Pitao sam bivše ortake zašto više nismo prijatelji

Leta 2011. godine, pet mojih drugara i ja smo se iz studentskog doma preselili u zgradu ranije poznatu kao pab Džek Bird. Uprkos relativno jadnim uslovima (prijateljski savet: ako ikada budete imali problema sa pacovima u kući, nemojte na Guglu da tražite koliko brzo postižu polnu zrelost i kada počinju da se pare, jer više nikada nećete moći jebeno da zaspite), kvalitet društva je život činio podnošljivim.

Već u ranoj fazi smo na ulici našli televizor sa VHS-om, i doneli ga kući. Iz nekog razloga, jedina kaseta koju smo imali je bila Spejs Džem, i nedeljama smo sedeli i gledali taj film, ponekad i svako veče. Pola ekipe je studiralo muziku, i redovno su pravili koncerte u prostoru gde je bio pab, i to je bilo baš zabavno, koliko god nepodnošljivo zvučalo. Naravno, pošto je London takav kakav je, pab je par godina kasnije srušen da bi se podigla zgrada sa iznuđivački skupim stanovima, ali sećanja ostaju – a u teoriji, tako bi trebalo da bude i sa osećanjima između nas.

Barem smo se to nadali. Ali sada svi imamo oko dvadeset pet godina, u uzrastu smo za koji je naučno dokazano da je loš za prijateljstva. Po rezultatima jedne studije, ljudi u ranim dvadesetim godinama i dalje stiču prijatelje, ali kada napune 25, počinju rapidno da gube kontakt s njima. Istraživači su otkrili da prosečan dvadesetpetogodišnjak održava kontakte sa 19 različitih ljudi. Do 39. godine, taj broj opada na 12, a ta cifra često uključuje i partnere i decu. Za dvadesetpetogodišnju ženu, prosek je 17,5, a do 39. godine opadne na 15.

Ja sam izgleda dosegao prekretnicu kada počinju da se gube prijatelji, i iako sam sklon tome da dovodim u pitanje rezultate istraživanja po narudžbini, takođe sam prinuđen da se suočim s činjenicom da već neko duže vreme jedva da razgovaram sa svojim „najboljim ortacima". Zapitao sam se zašto smo se udaljili jedni od drugih, i da li je istina da je trend mojih prijateljstava od sada pa nadalje u opadanju. Tako sam rešio da im se obratim i da vidim šta rade ovih dana – i šta, ako ništa drugo, možemo da naučimo o prijateljstvima i o tome zašto se tokom godina jedni od drugih udaljavamo.

Znajući da sećanja vremenom počnu da bivaju varljiva, jedna od glavnih stvari koju sam želeo da saznam je koliko ostatak naše grupe misli da smo bili bliski. „Prilično prokleto bliski", kaže Tim, aktivan muzičar i predavač.

„Bilo je očigledno da smo različiti, ali kada prvi put počneš da živiš daleko od kuće, stvaraju se čvrste veze sa ljudima sa kojima živiš", dodaje Kameron, koji sada radi u firmi za menadžment konto aktive, što je posao koji sam odavno prestao da se pretvaram da razumem, na olakšanje nas obojice.

Mat, koji je studirao muziku i sada radi u prodavnici saksofona u centru Londona, seća se jedne večeri kada sam ja u studentskom domu skuvao toliko ljut kari, da smo se svi smesta premestili u kupatilo – u tri kabine koje su bile jedna do druge, da pijemo pivo i slušamo Brusa Springstina dok se ne ohladimo. Kada se sada setim toga, to je sigurno jedno od najneobičnije muževnih, a ipak duboko intimnih iskustava u mom životu. Rizikujući da zazvučim previše sentimentalno, to me podseća na povezanost koja je bila toliko snažna, da mi se od tada nije ponovila. Šta više, kada razgovaram sa svim tim momcima, jasno je da smo podelili barem nekoliko lepih sećanja iz tog vremena. Pa šta se onda dogodilo?

