Ko je devojka sa nastupa The Prodigy u Beogradu 1995. godine

Ovo su dve priče o dva sveta koji su se jednom prilikom sreli.

Prvi svet.

U novijoj istoriji naše zemlje, upamtili smo dva Avrama; jednog koji nam je iz dana u dan zloslutno zvonio sa prijemnika i širio strepnju rečima: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd." Ali ima i jedan stariji Avram, u narodu daleko poznatiji po moneti od milošte nazvanoj "Avramov dinar".

Sećam se tog januara i februara 1994. godine kada su dinar i nemačka marka postali jednaki. Kada je pljeskavica mogla da bude kupljena metalom. Kada je moja majka celu platu dobijala u jednoj jedinoj kovanici od jednog jedinog prokletog dinara. Od nje je trebalo preživeti ceo mesec.

Samo nekoliko nedelja pre toga, u Srbiji je bila odštampana najveća novčanica u istoriji, za vreme najveće inflacije još od Drugog svetskog rata. U decembru 1993. godine sa likom Jovana Jovanovića Zmaja, naša draga zemlja dobila je jedanaest nula.

Srbija je dobila novčanicu od 500 000 000 000 dinara. I nije vredela ništa.

Rafovi u prodavnicama su bili prazni, usta su nam bila gladna, budućnost je bila nepostojeća, a rat oko nas je buktao. Kao što danas slušamo vesti iz Sirije, tako je svet u to vreme slušao vesti o nama.

Snalazili smo se za muziku, filmove, slatkiše, cigarete isto kao što bi i zatvorenici — krišom i ispod tezge. Švercom, kopiranjem, sve je išlo iz ruke u ruku. Nova muzika, jedva čujna na milion puta preslušanim kopijama kopija, uz sav šum koji ju je nadglašavao, mi smo đuskali. A te 1994. godine u mojoj i mnogim drugim generacijama, dve grupe su bile dominantne — Nirvana i The Prodigy. A onda je i Kurt Kobejn izvršio samoubistvo. Svaka nada da ćemo ih videti uživo je otišla zajedno sa njegovim životom. Ostali su samo Prodigy i kuvala se nova turneja. Ovaj trenutak je bila prva iskra svetla u crnim rupama života nas, prvih milenijala u ovoj zemlji. Pričalo se da će na turneju. Ceo svet je čekao mesta i datume, ali je za nas to bio daleki san. Uskraćeni za sve smo stajali u blatu, ali su neki od nas gledali ka zvezdama. The Prodigy su tada bili te zvezde.

I tu počinje druga priča.

Kada je izašao album Music for the Jilted Generation , svet muzike je eksplodirao. Big beat je postao nešto sasvim drugačije, a eklektični zvuk elektronike, gitara, hip-hopa, upakovan u pankerski stav i masni bas, govorio je besom, rezignacijom, revolucijom i nedestilovanom, sirovom emocijom cele jedne generacije. Numere kao što su bile Voodoo People, Poison, No Good i One Love, razlivale su se sa doslovno svakog saundsistema. Od kola, preko tranzistora, kasetofona do kućnih žurki i rejvova. The Prodigy su bili The Shit. A mi smo podvriskivali po kućnim žurkama i hodnicima škola noseći karirane košulje oko struka i martinkama šutirali i obarali stolice i stolove za vreme velikih odmora, naravno, uz Voodoo People.

Album je bio odgovor na kriminalizaciju rejv kulture u Velikoj Britaniji, ali niko od nas to nije znao. Kod nas je odjekivao drugačije i jače. Kritika je vikala u glas. Od Rolling Stonea do NME-a. Od Mojo do BBC-a. Svet je dobio novu zvezdu. U vremenu pre interneta, pre digitalizacije muzike, pre .mp3 formata i Napstera, ovo je doslovno značilo biti veći nego bilo koja zvezda koju danas možete i da zamislite, od Bijonse do Adel, nije bitno. Njihovi posteri su zamenili postere East 17, New Kids on the Block, Wham! i golfova dvojki. Crtali smo njihov logo (uz dužno poštovanje logu tehnokratije) po sveskama, bili su obavezni deo plejliste na mikstejpu svakoj školskoj simpatiji.

A onda se 1995. godine sve se promenilo: završio se rat, a The Prodigy su rešili da dođu u Beograd.

Jedna od najpoznatijih pesama svih vremena, svakako, mora da bude njihova Breathe. Doslovno mislim da ne postoji osoba na svetu koja nije čula za ovu pesmu, a ako i postoji, ne znam kako je to moguće. Jedino da je poslednjih 20 godina živela u bojleru. Nemam drugog objašnjenja.

Signl Breathe je izašao, zvanično, u novembru 1996. godine kao drugi singl koji je najavljivao ono što ćemo vrlo brzo nakon toga znati kao kultni album u svetu muzike, a to je The Fat of the Land. U junu 1997. godine je ugledao svetlost dana, a čim se pojavio kritika širom sveta bila je u dubokom naklonu. Era big beata je bila u svom vrhuncu. Muzika kojoj svi potonji izvođači od The Chemical Brothers, preko Crystal Method, pa sve do Basement Jaxx i Groove Armada treba da budu zahvalni. Koliko god danas njihov zvuk da ne deluje originalno, sveže i progresivno, ma koliko mlađa publika danas nemala nikakvog razumevanja niti sluha za ono što je ime ove grupe predstavljalo, to nikako ne sme da umanji njihov značaj i njihovu zaostavštinu svetu u kojem danas živimo. Kada je debitovao, odmah je bio na prvom mestu Bilboardove liste u Americi i u Velikoj Britaniji. Prodat je u više od deset miliona kopija i ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najbrže prodavani album u istoriji muzike. Svaka relevantna kuća mu je davala maksimalnu ocenu, od Pitchforka do Rolling Stonea. The Prodigy su i zvanično postali žive legende.

Ali jedan događaj je predupredio sve ovo i doneo u našu zemlju svet, ali je i nas izneo na pijedestal svetske scene. Prvi put u našim životima koji su ličili na pocepan dronjak, mogli smo da zablistamo pod svetlima plesne muzike.

U periodu od 01. do 21. novembra 1995. godine je trajala konferencija u američkoj državi Ohajo, u blizini Dejtona u vazduhoplovnoj bazi. Nije baš ni Divlji zapad, ni salunska atmosfera, ali rat je bio završen. Sporazum je zvanično potpisan 14. decembra u Parizu.

Dok se ovo dešavalo i sve oči bile uprte u potpisnike ovog sporazuma, od kojih niko danas više nije živ, svet muzike je na ivici muzičke stolice iščekivao da The Prodigy objave datume i gradove predstojeće svetske turneje. I tada je informacija pukla pred svima — The Prodigy počinju svetsku turneju stanicom u Beogradu.

Samo deset dana po završetku konferencije, The Prodigy su došli u ratom i nemaštinom razorenu zemlju i 08.12.1995. godine u hali Pionir doneli svet u naše dvorište. Šest dana pre zvaničnog potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Veličinu ovog događaja je iz ugla današnje omladine veoma teško zamisliti, a kamoli osetiti. Nismo imali ništa. Nismo bili ništa. Bili smo izgubljena i izbrisana generacija mladih. Mladi na koje nije računao niko. Mladi koje nije želeo niko, pa ni oni sami sebe. Nismo imali ni šta da izgubimo, pa smo se tako i ponašali. Divlji i besni, nasilje je bilo naša svakodnevica.

Taj dan sam imao narandžasto izblajhanu kosu, crno-bele maskirne farmerke, drvenu ogrlicu oko vrata, "rejverske naočare", i šiljke od kose koje sam napravio uz pomoć šećera i vode. Išli smo drugar i ja sa njegovim starijim bratom i ekipom. Probijali smo se kroz redove ćebe dukseva i metalnih kaiševa. Er makseva i zalizanih frizura. Bilo je puno Prodigy majica kupljenih kod SKC-a. Bilo je i puno alternativne, pankerkse ekipe. Okupili su se dizeli i padavičari, seljaci i alternativci, svi sa jednom idejom — da vide The Prodigy.

Njihova izjava da će nastupiti u Beogradu, a posebno što je ta odluka doneta još pre nego što je rat zvanično i završen je u najmanju ruku bio šok za svetsku publiku.

Gužva je bila ogromna. Tada sam prvi put video video dj Mark Weea, sa kojim sam danas prijatelj. I tada sam prvi put čuo Josh Wink — Higher State of Consciousness. Nakon njega je bio neki mađarski didžej, ne mogu da mu se setim imena… A onda su izašli The Prodigy. Svet i najveće svetske zvezde u tom trenutku — u našoj kući.

Ta energija, taj bes, ti ritmovi, sve ono sa žurki, sa ulice, iz školskih klupa i dvorišta. Svi oni mikstejpovi, sve nagomilane emocije, eksplodirale su u katarzičnoj eklektici. Ovo je bio pank. I kada smo mislili da stvar ne može da bude luđa, veća, kada smo praktično prvi put zaista uspeli da pobegnemo iz svojih života za trenutak, Maxim je u potpunom mraku, stojeći samo u crvenom bekdropu rekao:

"Sada ćemo da učinimo nešto što niste čuli nikada ranije. I kada kažem nikada ranije, kažem da nikada nije izvedena uživo, niti puštena bilo gde."

I nakon toga su se razlegli tako dobro prepoznatljivi ritmovi singla Breathe. Dve godine pre nego što je zvanično izašao album The Fat of the Land . Godinu dana pre nego što je taj singl igde izašao. Svet je prvi put čuo zvuke ovog večnog hita, 08.12.1995. godine u beogradskoj hali Pionir i ja sam bio tamo. Gorele su i baklje, koje sam tada prvi put video uživo.

The Prodigy prvi put izvode pesmu Breathe.

I u svemu tome se u jednom trenutku desilo nešto zbog čega pišem ovaj tekst.

Ova dva sveta, ove dve stvarnosti — naša, odrastanjem u ratom razorenoj zemlji i stvarnost koja nam je bila nedostupna, svetska — spojile su se simbolično u jednoj devojci.

Kada je počinjala numera No Good , nasumičnim izborom iz publike izveli su jednu devojku koja se popela na binu i plesala sa njima. Ona je bila simbol svih nas, ona je bila naša sloboda ovekovečena u tom trenutku, a The Prodigy su bili svet. Sa njom i mi smo to bili. Tada i u tom trenutku se rodila ljubav između Srbije i grupe The Prodigy, koja traje i dan danas, punih dvadeset godina kasnije.

Mnogo puta je Zemlja okružila Sunce, mnogo toga se desilo i mi smo se promenili. Promenila se ova zemlja, promenio se ovaj svet. Mnogi, kao i svi potpisnici Dejtonskog sporazuma, više nisu među nama. Došli su i mnogi koji su sviše mladi da bi se sećali ovog vremena, ali ono jeste oblikovalo moju generaciju i mnoge generacije koje su dolazile i koje će dolaziti.

U potrazi za izlazom dobili smo, između ostalog i EXIT festival. On i jeste nastao kao svojevrsno bekstvo, vapaj, forma eskapizma. Plesna muzika je bila i ostala naš najbolji način da pobegnemo od sumorne stvarnosti. Da se opustimo i da barem na jednu noć ne živimo živote koje nismo birali. Od studenstkih prostesta koji su usledili ubrzo nakon ovog događaja, preko promene režima 2000. godine, pa i dan-danas. I ja sam u međuvremenu odrastao, završio školu i započeo svoju karijeru kao muzički novinar na maloj, lokalnoj televiziji u Beogradu.

Danas, nakon više od 15 godina rada u medijima video sam toliko sjajnih festivala i koncerata da im ni broja ne znam. Nekada imam utisak da sam duže živeo na koncertima nego van njih. Ali ovaj je bio i ostao jedan od najsnažnijih trenutaka u mom životu.

I tako sam prošle godine pokrenuo nekakvu ličnu potragu za tom devojkom koja je tada bila svet. Koja je tada bila simbol da ipak nešto možemo. Da možemo da otplešemo ka zvezdama, da možemo, ipak i uprkos svemu da budemo srećni. Tvitovao sam, postovao na Fejsbuku, dosta ljudi je to proširilo, još više njih se javilo — ali ništa. Nisam uspeo da je pronađem. Nisam našao nikakav podatak o njoj.

Ali nismo odustali, jer nam The Prodigy dolaze ponovo, ali ovoga puta su se i dobri ljudi iz EXIT festivala ponudili da pomognu. I zato pišem ovaj tekst — pomozite nam da je pronađemo. Da dvadeset godina kasnije ponovo vidimo nju i njih na istom mestu.

Ko je devojka sa snimka, dvadeset godina kasnije?

Ukoliko imate bilo kakvu informaciju o devojci sa snimka, možete nas obavestiti putem contactrs@vice.com

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu