Portret anksiozne osobe u mladosti

Nikada se nisam našla u ulozi motivacionog govornika, niti smatram da bih se u toj ulozi najbolje i snašla. U najvećem broju slučajeva teško mi je, čak i nemoguće, da motivišem i samu sebe, pa ne vidim kako bih ikoga drugog ubedila. Čitala sam i slušala bezbroj motivation speakera i nalazim da im je svima zajednička maska humora pod kojom se ili kriju ili je koriste kao odbrambeni mehanizam.

Takođe, užasno mi je teško da poverujem u priče o čudesnom preporodu, o lampici koja se samo upali jednog dana i tada shvatimo gde smo do tog momenta grešili, kako da savladamo teškoće koje su nas dugo mučile i naučimo da živimo emotivno uravnoteženi i srećni. Štaviše, sada kada nam se ukazao put, ta utabana staza smirenosti i blagostanja, u stanju smo i druge da usmerimo.

Ono što mi je i više nego jasno jeste da je veoma teško govoriti o ličnim stvarima, ogoliti se komplet pred gomilom stranaca, a ne nabaciti neki zaštitni sloj ili ne postaviti makar i najtanji zid između vas i vaših slušalaca odnosno čitalaca. Uzmimo za primer mene. Ja evo kucam već drugi pasus pišući o drugima i nikako da počnem sa onim što sam zapravo i želela da vam ispričam.

Ja sam tridesetogodišnja devojčica u telu žene, rođena Beograđanka i htela bih da vam ispričam svoju priču. Da ću vas motivisati, ne garantujem; da ću vas šokirati, ne verujem. Nikad nisam bila od onih smirenih, flegmatičnih osoba koje dobro znaju razliku između stvari oko kojih se treba sekirati, brinuti i nervirati, a koje treba samo pustiti da pored vas prođu i ostave vas netaknute. Oduvek sam bila odgovorna i previše ozbiljna u svemu što radim. Ja sam mlađe dete u svojoj porodici, tako da je mom starijem bratu zapala uloga buntovnika i borca protiv svake vrste autoriteta. S druge strane, ja sam čvrsto rešila da budem potpuno drugačija, „ponos porodice", kako me je zvao moj deda. No pressure there.

Od osnovne škole pa sve do studija, svaki kontrolni, seminarski rad ili ispit shvatala sam kao nešto od čega mi život zavisi. Isti osećaj odgovornosti i sudbinskog značaja sam prenela i na svoj profesionalni život. Sve vam ovo pričam kako biste bolje razumeli ono što je usledilo i kako je moje dotadašnje ponašanje tome doprinelo.

Serija zdravstvenih problema je počela još na fakultetu. U pitanju su bili manji, ali hronični i uporni problemi. Tada mi se prvi put javila briga. Tačnije hipohondrija maskirana u brigu. Sa 26 godina sam operisala, na sreću, benigni tumor na jajniku. Opet sam malo brinula, ništa strašno. Situacija se pozitivno završila, naizgled sve zaboravljeno. Nastavila sam da radim, malo brinula oko posla, naizgled bezazleno. Lep posao, dobra plata, lojalan partner, početak samostalnog života, putovanja, život je lep.

Sva dotadašnja briga oko svake sitnice, strahovi zbog zdravstvene situacije, paranoje oko letenja avionom i nagomilane fobije su posredstvom jednog „okidača" izazvale preko noći, kako se meni činilo, nešto što se stručno zove Anksiozni Poremećaj. Velikim slovima, jer ovaj poremećaj to zaista zaslužuje.

Neki od vas su verovatno upućeni u taj fenomen 21. veka, ali nije na odmet da malo pojasnimo. Ako biste pitali prosečnog Srbina, on bi to "ko iz topa" nazvao nervozom, a često i razmaženošću. Prosečan Srbin veoma greši. Razlog za davanje ovakvih brzinskih dijagnoza i još "iskusnije" terapije (prošetaj malo, vidi kako je lep dan) leži u tome što se i u psihijatriji ovakav poremećaj vodi kao najblaži. Najblaži u poređenju sa šizofrenijom ili maničnom depresijom.

Niste za lečenje "na odeljenju" ili za sakrivanje od komšija i porodičnih prijatelja jer naizgled delujete "normalno", ali svaki psihijatar i psihoterapeut će vam reći i da je ovaj problem jedan od subjektivno najtežih za podneti. I to je gola istina. Jer kada vas uhvati jedan od mnogobrojnih napada panike koji, veoma bezobrazno, ne biraju ni mesto ni vreme svog ispoljavanja, nekad vam se čini da je jedino rešenje da se zakucate glavom u zid, ne biste li prekinuli tok suludih misli koje vam prolaze kroz glavu.

Svesna sam da ovo zvuči veoma dramatično, a tako zvuči jer dramatično i jeste, barem u mom slučaju, za šta mogu okriviti gomilu pročitanih romana i očajnih heroina od kojih sam možda, ali podvlačim MOŽDA stekla tu sklonost ka teatralnosti i preuveličavanju. Činjenica je da je anksioznost praćena paničnim napadima izrazito neprijatno stanje, čiji su simptomi nekad vidljivi (tremor ruku, nefokusiranost pogleda) i telesni (lupanje srca, stezanje grla, želuca i stomaka uopšte), a nekad jednostavno "suptilni" kao što je osećaj blagog "strujnog udara" kroz čitavo telo koji može trajati satima.

Ovako otkucano na listu papira i ne deluje tako strašno, zar ne? U mom slučaju, nekad je i nepodnošljivo. I tako dolazimo do obaveznog pratioca – depresije. Neko će se tada okrenuti alkoholu, neko lakim ili težim drogama, a neko, kao u mom slučaju, legalnim supstancama koje će u najboljem slučaju umanjiti simprome, ali vas nikada neće do kraja izlečiti. Jer ste za izlečenje isključivo zaduženi vi. Snaga volje i motivisanost da se kroz krizni period prođe. Razgovori sa psihoterapeutom, koji će vas sigurnom rukom voditi kroz čitav proces. Podrška porodice i prijatelja. Razumevanje kolega na poslu.

Zvuči dobro, ali šta se desi kada epski u tom pokušaju omanete? Kada je vaša okolina nekim čudom imuna na takvu boljku i ne razume najbolje osećaj koji im iznova i iznova opisujete. Da je vazduh oko vas postao drugačiji, teži. Da je osećaj straha sveprisutan i nadmoćan. Da ste počeli od toga što se bojite jedne konkretne stvari, a završili tako da vam ulazak u javni prevoz predstavlja problem; da vam je svaki prostor skučen, a napolju, pak, vrebaju razne opasnosti kojih do juče niste ni bili svesni. I da u procesu izvlačenja iz ove krize ponovo učite osnovne stvari. Kao kad malo dete uči da hoda, vi ponovo učite da možete da sedite u kafiću pola sata ili da provedete čitavo radno vreme u kancelariji i oduprete se porivu da pobegnete, bez da znate gde biste tačno bežali.

Laički govoreći, anksioznost najpre možemo izjednačiti sa strahom. Ja svaki dan osećam sveprisutan strah od smrti. Imam utisak da sam preko noći prešla sa moda besmrtnosti tako karakterističnog za svu decu, tinejdžere i rane dvadesete godine na mode smrt mi preti iza svakog ćoška, i meni i meni bližnjima, i niko, ali apsolutno niko, pa ni moja inače sveznajuća majka mi ne može garantovati da ću doživeti duboku starost i mirno otići potpuno pomirena sa tom činjenicom i sa usmehom na usnama. Ništa neobično, kada se u obzir uzme činjenica da u osnovi svakog straha i fobije leži upravo taj iskonski strah od smrti. Ono što je zaista zastrašujuće jeste kada vam se ta jedna misao uvuče u svaku poru, svaku misao i situaciju koju u tom momentu proživljavate. A carpe diem filozofija ne radi na onaj način na koji su vam obećali svi new age filozofi.

A šta li sledi nakon što vaša, nadajmo se, besmrtna duša napusti vaše smrtno telo? Kada sam bila mlađa iskreno sam se nadala da će se samo useliti u novog „domaćina" i da život počinje iznova sa nedge podsvesno skladištenom mudrošću prethodno preživljenih života. Sada se nadam nekom mirnom, idiličnom mestu gde caruje mir, a anksioznost i strah su nepostojeće reči čijeg se značenja više niko ni ne seća. Jer život je previše život. Jedan pokušaj mi se čini kao više nego dovoljan.

Za razliku od depresije, anksiozni poremećaj nije nešto u potpunosti izlečivo. Nema čarobne pilule, osim lekova za smirenje i antidepresiva da vam malo poprave raspoloženje, i sva je prilika da će vam se krize ponovo javljati. Dovoljan je samo pravi "okidač", ono nešto što vas podseća da je svet jedno opasno mesto. Ponovo isti osećaj, isti simptomi. I sram. Neopisivi sram koji osećate jer oko vas opažate samo titane koji se hrabro nose sa svojim problemima i nedaćama, a vi ponovo u svom ćošku pevate istu baladu. Na to se nadovezuje obavezan pad samopouzdanja. Ne samo da ste kukavica, već vam se i kosa istanjila, noge iskrivile, a nos povećao. I eto nam ponovo depresije. Začaran krug u svom svom sjaju.

"Okidači" nisu univerzalni, odnosno isti za sve neurotične osobe. U mom slučaju to je bila reč operacija, tačnije izjava da mi je potrebna nova operacija. Bila je dovoljna ta jedna rečenica pa da se sve brige, strahovi, neuroze i nerviranja stope u taj jedan jedini Poremećaj. Ne znam kakva iskustva imaju drugi, ali ja čak pamtim i datum kada se nešto u meni promenilo, slomilo. Kada su odbrambeni mehanizmi popustili i a bujica osećanja preplavila sve sfere mog života. Ja nisam znala kako da je zaustavim. I dan danas mi to teško ide.

Jednom prilikom me je moj otac pitao kako je moguće da ja koja sam tolike knjige pročitala, završila fakultet, putovala nisam u stanju da naučim da se izborim sa naletima te pogane anksioznosti. E tu dolazimo do problema – inteligencija "svetskog čoveka" nije alatka koja će vas iz začaranog kruga magično izvući, jer kako stvari stoje zdrav razum ne ide obavezno ruku pod ruku sa vašom dragocenom fakultetskom diplomom. Poslednje tri godine sam provela upoređujući se sa drugim ljudima -uvek u njihovu korist, a na moju štetu, naravno- i uočila nebrojene primere naizgled intelektualno inferiornih ljudi (ako kao kriterijum uzimamo obrazovne i profesionalne uspehe – jedan opasno pogrešan kriterijum, moram vas upozoriti) koji vode kvalitetan život uprkos nedaćama vodeći se isključivo zdravom logikom. Čak i dok ovo kucam osećam neverovatnu zavist prema tim osobama koje, s moje tačke gledišta, poseduju najdragoceniju supermoć koju jedno ljudsko biće može posedovati.

Trenutno prolazim kroz treću krizu. Ono što me posebno fascinira jeste da je druga bila teža od prve, a treća gora od prve dve zajedno. I duža. I sa većim posledicama. Jer, vidite, nije nervni sistem jedini koji ispašta kada kriza udari. Ispašta i telo. Neke od stvari koje su se meni dogodile jesu gastritis, sindrom nervoznih creva, povećan nivo prolaktina i poremećeni menstrualni ciklusi.

Ipak, ne želim nikog da plašim. Želim da upozorim. Da vam kažem kako još od detinjstva svi oni mali, sitni, minijaturni pogrešni potezi i reakcije imaju svoje posledice i telo će vam kad-tad naplatiti sav taj maltretman. Želim i da kažem da postoji i nada. Ako patite od anksioznog poremećaja, sva je prilika da će vas celog života pratiti. Na nama je da naučimo kako da sa tim pratiocem živimo. Da nam smeta, ali da nas ne ometa.

Ja JESAM epski omanula tri puta, i možda ću omanuti i četvrti. Proces učenja je spor, ali uporno nastavite da učite. Hrabro podnosite frustracije neuspelih pokušaja, ali slavite svaki pojedinačni uspeli napor. Jer vredi. Jer će vam dati novu šansu da vodite kvalitetan i ispunjen život. Ovaj jedan koji vam je nekom ludačkom lutrijom dodeljen. I slušajte svog psihoterapeuta čak i kada vam deluje da vas čak i on ne razume. Prihvatite ljubav i pažnju svojih bližnjih iako vam njihovi saveti nekad deluju trivijalno.

Ja nisam motivacioni govornik i ne bih se ni u najluđim snovima usudila da vam obećam onaj A-HA moment koji će vam zauvek promeniti život. Jer ono što će vam pomoći jeste serija takvih momenata i sitni koraci napred, čak i kad nakon njih uslede tri koraka nazad u anksioznost. I volite sebe, ali onako, istinski. Jer čovek je samo čovek, nesavršeno biće sa pregršt dobrih i loših strana i kako takav se ne može kategorizovati. Ne postoji neki tajni katalog gde ste grupisani pod kolonom "slabić" ili "neustrašivo primerak ljudske rase". Grupa je jedna i heterogena i vaše mesto u njoj je podjednako važno, bili neurotičar ili ne.

Od jednog neurotičara drugom – prijatan vam dan želim. A za sutra ćemo brinuti sutra.