Zrelo doba sigurno ima udela u tome. Svi su se preselili nazad u razne gradove po Engleskoj, dok sam se ja pre godinu dana preselio u Toronto, što je ozbiljno ugrozilo mogućnost da vidim bilo koga od njih. Posao se isprečio i muzičarima kao što su Tim i Aviv; često nestabilna i sporadična priroda njihovih karijera znači da ne operišu po normalnom rasporedu od devet do pet. Teško je naći momenat kada su svi slobodni da se nađemo i ispričamo. U priči s njima, jedna od glavnih tema je bila to koliko im se društveni život vezao za posao.

„Pored svih prijatelja koje sam upoznao preko posla, na kraju dana je veoma lako okupiti grupu ljudi i odvući ih u pab", kaže Mat. „Ne moram da razmišljam o tome s kim ću da se vidim".

Naravno, tehnologija je trebalo da okonča ovo udaljavanje prijatelja; Fejsbuk je trebalo da nam omogući da zauvek ostanemo u kontaktu sa svakom osobom sa kojom smo se ikada sprijateljili. Ali zbog toga što na internetu imamo spisak svih svojih prijatelja, postajemo samozadovoljni – par lajkova ovde, par smajlija tamo, i gotovo. Rizikujući da zazvučim kao svaki sredovečni čovek još otkako je Zakerberg počeo, reći ću da mislim da su društvene mreže dovele do površnije ideje prijateljstva. „Mislim da je u nekim slučajevima veoma lako pasivno na internetu pratiti šta ti rade prijatelji, a da im se nikada zapravo ne obratiš i stupiš s njima u lični kontakat", kaže Šon.

Što se toga tiče, neka od mojih najboljih prijateljstava su procvetala preko društvenih mreža (i naročito instant poruka), tako da je problem manje sa medijumom, a više sa time što ne odvajamo vremena da se obratimo nekome kao pojedincu, umesto što prenosimo kratke novosti svetu. I stvarno, pošto sam neko ko pokušava da izgradi karijeru ohrabrujući veću emotivnu iskrenost kod muškaraca, možda ćete poželeti da me nazovete licemerom zbog toga što se ne trudim dovoljno da držim linije komunikacije otvorenima.

„Mislim da sam se ja ranije mnogo više trudio nego ti, ali kada si se preselio u inostranstvo, obojica smo digli ruke", kaže Tim. „Ali mislim da je to prirodno. Ostati u kontaktu je veoma drugačije kada samo želiš da čuješ šta onaj drugi radi. Deluje manje bitno".

Tobi Jang je nedavno napisao kolumnu o „mitu" prijateljstva, kada se nekoliko njegovih prijatelja nije pojavilo na njegovoj momačkoj večeri. Ovo je objektivno smešno, zato što je u pitanju Tobi Jang, ali takođe može da posluži i kao podsetnik za to da stvari mogu da budu i mnogo gore, ako imaš svega par bliskih prijatelja na koje možeš da računaš.

Iako me je to nateralo da osetim određenu dozu krivice zbog toga što se nisam dovoljno trudio, to što sam se obratio starim cimerima zbog novinskog članka mi je omogućilo da postavim neka relativno intimna pitanja. Zauzvrat su me oni podsetili zašto su ta prijateljstva uopšte i postojala. Lako je udaljiti se i ubediti sebe da je to prirodna progresija koja ide s godinama, ali zapravo, odvojiti vreme da kažeš „Zdravo, šta ima", može da oživi prijateljstvo koje gotovo da si otpisao. Svima preporučujem da pokušaju.

Možda ipak ne počinjemo da gubimo prijatelje sredinom dvadesetih godina; možda ih samo upražnjavamo drugačijim intenzitetom.

„Imam veoma snažan osećaj da bismo, ako bismo sreli sutra, nastavili tamo gde smo stali", kaže Mat. „Mislim da su mi najbolja prijateljstva uvek bila ona koja su nastajala bez prevelikog truda, a mislim da je naše bilo upravo takvo. Kada dođeš do te tačke da ti se život ispreči, gomila sjajnih sećanja je dovoljna da te održava do sledećeg puta kada se posvetiš tom prijateljstvu".

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram