Odgovori na pitanja koja ste oduvek želeli da postavite nekome u invalidskim kolicima

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Alpi

Kada sam se na leto pre 10 godina popeo na to drvo, nisam zastao i razmislio kako ono što se brzo vine u nebesa, može još brže da se spusti. Do određene mere se narušila moja vera u prirodu kad se grana, za koju sam mislio da će izdržati moju težinu, slomila. Posle nesreće koju sam doživeo te 2005. godine, ostao sam delimično paralizovan.

Zanimljivo je da ne morate biti paraplegičar da biste završili u invalidskim kolicima. Ima mnogo stanja koja vas mogu smestiti u njih – kao što su multipla skleroza (MS) ili Parkinsonova bolest, na primer.

Potpuna paraplegija obično znači potpun gubitak osećaja i kontrole ispod povređenog pršljena. U mom slučaju, kičmena moždina je naprsla u visini četvrtog grudnog pršljena, koji je bio smrskan. Proveo sam mesec dana u bolnici i išao pet dugih meseci na rehabilitaciju.

Ako ste, kao ja, imali sreću u nesreći, neki osećaji bi mogli da vam se povrate posle dva ili tri meseca. Veoma, veoma polako. U međuvremenu, dok ste ušuškani u zaštićeno okruženje rehabilitacione klinike, pokušavate da zauzdate samosažaljenje i učite da vozite invalidska kolica, da se oblačite ne stojeći, da ležete u krevet ili odlazite u toalet, da se penjete uz stepenice – gomilu najobičnijih gluposti na koje ranije praktično niste obraćali pažnju. Moja majka je zaplakala kad sam na kraju uz malo pomoći uspeo da se dignem na noge, tri ili četiri meseca posle nesreće. Ja sam zaplakao kad mi se negde u isto vreme povratila seksualna funkcija.

Ali prava rehabilitacija počinje tek kad izađete sa rehabilitacije.

Oni koje upoznajem prvi put obično me ne pitaju šta mi se desilo – ili me pitaju tek kad me malo bolje upoznaju. To je očigledno zato što niko ne želi da mi bude neprijatno. Ali ni ja ne želim da vama bude neprijatno. Zato znajte da bi svima bilo lakše kad biste odmah direktno postavili sva pitanja koja vas muče. Evo liste pitanja koje me ljudi prečesto ili nedovoljno pitaju:

"Znam jednu staricu na kraju ulice koja koristi invalidska kolica. Sigurno je i ti znaš?"

"Jesi li razmišljao o tome da nabudžiš svoja invalidska kolica motorom?"

"Znam jednog šamana koji tvrdi da meditacijom i verom možeš da probudiš svoju moć samoizlečenja. Da li i ti veruješ u to?"

"Mogao bi da prikačiš dva raketna motora na svoja kolica i onda…"

"Kladim se da bi mogao savršeno da hodaš kad bi uzeo malo ekstazija."

"Mogu li da isprobam tvoja kolica?"

"Možeš li da upražnjavaš seks?"

"Mogu li da ti donesem nešto sa šanka?"

"Šta tačno ne funkcioniše u tvom telu?"

"Idemo li kod mene ili kod tebe?"

Da je seks težak to je kliše. Ali čini se da je razgovor o njemu mnogima i dalje tabu. Postavljaju mi silna glupa pitanja, a niko mi ne postavlja ona važna. Rado ću odgovoriti na sva pitanja o svom invaliditetu. Međutim, osoba koja postavlja pitanje mora da prepozna kad je za to prava prilika.

Na primer, izuzetno je nekul prekinuti razgovor u toku samo zato što imate neizrečivu želju da pitate osobu u kolicima šta joj se desilo. Neki smradovi po klubovima mi čak čestitaju što sam došao: "Vidi ti njega, pa moram da ti čestitam na samoj činjenici da si izašao negde u invalidskim klicima… Jer, da sam ja na tvom mestu, zaključao bih se u kuću i nigde ne bih mrdao" – eto kakve mi stvari govore.

Uopšteno gledano, noćni izlazak je pravo malo društveno minsko polje. Ne želite nikom da budete na teretu, želite da radite koliko god možete sami i da se prema vama ophode kao i prema svima drugima. A to je zapravo nemoguće. Često me u klubovima, kafićima i na kućnim žurkama smeštaju upravo tako da se nađem svima na putu. Znam da to ume da nervira, ali ja tu ništa ne mogu.

Do određene mere sam u stanju da se krećem uz pomoć štaka, ali za duže staže (više od 500 metara) ili ako sam pijan – potrebna su mi kolica. Ko uopšte ume da hoda kad je pijan? Očigledno ne mogu da držim ili nosim u rukama ništa kad sam na štakama, tako da mi je mnogo lakše da svakodnevne obaveze obavljam kad sam u kolicima. Ali rado ću koristiti štake ako mi mesto na koje idem dozvoljava da parkiram blizu ulaza. Sve se menja kad ste na štakama: odjednom ste suprotnom polu 10 puta privlačniji. Zanimljivo je koliko ljudi brzo previde sve što je bitno kad su u pitanju invalidska kolica.

A onda imate one koji misle da ako ste u invalidskim kolicima, to znači da ste neodvojivi od njih. Jednom se poznanik strašno zbunio kad me je video kako stojim i igram stoni fudbal. Neko drugi je drugom prilikom izjavio da se ja samo pretvaram. Mislim da nikad u životu nisam bio tako besan. Koliki idiot moraš da budeš da pomisliš da bi iko koristio invalidska kolica a da mu nisu stvarno potrebna. Očigledno to radim da bih privukao pažnju na sebe, majmune, i to baš zbog fantastičnih komentara kao što je tvoj.

Ali ubedljivo mi najteže pada sažaljenje. Možda ima ljudi koji uživaju u njemu, ali ja nisam od tih. Svi koji zavise od invalidskih kolica dobro poznaju taj specifični, sažaljivi osmeh koji vam neznanci upućuju na ulici. On je nekakva mešavina odglumljenog zadovoljstva, neprijatnosti i tuge. Kao da ih je sramota što i sami nisu u invalidskim kolicima. Verujte mi, život uopšte nije tako loš kad ste u njima. Dakle, možete da prekinete s tim, molim vas.

Za mene su invalidska kolica kao par cipela. Ona su samo sredstvo koje mi olakšava život i upravo zato toliko nervira kad vas neko svodi na njih. Nažalost, na osnovu nekih iskustava koja sam stekao u društvu u poslednjih deset godina, imam osećaj da će me invalidska kolica obeležiti svidelo se to meni ili ne.

S druge strane, lako je kriviti društvo. Ponekad problem kreće iz vaše glave. Većina ljudi koje znam imala je jedno ili dva blago neprijatna iskustva sa nekom osobom u invalidskim kolicima – i to je u redu ako to znači da ćemo posle toga lakše tolerisati jedni druge. Zato bih na kraju rekao da postoji samo jedna stvar koju bih voleo da vas zamolim: gledajte malo dalje od invalidskih kolica. Ljudi u njima su onoliko različiti koliko i svi ostali.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu