Posetili smo uvrnutu animatronik bolnicu u kojoj se rađaju lutke kupusare

Davne 1977. godine, batica po imenu Ksavijer Roberts je ukrao dizajn Marte Nelson Tomas i iskoristio diplomu likovne akademije i sklonost ka mekim skulpturama za brilijantnu šemu za zgrtanje para: bucmaste, plišane lutke jezivih očiju. Prvobitno ih je nazvao „Mali ljudi", sa „taksom za usvajanje" od oko 40 dolara, ali im je Roberts ubrzo promenio ime; „Lutke kupusare" su postale neverovatno popularne tokom osamdesetih godina. 1985. godine, američka nacija je stala iza jednog ekstremno važnog projekta: slanja jedne od ovih lutaka – naročito jedne po imenu Kristofer Ksavijer – u jebeni svemir. A zašto da ne?

Za priču koja stoji iza lutaka kupusara važno je to što ove jedre lutke ne dolaze na naš svet kroz vaginalni otvor. Sve lutke kupusare se rađaju u uvrnutom porodilištu pod nazivom „opšta bolnica Bejbilend", u Klivlendu, u Džordžiji, gde ljudi mogu da dođu i prisustvuju „porođaju".

Klivlend nije posebno čuven grad. Ima simpatičan centar grada, nalazi se u blizini planina, ali to je otprilike to. Zbog toga i nije toliko teško promašiti Bejbilend. Bolnica za lutke stoji ponosno na vrhu strmog, uređenog brda. Kao što se moj fotograf elokventno izrazio, izgleda „kao neka jebena vila na plantaži. 'Prohujalo sa vihorom', i slična sranja". Nije pogrešio. Trem od slonovače ide oko cele zgrade, i na njemu se nalaze prostrane stolice za ljuljanje, kao i predimenzionirani stubovi. Eterični dečji glasovi pevaju uz svirale, i čuju se na prostranom parkingu, koji je, na moje iznenađenje, prilično pun.

Na neki način, ideja da deca kojoj se danas nudi toliko toga izaberu „lutku sa plastičnim licem" sa praznim izrazom na testastim obrazima i klikerima umesto očiju, a ne „ajped", mi deluje ljupko. Decu lutke kupusare i dalje zanimaju, što se može videti po ogromnom broju njih koja su došla u Bejbilend običnog subotnjeg popodneva. Takođe postoji i ovaj video.

Bejbilend je manje tematski park ili „iskustvo", koliko je prodavnica igračaka na steroidima. Predvorje je belo i sterilno i podražava atmosferu prave bolnice. Osoblje je obučeno u razne pastelne nijanse, i muva se unaokolo. Stakleni sanduci su poređani uza zid, pokazujući „prirodan napredak" lutaka kupusara. Lutke kupusare koje nisu belci su se pojavile mnogo, mnogo kasnije. Jedan posetilac, veliki, osorni čovek je najiskrenije prošaputao svom detetu, „Izvini što nismo mogli da nađemo lutku sa zastavom Konfederacije". Dobrodošli u Bejbilend.

________________________________________________________________________

Tajna istorija lutki iz kupusa

________________________________________________________________________

Tokom posete smo bili svedoci tri porođaja lutaka kupusara. To nije impresivan broj, kada uzmemo u obzir činjenicu da „mama kupus" rađa „nekoliko puta dnevno", kako nam je objasnio jedan mladić u zelenom kombinezonu. On je dežurni „ginekolog", izgleda, mada je tek završio srednju školu. Mladić je zatražio da ostane anoniman, pa ćemo ga zvati „Adam".

Adam se veselo kretao po unutrašnjosti Bejbilenda: tu smo videli sanduke pune lutaka koje su spremne za usvajanje (sa početnom cenom od 60 dolara), bezbrojnu prateću opremu (uključujući pelene i portikle), uvrnute slatkiše (ko zna čemu oni služe), i gomile, gomile raznoraznog smeća. Njegov entuzijazam je bio opipljiv i, barem koliko sam ja mogla da vidim, iskren. Adam nam je kasnije otkrio da vrši „porođaje" u Bejbilendu tek tri meseca, nakon što mu je njegov sponzor iz „Budućih farmera Amerike" rekao za taj posao.

Preko razglasa su manično najavljivali naredni porođaji. Gomile velikih, suncem opaljenih porodica su se okupile oko „mame kupus". Ona stoji uspravno i ponosno kao animatronička noćna mora, debelo korenje joj se opružilo po zemlji, dok joj grane u kojima drži malecne, svetlucave „bebe" štrče uvis. Novorođenčad, položena u odvojene kolevke od listova kupusa se povremeno mehanički trznu, da bi imitirala živa bića. To deluje veoma uznemirujuće.

Ali okupili smo se ovde da slavimo novi život! Adam započinje operaciju, zabavljajući grupu serijom dovitljivih duhovitosti tipa, „Mama kupus se raširila za deset listova!" Adam na drvo kači „maštocilin", tečnost koja klokoće u kesi za infuziju, i izvodi zahvat koji naziva „laka ruka".

Onda pita publiku koji pol deteta bi više volela. Nakon nadvikivanja, osvetlio je ultrazvučnu sliku stabla mame kupus. I tako je mala beba Gejtlin Karter došla na svet, sa sve lažnom pupčanom vrpcom i ostalim detaljima.

Nisu se samo deca okupila oko Adama i sveže prepovijene krpene lutke. Mnogo starijih žena i sasvim odraslih muškaraca nežno guguću, iako je sasvim evidentno da su došli sami.

Nalećem na medicinsku sestru koja deluje kao da je smorena, i pitam je u kom je fazonu. Zašto radi tu? Ona održava Fejsbuk stranicu Bejbilenda. Objašnjava mi da je iz Klivlenda, i da joj je Bejbilend na neki način bio jedina opcija. Tamo ih nema previše, osim ove. Ljudi dolaze u Bejbilend redovno, tokom cele godine, od pojedinačnih porodica, do organizovanih ekskurzija za starije građane, pa sve do uglednih članova kolekcionarskih klubova. Osim toga, dodala je, „Pogledaj ih. Pogledaj im izraze na licima". Imala je pravo. Bilo je mnogo radosti unaokolo.

Lako je ispljuvati mesto kao što je Bejbilend, jer je po definiciji besmisleno i komično. Do balčaka puna jeftinih krpa koje su precenjene za 300 ili 400 posto, bolnica za lutke je eterična, oportunistička i apsurdna. Ali kratko osvrtanje po njoj je dalo za pravo medicinskoj sestri: ljudi se lože na to. I činjenica da se klinci koji odrastaju sa „ajpedima" i dalje uzbuđuju oko nekih pravih lutaka može samo da bude dobra stvar.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu