Zašto srpski košarkaši odlaze u Rumuniju

Pre ravno jedanajs' i kusur godina, tj. da budemo precizni, 11. juna 2003., jedna danas besmrtna rečenica ušla je u svakodnevnu upotrebu. Tog dana, mnogi će se složiti, međunarodni fudbal u Srbiji je zvanično preminuo – na stadionu Shafa u Bakuu reprezentacija Srbije i Crne Gore doživela je o(ne)svešćujući poraz od domaćih Azera, koji su u tri minuta pred kraj dali dva gola i tako razbili jednu dugotrajnu iluziju da smo neka prikrivena fudbalska velesila. Sve posle tog datuma biće samo kratkotrajni trzaji još svežeg leša. Svejedno, da ne uđemo u preveliku digresiju, tog dana je i zvanično popularizovano ono čuveno – "danas svi igraju fudbal".

Ovom rečenicom, prosečni srpski sportski radnik imao je želju da nama, pučini, objasni kako nismo mi odjednom postali živi kurac, nego su svi ostali potajno napredovali dok su nas kočile sankcije, spoljni zid sankcija, mafijaši iz FIFA, UEFA, NATO, UNESCO, UNHCR i ostalih zločinačkih skraćenica. Drugim rečima, sport je avanzovao, a mi nismo bili spremni, kao putari u decembru. Takva interpretacija uvek ostavlja onu fatalnu dozu optimizma, ono čuveno "ali vratićemo se mi već". Kažem fatalnu jer mesta za optimizam realno nema, i svako to "ali" uzima samo dodatnu količinu živaca ljubiteljima sporta u rodnoj zemlji. No nema veze. Danas svi igraju fudbal.

Ovako nekako sam i ja reagovao kada mi je Bojan Gnjato, 208cm visoki Hercegovac, journeyman centar i pre svega prijatelj na jesen 2007. rekao da će svoju profesionalnu karijeru nastaviti u – Rumuniji. Rumuniji?! Ma koga ti jebeš, pomislio sam tada, dok mi je Boki pričao kako je dobio lepu ponudu iz Ploiestija. Bojana znam iz jedne druge priče – poslednju godinu mog privremenog boravka u Belgiji, tj. takmičarsku sezonu 2006-2007, lokalni košarkaški tim Gent Dragons dovukao je dvojicu Balkanaca u želji da se domognu prve savezne lige. Za Bojana sam znao odranije, čak sam i gledao par puta uživo kad je Hemofarm gostovao u Pioniru. Drugi lik je bio Kruno Radoš, bosanski Hrvat koji je u nekom drugom životu bio juniorski reprezentativac lijepe njihove, ali je već neko vreme gulio staž po belgijskim parketima. Okreni, obrni, počeo sam opet redovno da idem da gledam takmičarsku košarku, prvi put posle šest godina. "Takmičarska košarka" je vredan kompliment za belgijsku drugu saveznu, ligu u kojoj su tada samo dva tima imala para i hteli u prvu, dok su ostali dolazili sa rosterom punim dečurlije koja je ubijala vreme dok ne završe studije. Mislim da sam celu jebenu sezonu video možda tri-četiri ofanzivna seta, bilo od "naših", bilo od "gostiju". Ali nema veze. Ja sam bio dovoljno izgoreo od negledanja košarke da mi je i ovo lepo leglo, a na stranu što je svaki domaći meč završavao trećim poluvremenom u klupskoj birtiji, gde smo tukli pivo za pivom dok žvaćemo blagodeti jednog od glavnih sponzora – Subway sendviče. Dragonsi su kroz plej-of ušli u prvu ligu, a ja sam nedugo posle i pošao nazad put Srbije. Kontakte sa dvojicom veselih basketaša, doduše, nisam izgubio, redovno smo se zvali da vidimo šta i kako.

I tako, veli on meni, idem ja u Asesoft. Ase-soft ? Šta si, batalio košarku i otišao u programere? Ne bolan, takot' se zove taj klub, odgovorio mi je Bojan na njegovom standardnom herceg-srpskom. Auuu jebote, danas znači svi igraju košarku, mislim ja u sebi. U to vreme sam još koliko-toliko bio "nevin" po pitanju poimanja profesionalnog sporta u 21. veku. Bojan je igrao YUBA ligu, kasnije bio i u Francuskoj. Pa OK,i u Belgiji, al' Belgija ima par normalnih klubova, Oostende, Mons, Charleroi. Rumunija i košarka? Prekaljeni ljubitelji se sećaju 232cm visokog Gheorghea Muresana, koji je dosta uspešno nastupao za Washington Bulletse krajem devedesetih. Oni još prekaljeniji se pak sećaju Constantina Pope, rezervnog centra Maccabija iz Tel Aviva, takođe poznatog po svojoj visini (220cm). Dalje od toga, teško da je bilo ko te dve stvari – naše istočne susede i basket – dovodio u neku vezu. Mi smo na basketu u školskom umeli da kažemo da je "rumunski ušla" ako bi neko dao neku frljoku od table. E, daj mojne one tvoje rumunke opet. Tako da, šta će koji kurac bivši centar Hemofarma da radi u Rumuniji? Sedam godina kasnije, nije mi teško da po ko zna koji put priznam da sam bio kreten. Rumunija je, danas, jedna mlada, zdrava košarkaška zemlja, sa solidno organizovanim klubovima i ligom čija reputacija polagano raste.

Kao što sam već spomenuo, Rumunija je zemlja skromne košarkaške istorije i još skromnije tradicije. Rumuni su na Eurobasketu poslednji put učestvovali 1987., na Olimpijskim Igrama 1952., a na Svetskom Prvenstvu…nikad. Klupska košarka takođe nije blistala van granica svoje zemlje. U samoj Rumuniji, entuzijasti su godinama gledali prepucavanje prestoničkih Dinama (22 titule) i Steaue (21 titula). Balans sile se ipak pomerio 2004., kada je na scenu i zvanično stupio već spomenuti Asesoft i osvojio prvu klupsku titulu, tek šest godina po osnivanju kluba. Čedo lokalnog biznismena-vunderkinda Sebastiana Ghite, preduzetnika koji svoje prve milione zaradio pre svoje 25. godine, Asesoft je 2002. izborio plasman u rumunsku elitu, a onda, dve sezone kasnije, i prvu šampionsku titulu. Steg srpske košarke u Ploiestiju držao je tada Vlada "Dado" Arnautović, koji je i dan danas prisutan u Asesoftu kao trener . Banjalučanin je u Rumuniji važio za jednog od najboljih snajpera – u šampionskoj sezoni pogađao je koš iza linije za tri poena sa više od 40% preciznosti.

Ali, najbolje je tek sledilo. Iduće sezone Asesoft je iznenadio veći deo evropske košarkaške javnosti i stigao do F4 turnira Eurochallenge kupa. Uz dobar vetar u leđa od strane FIBA, koja im je dodelila domaćinstvo, Asesoft je prvo u polufinalu eliminisao turski Banvit, a onda u meču za pehar posle pravog trilera pobedio favorizovanu Lokomotivu iz Rostova sa 75-74. Odjednom, Rumunija je imala evropski klupski trofej u košarci. Nova era je i zvanično počela. Kako to uglavnom ide u delu planete koji se bavi košarkom i ne govori engleski jezik, uspeh nije prošao bez Srbadije. Ključne penale za pobedu, kao i još 26 poena, ubacio je bivši bek BFC Beočina i Zvezde Vladimir Kuzmanović.

"Bio sam na letnjem odmoru, malo lečio noge kada sam dobio poziv mog tadašnjeg agenta da ima, citiram, "jednu egzotičnu zemlju za mene" i prekinuo razgovor", priseća se današnji komentator Sportkluba. "Malo sam porazmislio i na pitanje moje supruge šta mislim koja je to zemlja rekoh potpuno ubeđeno: Rumunija. Znao sam da je moj agent namerno naglasio reč "egzotična" pre svega zato što su naši igrači već tada igrali u svim krajevima sveta, pa i na nekim egzotičnim destinacijama. Odmah sam shvatio da je "egzotična" u ovom slučaju značilo nešto suprotno. Kada me je opet nazvao, pre nego što je bilo šta stigao da kaže, rekao sam mu : "znam, Rumunija". Mislim da je bio zatečen". Uz Kuzmu su u Ploesti te sezone stigli i Ivan Krasić, ex-Beobanka/Cholet, kao i nekadašnji reprezentativni centar Nikola Bulatović. Za tadašnji rumunski standard, bila su ovo prilično zvučna pojačanja.

Ako je neka doza skepse i postojala, vrlo brzo je i nestala. "Uslovi su bili fantastični", priča dalje Kuzmanović. "Grad je živeo za sport. Sala je uvek bila puna, jednostavna, sa jednostranim tribinama ali su prateće stvari bile najbolje što je Rumunija mogla da pruži. Visinske pripreme u Pojani Brasov (elitni rumunski ski centar, prim. aut.), u lepom okruženju uz korišćenje objekata koji su, do skora, bili pristupačni samo olimpijskim sportistima. Đakuzi, masaža tela vodom, masaža stopala, uopšte ceo medicinski tretman, za koji smo shvatili da nije nešto uobičajeno upravo po reakcijama domaćih igrača. Ishrana je bila u najlepšem gradskom restoranu, "Vieni", koju si mogao da premestiš u bilo koji grad na svetu i da pomisliš da tamo i pripada".

Liga je tih dana tek bila počela da stasava u konkurentno takmičenje. Nije, stoga, ni bilo previše čudno da se Kuzmanovićev Asesoft, koji je sa klupe vodio Sarajlija Mladen Jojić, relativno lako prošetao do duple krune. "Ligu uopšte nisam poznavao, osim što je Vladimir Jokanović vodio Dinamo iz Bukurešta za koji je igrao Miljan Marjanović, donedavno trener Jagodine, i Stojadin Marković, ex-Iva Zorka Šabac, koji je i dan danas tamo mislim. Oni su nam bili glavni konkurenti i osim njih možda smo imali još jednu tešku utakmicu. Kup smo takođe trijumfalno osvojili". Nema doduše sumnje šta je Kuzmina omiljena uspomena iz te ere. "Ono što smo uradili u Eurochallenge kupu je zaista nešto sto se, ubeđen sam, nikada neće ponoviti. Da rumunska ekipa osvoji to takmičenje u bilo kakvom sastavu je potpuno nestvarno. Ako je i bilo "lako" proći grupnu pa eliminacionu fazu, sigurno nije bilo realno da u konkurenciji Lokomotive Rostov, Dinama Moskovski region i Banvita, mi budemo ti koji podižemo pehar. Veoma sam ponosan na taj trofej koji sam osvojio sa 34 godine, bio MVP finala i tako završio svoju jako uspešnu karijeru", zaključuje Kuzmanović, uz dodatak da mu je život, globalno gledano, u Rumuniji bio jako prijatan, da je bio kraljevski dočekan gde god je tamo kročio, i da je i dan danas u kontaktu sa mnogim ljudima iz tog vremena.

Par godina kasnije, put Karpata otisnuo se i moj prijatelj Bojan.

"Stvari u Belgiji nisu krenule kako treba na jesen 2007., pa sam rešio da promenim sredinu. Pozvao me je Dado Arnautović i rekao da mu treba rezervni centar za takmičenje u tadašnjem ULEB kupu. Prihvatio sam ponudu i obukao dres Asesofta, za koji sam tada odigrao četiri meča", kaže mi rođeni Trebinjac koji već neko vreme živi u Valjevu. Po završetku te epizode, Bojan je ostao u Rumuniji i igrao prvo za Targoviste, zatim Pitesti, i na kraju Oradeu. Upravo je u Oradei ostavio najbolji utisak.

"Kada sam napustio Pitesti, otišao sam nazad u Trebinje i rešio da završim karijeru. Ipak, usledio je poziv Anđelka "Duce" Mandića da dođem u Oradeu. Baš te godine, kad sam ja bio tamo, za trenera je stigao Cristian Achim, i za njegovo ime se vezuje i uspon ovog kluba. Achim, inače zaljubljenik u balkanski stil košarke, je uneo dosta inovacija u način vođenja ekipe, u odnosu na ono što je tada barem bilo standardno. Do tada je u Rumuniji košarka pre svega bila posmatrana kao sport u kojem se traži najpre atrakcija, pa tek onda rezultat. Akcenat je bio na dovođenju Amerikanaca, koji bi na konto svojih fizikalija impresionirali gledaoce zakucavanjima i tome slično. Ipak, Achim je tada svojim radom malo promenio javno mišljenje, i ja mislim da je baš ta njegova Oradea izuzetno doprinela dodatnom "otvaranju" Rumunije prema našim igračima", govori Gnjato. Kao i Kuzmanović, i ovaj igrač pamtiće Rumuniju po lepom. "Odigrao sam nekoliko solidnih sezona, dobro prošao finansijski, povrede su me mimoišle, a i naučio sam solidno rumunski. Kako sam u to vreme već bio zašao u tridesete, mogu reći da sam odlično prošao", sumira on.

Cristian Achim je i dalje prvi trener Oradee, a za asistenta ima našeg čoveka, Milana Mitrovića. Pored Mitrovića, u klubu su još i Mladen Pantić, bivši centar FMP-a, Hrvat Ante Krapić, te crnogorski veteran Vujadin Subotić, koji je ujedno i kapiten kluba. Upravo je Subotić, bivši Zvezdaš, jedan od najzapaženijih u ovoj selekciji – u ovogodišnjem Eurochallengeu prosekuje 10.3 poena, 4.3 skoka i 3 asistencijeovo po meču. Što bi se reklo, pravi all-rounder.

I Milan Mitrović je do Rumunije stigao, kao i ostali, relativno slučajno. „Nisam planirao da idem bilo gde, jer sam do odlaska u Rumuniju bio gensek UKTS (Udruženje Košarkaških Trenera Srbije, prim. aut.) i pomoćnik trenera u Radničkom sa Crvenog Krsta. Kada sam dobio ponudu od menadžera, koji mi je inače više prijatelj nego menadžer, dobro sam razmislio, savetovao se sa svima i na kraju prelomio i došao", kaže Mitrović.

Posle Asesoftovog čuda od pre devet godina, uspon rumunske košarke je spor ali stabilan. Ghitini softveraši su u Eurokupu, tj. tadašnjem ULEB Kupu, debitovali 2007. i zamalo prošli u drugi krug posle četiri pobede i šest poraza. Među ta četiri skalpa istakla se i pobeda nad budućim finalistom Gironom, za koji su tada igrali Marc Gasol, Victor Sada, Ameroslovenac Ariel McDonald i naš Ivan Radenović. Na sledeće učešće nekog rumunskog kluba u drugom po snazi evropskom takmičenju čekalo se do prethodne sezone, kada je ponovo na sceni bio Asesoft. Ni tada im nije pošlo za rukom da pređu prvu prepreku, ali zato ove godine imaju izvesne šanse. Dva kola pred kraj, Arnautovićevi puleni imaju skor 4-4, i za istorijski plasman u drugu fazu treba im ili poraz od manje od devet poena u Jerusalimu, ili pobeda kod kuće protiv već prežaljenog Partizana. Trenutni sastav Asesofta je dobro ukomponovana legija stranca koja deluje kao neloš takmac u Eurokup vodama. Finski reprezentativni centar Gerald Lee, iskusni Amerikanac Dee Brown, ex-grčki reprezentativac Michalis Pelekanos i naš Dragan Labović, kome je angažman u Rumuniji prvi u Evropi posle kraće avanture u Libanu – svi ovi igrači dovedeni su pred start tekuće sezone, što jasno oslikava ambicije sada već i možemo reći "večitog" rumunskog šampiona. Kako mi Mitrović kaže, Asesoft "nema budžet. Oni nađu igrača koji ih zanima, pitaju za cenu i dovedu ga.". Dobitna formula na bilo kom jeziku.

Što se stanja u domaćem prvenstvu tiče, za sada na tabeli vodi Steaua, inače bez titule već skoro četvrt veka. Asesoft je drugi, Pitesti treći, Oradea četvrta, i ekipe u gornjem domu za sada deli tek nekoliko pobeda tj. poraza. Srba ima, reklo bi se, više nego ikad. Na čelu liste strelaca je recimo krilni centar Gaz Metana Zoran Krstanović, a odmah iza njega je bek Sibiua Miloš Bojović, koga se neki još i sećaju iz Atlasa, Vojvodine i podgoričke Budućnosti. Pored njih, neka zvučnija imena koja dosad nismo spomenuli su Mirko Kovač, sada u dresu Pitestija, a prosle godine kao član Craiove najbolji trojkaš rumunske lige, zatim Vladimir Tica, koji se posle dve sezone u Asesoftu preselio u Temišvar, a tu su i stari znanci Marko Šutalo i Stevan Milošević u Pitestiju. "Naši igrači ovde ostavili su veliki trag. Glavni razlog dolaska, pored onog takmičarskog (liga dozvoljava šest stranaca po ekipi), su i sigurno finansijski. Ugovori su najveći u regionu i ono što je najvažnije, plate ne kasne ili kasne veoma malo. A i Srbija je blizu", pojašnjava Milan Mitrović zašto je Rumunija najednom popularna destinacija.

I Bojan se slaže sa ovom ocenom. "Bio sam pod ugovorom sa Oradeom do kraja Juna, ali se sezona završila u Maju i početkom leta sam već bio u Srbiji na odmoru. Odjednom, zove me funkcioner Oradee i pita jel' mogu da svratim do Rumunije da primim platu. Nisam mogao zbog istekle vize, pa smo se dogovorili da se nađemo u Vršcu, gde mi je čovek doneo sve pare do poslednjeg evra, uz svežanj priznanica iz menjačnice", seća se on jednog zanimljivog detalja iz svoje rumunske odiseje. Evropska košarka danas je rabota u kojoj se stvari bukvalno preko noći mogu okrenuti naglavačke, i igrači često dođu u situaciju da se nalaze u stranoj zemlji a para više nema. Mnogo profesionalaca se tako opeklo igrajući prethodnih godina po Grčkoj i Italiji, nekad renomiranim ligama gde danas klubovi pucaju brže nego kopče na brusu prosečne srpske pevaljke posle dva pića. Nije ni čudo, stoga, da se oni koji već ne mogu do Reala i Barse okreću sigurnim prihodima i stabilnosti.

Šta je sledeće za košarku u Rumuniji? Za početak, nacionalni tim bi mogao da smogne snage da stigne do nekog Eurobasketa. Ovaj iduće godine će propustiti, jer su popušili u konkurenciji najboljih drugoplasiranih ekipa – bili su poslednji na toj tabeli. Eurobasket 2017, deluje, dakle, kao idealni cilj za nacionalnu federaciju, a dotle se već može naturalizovati neki čestiti Amerikanac. Klupska košarka još uvek nije na ULEB-ovoj mapi kandidata za Evroligu, mada Asesoft ima dovoljno para da ih zaintrigira. Doduše, znajući koliko ova organizacija gotivi klubove istočno od Beča koji nisu podmazani turskim dukatima ili se ne zovu "Maccabi" ili "CSKA", put do elitnog evropskog takmičenja biće dug i naporan.

Dotle, košarka u Rumuniji će svakako nastaviti da se razvija svojim prirodnim tokom, a javnost u Srbiji će možda malo i više obratiti pažnju na učinak naših sportista u ovoj zemlji – oni to sigurno zaslužuju. Ne budite ignoramus kao ja iz 2007. Danas svako igra košarku.