​Mogu li žene i muškarci da budu samo prijatelji

Od čopora Tejlor Svift, do privatnih prijateljstava među glumcima koji su igrali prijatelje u Prijateljima, ne može se poreći da su prijatelji trenutno tražena roba. Čak je i princ Hari primećen kako se odaje hobiju druženja s prijateljima, što možda govori da, nekim čudom, ovaj fenomen prevazilazi prepreke kao što su imetak i klasa.

Možda mislite da je prijateljstvo sada postalo toliki mejnstrim da nema šanse da VICE pisci imaju prijatelje. Ali u stvarnosti, barem dvoje njih ih ima. Šta mogu da nam kažu o prijateljstvu u 2016? Kako se ispostavilo: štošta. Jedan od nas se prošle godine preselio preko Atlanskog okeana, što znači da nam je komunikacija s njim uglavnom ograničena na internet. A što je najluđe: nismo čak ni istog pola! U svakom slučaju, evo razgovora za koji smo nekako nasamarili VICE da nam plati da ga obavimo.

Džek: Ljudi će misliti da smo nepodnošljivi što ovo radimo, zar ne?

Emili: Igra opijanja: jedna čašica za svaki komentar u kojem kažu da smo pičkice, dve za „narcističke sociopate", tri za…

Džek: „Muška strina". Mene često tako zovu. Zašto tebe nikada ne zovu „muškarača"?

Emili: I? Šta čini prijateljstvo dobrim?

Džek: Mislim da je u pitanju kombinacija zajedničkih interesovanja i hobija (prvi put smo se uživo sreli na koncertu Titus Andronicus-a) i, ne znam, nekog saharinskog sranja, „da umemo da komuniciramo".

Emili: Da, slažem se – prijatelj je neko sa kime možeš da se napiješ kao budala na nekom pank rok koncertu, ali sa kime možeš i da razgovaraš o tome koliko si depresivan, ili o čemu god.

Džek: Nije li razgovor o osećanjima pravi pank rok? Odgovor: nije.

Emili: Takođe, barem u mom slučaju, potreban mi je neko ko će biti tu za mene u 4 ujutru, ko će mi reći, „Ne, Emili, nećeš da ostaviš pisanje da bi počela da tegliš rikšu", ili, „Ne, Emili, nemoj da spavaš sa tim tipom koji piše toliko loše tvitove".

Džek: Evo pitanja na koje naravno već znam odgovor, ali udovolji mi: mogu li žene i muškarci ikada da budu zaista samo prijatelji?

Emili: Mene zapravo užasno zbunjuje to što je to pitanje i dalje aktuelno 2016. godine. Naravno da muškarci i žene mogu da budu samo prijatelji. NARAVNO. Ideja da dvoje ljudi ne može da provodi vreme zajedno a da smesta ili u nekom trenutku ne zaskoče jedno drugo mi je najiskrenije prilično uvrnuta, ali i dalje postoje čitava sorta u novinarstvu koja preživljava pišući članke u kojima se iznova i iznova postavlja to pitanje, malo drugačije formulisano.

Izvinite, bilo je jače od nas.

Džek: Šta misliš, zašto toliko mnogo ljudi i dalje veruje u to?

Emili: Mislim da to uglavnom ima veze sa time šta mislimo o rodnim ulogama i o tome šta te uloge znače. Na primer, feminizam je ženama doneo jezik kojim mogu da pričaju o svom identitetu i o tome gde se taj identitet uklapa u rodnoj hijerarhiji, ali ne mislim da muškarci imaju sličan vokabular. Što znači da mnogi od nas i dalje baš i ne znaju koje im je mesto u odnosu na suprotni pol, i ne znamo kako da vodimo takve razgovore. Šta ti misliš?

Džek: To što si rekla, ili su ljudi jednostavno jebeno glupi. Ali mislim da nas to dovodi do ubitačnog pitanja: Da li sam ti se ikada dopadao?

Emili: Ne.

Džek: Bože, baš si brzo odgovorila.

Emili: Zašto? Jesam li se ja tebi ikada dopadala?

Džek: Sada bi bilo neprijatno da kažem da, zar ne? Ali najiskrenije, nisi, kada smo se upoznali sam bio u veoma srećnoj vezi u kojoj sam još uvek, tako da mi to nikada nije palo na pamet.

Emili: Postoji onaj kliše da devojke ne podnose kada njihovi momci imaju drugarice, ali ja se baš dobro slažem s tvojom devojkom. To nas verovatno vraća na ono što sam rekla o ulozi polova – iako je 2016. godina, i svi imaju „progresivnu politiku", kada se radi o odnosima žena i muškaraca, pojave se ti veoma zastareli i otrcani stereotipi, po kojima su žene ljubmorne, kvočke koje zvocaju i potajno na druge žene gledaju kao na konkurenciju, a muškarci su odvratni, zaslepljeni perverznjaci koji ne mogu da se suzdrže, a da ne bulje u sise svoje najbolje drugarice.

Džek: To je uvrnuto, ali ima ljudi koji zaista tako misle. Pitam se koliko je dobrih prijateljstava uništeno zbog nerazumne ljubomore nečijeg partnera.

Emili: Mislim da je kod našeg prijateljstva zanimljivo to što je stvarno dobar primer kako su se savremena prijateljstva promenila i preobrazila zahvaljujući internetu. Pošto si se ti preselio u Kanadu, uglavnom kontaktiramo preko interneta – što je samo prenaglašen primer toga kako ljudi danas uglavnom komuniciraju sa svojim prijateljima.

Džek: Ako ništa drugo, mi danas više razgovaramo nego što su ljudi pre pojave interneta razgovarali sa svojim prijateljima, i shvatam da to nije suština prijateljstva, ali jeste jedan njegov veliki deo. Mi se nismo sreli u životu skoro čitavih godinu dana otkako smo se upoznali na internetu, a kada smo se sreli, bilo nam je zabavno, a ne neprijatno, i jednostavno smo se uklopili.

Mislim da su se stavovi o ovome tokom naših života dosta promenili, i dok su pojedini ljudi na neki čudan način nostalgični prema interakcijama u stvarnom životu – sećaš li se koliko je to bilo grozno? Živimo u vreme kada i najneprilagođeniji čudaci mogu da imaju širok krug prijatelja. A nije li to svrha interneta? Da se gomila štrebera međusobno ispomaže?

Emili: Pretpostavljam da ovde dolazimo i do pitanja mentalnog zdravlja. Internet je tako dobar provodnik za razgovore o tim sranjima: ima stvari koje mogu da kažem na internetu koje ti verovatno ne bih tek tako saopštila dok sedimo u pabu ili idemo na koncert, ili šta god. Na internetu sam počela sa, „Čoveče, baš imam poriv da se ubijem" – nema šanse da tako započnem razgovor u stvarnom životu, a da prethodno sat vremena ne zbijam neuspele i bedne šale. Razgovor na daljinu omogućava da se zaista smesta izrazim, iako to nisam u stanju pri susretu oči u oči. Ista stvar je bila i sa nekim mojim prijateljima u Berlinu, koji su sada apsolutno vitalan deo mog sistema podrške, iako ih viđam mnogo manje nego prijatelje koji žive u mojoj zemlji; internet je ključan za omogućavanje takvih razgovora.

Džek: Da, ja se veoma zalažem za to da ljudi razgovaraju sa svojim prijateljima, ali to je u stvarnosti često teško izvesti lično. Volim odvojenost koja ide uz svet na internetu – nekako je lakše kucati stvari nego ih izgovarati naglas.

Emili: Odnos interneta i mentalnog zdravlja nije savršen, ali činjenica da ti internet pruža tu mogućnost da razgovaraš s nekim – naročito sa nekim ko živi u drugoj vremenskoj zoni i ko je budan kada ti u 4 ujutru doživiš nervni slom – je od neprocenjive vrednosti. Sećam se kada su mi jednom na nekoj žurci sipali nešto u piće, i pošto nije bilo pet ujutru tamo gde si ti bio, bio si tu i razgovarao si sa mnom, i pomogao mi sutradan kada sam se osećala kao govno. To je bilo iskustvo koje bih inače morala da proživim sama, i mislim da je takav tip incidenta simptomatičan za tip prijateljstva koje se rađa na internetu.

Džek: Što se međusobne ispomoći tiče, oboje smo pisali knijge i bili u istoj životnoj fazi u isto vreme. Misliš li da je bilo ikakve tenzije? Mislim, statistički govoreći, jedna od te dve knjige će verovatno proći bolje od druge.

Emili: Da, moram da priznam da sam se uspaničila i ljubomorisala zbog tvoje knjige, zato što znam koliko je sjajna. Ali u svakom prijateljstvu ima tenzija oko nečega, zar ne? Jednoj osobi će uvek ići bolje u karijeri, u vezi, ili u čemu god. Mislim da samo treba shvatiti da su ti problemi tvoji, a ne problemi te druge osobe – da znaš da si ljubomoran zbog svoje vlastite nesigurnosti, pre nego zbog bilo čega drugog što ta druga osoba projektuje. To se svodi na ono što si rekao o komunikaciji, što zvuči prilično otrcano, ali je nažalost istina.

Džek: Takođe, iza svega toga, postoji i veliki osećaj ponosa. I iako me boli da to kažem, ja se često mučim sa time da shvatim da sam najbolji prijatelj tako zanimljivoj i kul osobi. Mislim, i grozna si, na mnogo načina, nemoj pogrešno da me razumeš, ali fino je. Moglo bi da se kaže da je pravo prijateljstvo… ono koje smo stekli usput.

Emili: Mrzim te.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu