Šta pišete po beogradskim klonjama

Jednom davno, vraćah se iz Turske, preko Grčke i Makedonije. Svakojakih sam se WC-a tamo nagledala, sa česmicama, crevcima, flašama… musavih, oronulih, neuglednih. Al' tek kad sam prekoračila kućni prag, u toaletu na granici sa Srbijom, dočekalo me nešto kulturološki jedinstveno.

Na vratima WC-a bio je znak "adidas"-a: tri nečija prsta koja su netom obrisala dupe, pa tragove nužde tako otrla. Bio mi je više smešan, no gadan taj specifični (već, maltene, skoreli) simbol dobrodošlice, ne previše redak u domaćim javnim klozetima.

Tada su vrata ovakvih prostorija, osim za navedenu radnju, bila i poligon za upoznavanje i razmenu mišljenja. Služila su onome čemu danas služi internet. Mogao si silno da se zabavljaš kada te negde "pritera". I da dopišeš, ako sa sobom nosiš plajvaz tamo gde i car ide peše.

Nisam ni primetila kad je taj običaj utihnuo, zamro, zadrž'o se na nivou kurioziteta. Kao da smo preko noći dogurali do višeg civilizacijskog nivoa. Neka me žal skolala za tim supkulturalnim dometima neke vrste "pećinske umetnosti". Proizašle iz unutrašnje potrebe, i najčešće sa poentom.

A, onda, na vratima klonje prestižne beogradske medicinske ustanove, ugledah skoro pa dirljiv tekst. Pun nežnosti i nesputane strasti, potpuno iskren i slobodan.

Raznežih se prosto zamišljajući tu personu koja svoje usluge nudi na mestu gde nikome nije ni do čega. Slatku, crnu, malu, u čipkanim najlonkama. Šta to „sve" podrazumeva, materijalizovala sam u mislima i zapitala se da li je ovim putem, „rob, crni, mali" pronašao svog antipoda, domina? Ta vrata još nisu oprana, kao da neko želi da sačuva spomenik starim navikama.

Na vratima druge kabine, slična poruka, ali ne tako romantična, iako, kao pređašnja, vrlo impulsivna.

To je neko probirljiv ostavio svoju posetnicu. Neko ko tačno zna šta hoće i ne mož'da mu poturiš „rog za sveću". Taj nije priložio broj telefona, pa je ova crtica iz klozeta više kao statemant, nego poruka lične prirode. Više kao vic o onom što je postavio oglas o svom mercedesu, najnovijem, sa kožnim presvakama.. „ne da proda, no da se pohvali".

U istom „mediju", našla sam još jednu zanimljivu zabelešku.

Izvesni Dejan, „OK mladić, želeo bi da upozna istu takvu devojku". Vreme i štroka prikrili su ostatak njegove prirodne želje da se spari sa srodnim bićem. I to me je dirnulo, njegova usamljenost u svetu ne-OK stvorova. Zašto je mislio da će baš ovde da nađe svoju sreću, životnu drugu? Možda pod pretpostavkom ranjivosti čitača u ovom, bolničkom ambijentu? A možda je samo bio motivisan prethodnim porukama?

Ohrabrila me koncentracija emotivnog štiva u tom WC-u u polumraku, bez toalet -papira, sa sumnjivim bravama i još sumnjivijom higijenom. Ali su se dalji napori u potrazi za sličnim redovima, završili neuspehom. Ni traga napisima po Domovima zdravlja, SIZ-ovima, biroima za zapošljavanje… Pa su čak i vrata pijačnih i staničnih klozeta brižljivo održavana, u svom svom ispraznom žutilu.

Ali, na kazančetu još jedne od zdravstvenih ustanova, sa najdužim redom među svim sličnim institucijama, stoji jedna navijačka parola. Neki je „zvezdaš" osetio nagon da okleveta svoje večite suparnike, dok je čekao da ga prozovu. Svašta čoveku pada na pamet od dugog vremena.

„Forenzičari" bi, po mestu poruke, sa sigurnošću zaključili da je u trenutku kad je sinula ideja o verbalnom obračunu, tvorac „aforizma" vršio malu nuždu. I da je bio eufemistički raspoložen, po izrazu koji je iskoristio uz rivalski nadimak.

Kad smo već kod kazančića, u jednoj visokoškolskoj ustanovi , ima jedna više pouka nego poruka. Ljubazno se „mole drugarice i drugovi sa sela da pravilno koriste WC-šolje i da se ne penju na iste". Tekst implicira da je autorka proglasa – „tetkica", iznervirana zbog rasklimatanog inventara. Ili, možda, domar, nadahnut čestim vodoinstalaterskim intervencijama.

Tu, ipak, nema opomene da se porcelan „istih" lako da skršiti pod nogama, pa da se „drugarice i drugovi sa sela", mogu ozbiljno povrediti usled svog ruralnog običaja. Možda bi se anonimni tvorac upozorenja, čak i naslađivao nekim takvim preokretom."Tako mu i treba kad je seljačina", cerekao bi se zlurado.

Evo još jednog formalnog obaveštenja, o koji se korisnik WC-a često ogluši, ne iz loše namere, već iz navike. Pa, tek kad pusti vodu za „nuždom" i sredstvom za brisanje guzice, shvati da molbu nije ispoštovao.

Posle se vrlo verovatno kaje jer shvata da natpis nije rođen iz obesti, već usled dotrajalosti instalacija koja vodi do začepljenja i mini-poplava. Takav se nada da se navedeni incident neće dogoditi baš njegovom krivicom. Ili da će se, bar, izgubiti pre no što ga povežu sa „zločinom".

Na mnogim pumpama i sličnim javnim prostorijama za olakšavanje, postoje slične molbe koje se odnose na uloške. Za tampone nigde nikad ništa ne piše, iako se oni u cevi naduju, i deset puta nadmaše svoju prvobitnu veličinu. O tamponima ni slovca, premda su prava pošast kanalizacionih odvoda!

Noćni klubovi i prostori koje iznajmljuju umetnici i muzičari, još uvek su mesto najintimnije prepiske, u smislu primarne radnje, zbog koje su nesuđeni pisci u toaletu. Ali, ove poruke nisu obične, profane, već prava mala umetnička dela. Tu se nekad, kao ovde, ne zna šta je pisac hteo da kaže, al' baš je u tome intriga i zabava.

Da li se ovaj natpis na zidu WC-a BIGZ-a može protumačiti u smislu opštenja sa devojkama, koje lančano dovodi do promiskuiteta? Ili kao neka filozofska teza, izražena formulom „kvantne" matematike? Tumačenje je prepušteno čitaocu. Ako nekom nešto maštovitije padne na pamet, neka se javi redakciji.

Filozofski zvuči i ovaj komentar na zidu klozeta KC Grad. Da se čovek (insan) zapita, zabrine, da se lupi šakom po čelu, dok, pripit, pokušava da nabode rupu. Navedeno mesto provoda ipak je suviše sofisticirano da bi navelo na sliku nekog ko, obeznanjen, povraća. Mada, natpis, u svojoj suštini, sadrži i ovu pojavu.

U tom stecištu razne, pa i internacionalne mladeži, ima više poruka nego u svim gradskim klonjama zajedno. Svaki krajičak brojnih kabina ispunjen je do tančina. I sve te misli jesu, ili teže da budu dubokoumne ili duhovite. Prate ih slično usmereni crteži.

Njihova složenost, dvosmislenost ili zagonetnost, svedoči o stanju svesti autora. Ponetih atmosferom i alkoholom u, u trezvenom stanju, zabašurene nivoe podsvesti.

Za većinu je potreban neki stručni prevodilac, kustos klozetske umetnosti, poznavalac specifičnog slenga ovog sloja omladine, ekspert za njihov „novogovor", svog u skraćenicama.

Poneki redovi asociraju na spomenare, ali se naglo prelome u hedonističko naravoučenije. U savet iskusnih konzumenata kafanskih napitaka.

Rečeno mi je da je toaletum broda „20/44" prepun parola i slogana. Ali, pošto se ovaj noćni klub, kao i većina drugih, otvara u 23 sata, bila sam sprečena da „iste" pohodim. I istražim, dokumentujem, zbog zadnjeg prevoza. Omeo me i sopstveni stil života, naklonjeniji dnevnom ritmu.

Da ovaj tekst ne uskratim za sadržaje izvan prestonice, tragala sam za klozetskim porukama i u Pančevu. Tamošnji Dom kulture ima WC-e optočene drvetom, zgodnijim za urezivanje, no za švrljanje. E, sad što u tome nema mnogo mašte, već sve staje kod imena onih koji su posećivali kabine, može se, takođe, višestruko tumačiti.

Prvo čega se setim je da je to do uzrasta. Jer, u taj Centar, pa stoga i WC-e, dolaze uglavnom organizovano osnovci (na projekcije filmova i pozorišne predstave). Za njih je još vrhunac kriminala kad pozvone nekom na vrata i pobegnu. A možda je odsustvo složenijih zapisa do tvrde, neprijemčive podloge. A može biti i da je jedino što žele da kažu - da je umetnik (bio) prisutan.

Sve u svemu, ova vrsta literature načisto izumire. O čemu to, tačno, govori, još nije izučeno, i biće posla za doktorske teze etnologa. Moj laički i po malo nostalgičan zaključak je - da je došlo do smene medija, od tradicionalnih, ka elektronskim. Da malo ko ima vremna da se bakće sa klozetskim impulsima, izvan osnovne radnje zbog koje je zabasao tamo gde smo svi jednaki.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu