Promenila sam lekove za smirenje i sada sam sjebana

Posle 11 godina na efeksoru, moja psihijatrica i ja smo se složile da više ne radi. Lagano smo smanjili efeksor i počeli da uvodimo prozak, tokom više nedelja u doba kada sam imala manje paničnih napada i generalno bila manje anksiozna. Ona me je upozorila da može da dođe do kontraindikacija, ali ja ih nemam. Mislim, kučko, šta god. Osećam se posebno i izuzetno zbog toga što ih nemam.

Ali onda, tokom prve nedelje kada uopšte nisam uzela efeksor, dobila sam anksiozni napad koji je bio toliko jak, da je manje izgledao kao anksioznost – ili kao osećaj da umirem, čega se obično plašim – a više kao borba s demonima.

Možda je trebalo da predvidim da će se to dogoditi, kada su u prvih par dana bez efeksora neživi predmeti počeli da mi liče na delove tela i druge upečatljive slike. Ugledala sam kraj ćebeta i pomislila da je u pitanju ljudska noga. Mislila sam da je crni kofer čudovište. Ali osim ako nije baš sranje, uvek mislim da mogu s tim da se nosim. Smejala sam se predmetima, kada sam shvatila šta su. Pomislila sam da bi to bila smešna stvar za Tviter.

A onda, četvrte noći bez efeksora, probudila sam se van kuće i osetila nešto što mogu da opišem samo kao tminu u duši. Kao da mi duša vrišti, ili nešto vrišti u mojoj duši. Da li je to užas pitanja „ko sam"? Jesam li loša? Je li moj život besmislen? Šta sam uložila u njega? Zašto ne mogu da dišem? Ko ste vi, ljudi? I ono što je najstrašnije, ima li dna? Sve su to važna pitanja, ali na njih ne mora da se odgovara u pola četiri ujutru, u rafalnoj vatri.

Skupila sam se u fetalni položaj i primenila tehniku „odbrojavanja 21 sekunde", koju sam pročitala u e-knjizi pod nazivom „Smirivanje panike". Tokom te vežbe govorim svojim mislima i osećanjima da imaju 21 sekundu da mi naude najviše što mogu. Iznova i izonova brojim do 21, sve dok ne zaspim.

Peti dan bez efeksora

Probudila sam se uplašena, i uplašena sam ceo dan. Plašim se straha. Plašim se da ću „da puknem". Plašim se toga što ne mogu da funkcionišem. Plašim se da će me hospitalizovati. Plašim se da nisam okej. Plašim se života, i plašim se da traćim svoj. Plašim se da nemam dom – da čak ni mesto koje nazivam domom nema dno, i da ću samo dublje i dublje padati.

Osećam se samosvesno zbog toga što to delim s javnošću, jer su ta osećanja tako sirova i neposredna. Ali tako je nastala So Sad Today. Tako da tvitujem o tome.

To je uvrnuto, možeš da budeš „tako tužna danas" a da se i dalje plašiš osude. Na primer, koliko mentalne bolesti je „prihvatljivo", a koliko bi bilo „previše"? Neko mi je poslao poruku sledeće sadržine: „Mi ubeđujemo sebe da možemo da posedujemo identitet anksiozne ili depresivne osobe. A onda nam se ponovo prikrade". Ja kažem, „ja imam to i to". A onda mentalna bolest kaže, „Ne, ja imam tebe."

Peta noć bez efeksora

Malo je bolje nego prethodne noći. Ponovo sam se probudila u pola četiri, sa noćnim strahovima, ali sada znam šta se događa. To više nije amorfna, emotivna verzija Munkovog „Krika". To je skidanje sa efeksora. Umesto da se prepustim vrtlogu, ja sam u fazonu, okej, ovo su samo senzacije koje osećaš zbog skidanja. Ne nasedaj na njih. Otišla sam u kupatilo hotelske sobe u kojoj sam odsela, i malo radila jogu. Godinama nisam radila jogu. Kažem sebi da bi trebalo češće da radim jogu. Zašto to ne činim? Vreme je da vratim jogu u svoj život. Dobar je osećaj prekorevati sebe zbog joge, umesto zbog dubokog, egzistencijalnog zla. Osetila sam se gotovo uzbuđeno posle toga. I dalje sam malo uplašena, ali takođe sam u fazonu, „Stvarno si snažna, devojko", i izvodim trapavi pozdrav suncu pred ogledalom.

Šesti dan bez efeksora

Ceo dan se osećam kao da sam na esidu. Lošem esidu. Ručam u restoranu koji ima sliku Merilin Monro na zidu. Merilin se smeje, i izgleda mi grozno i zastrašujuće. Kao da mi kaže, „Ha-ha, vidi kako su ti prodali moj leš! Vidi kako su ti prodali američki san, san o odmorima, bilo koji san koji će te odvratiti od toga da postavljaš previše egzistencijalnih pitanja". Nisam sigurno ko su to „oni". Možda vlasti? Možda je u pitanju mašina u kojoj smo svi zaglavljeni, i kopamo po svojim stvarima, sve dok ne postanemo tužna devojka koja jede u japi restoranu, raspada se iznutra, dok spolja izgleda „u redu", dok pokušava da se ne uguši.

Onda sam došla do dela esid tripa koji mi se dopadao. Odvezla sam se iz grada u pustinju, i hodala po nekim pustinjskim stenama. Par minuta sam se osećala kao da će sve biti u redu, i da sam dobro, jer me otvoreni prostor neće osuditi. Osetila sam se divlje i živo. Ponela sam par kamenova, mada kada god pokupim neki „emotivni suvenir", on ne zadrži istu magiju, i možda je bolje takva iskustva čuvati u srcu.

Ali uglavnom je teško uživati u lažnom esid tripu, jer stalno nalećem na iste strahove koje sam osećala i kada sam stvarno uzimala psihodelične droge, u fazonu, „Šta ako ovaj osećaj nikada ne prestane?", i „Šta ako zauvek ostanem ovakva?" Uvek se plašim da će svako osećanje postati trajno.

Sedmi dan bez efeksora

Prošle noći nije bilo noćnih strahova, ali je dan užasan. Pokušala sam da iz kreveta gledam neku stendap komediju, ali sam se gušila. Uglavnom sam samo iscrpljena. Iscrpljena od toga što moram s ovim da se nosim, i iscrpljena od pokušaja da ubedim sebe da ne umirem. Jedna drugarica mi kaže da kada počnem da se osećam čudno treba sebe da ubedim da sam se razbolela, ali da će mi biti bolje. Stalno ispuštam neke uvrnute zvuke, samo da bih se uverila da sam još uvek živa i da dišem. Nadam se da ovo sranje ima srećan kraj.

Osmi dan bez efeksora

Prestrašena sam. To je strah povrh svih strahova koje su hemikalije izazvale u meni. Samo me je preplavio, i veoma je teško (nemoguće) poverovati da ne umirem, ili da ću izgubiti razum, kada telo ima užasnu hemijsku reakciju. Tražim dokaze da će mi se osećanja vratiti. Moja hemijska ravnoteža govori OPASNOST! Propast! Usamljena sam, ljuta i uplašena. U glavi mi se vrti misao, „Šta ako sam se sjebala time što sam promenila lekove, i više nikada neću biti dobro"?

Deveti dan bez efeksora

Budim se u panici, mokra od znoja, smrdim. Uskočila sam u kadu, i ponovo zaspala. Sanjala sam osobu koju možda nikada neću u potpunosti preboleti. Kreće da me liže sa cuclom u ustima. Svršavam veoma brzo.

Na pitanja „šta ako" pokušavam da odgovorim pitanjem „pa šta", ne bih li umanjila njihov značaj.

Šta ako su lekovi pogrešni?

Pa šta, jednostavno ću raditi na tome sa svojom terapeutkinjom dok ne pronađemo odgovarajuće.

Šta ako želim da spavam zauvek i ako ne mogu da prestanem da spavam?

U redu, onda spavaj do kraja života. Već si dobar deo života prespavala. Verovatno je već dosta.

Šta ako ovi leptiri zauvek ostanu u mom stomaku?

Dobro. Mislim da bi jednostavno trebalo da se ispovraćaš na pod. Samo povraćaj. U redu je.

Očajna sam. U nekoj nju ejdž radnji sam kupila kristal na kojem piše „donosi spokoj". Sada znam da zvanično živim u Kaliforniji, jer nosim kristal u brusu. Posegla sam za njim tokom vožnje, i opipala ga, da budem sigurna da je tu. Neki batica me je pogledao i pomislio je da se pipam. Dobro za njega.

Deseti dan bez efeksora

Zovem svoju psihijatricu, iako ne želim da je smaram. Kažem joj da osećam nalet anksioznosti. Ona kaže da nema šanse da i dalje osećam efekte efeksora. Možda mi je doza prozaka prevelika. Rekla mi je da smanjim prozak.

Prijateljica mi daje tarot kartu i kaže mi da ću biti dobro. Dok ona tumači karte, ja imam napad panike. Pokazuje mi kartu na kojoj piše „snaga", sa prikazom žene koja kroti lava, i kartu na kojoj piše „luda", sa nekim tipom koji pleše na ivici litice, ali ne pada. Ne osećam se kao da krotim lava. Osećam se kao da me lav napada. Takođe mislim da ću se survati sa litice.

Jedanaesti dan bez efeksora

Zovem svoju psihijatricu, iako ne želim da je smaram. Kažem joj da osećam nalet anksioznosti. Ona kaže da nema šanse da i dalje osećam efekte efeksora. Možda mi je doza prozaka premala. Rekla mi je da povećam dozu.

Razgovaram s jednom ludom devojkom koju poznajem. Ona mi kaže da anksiozni ljudi ne bi trebalo da uzimaju prozak, i da bi trebalo da se skinem s njega, jer ću „odlepiti". Kaže da sada živim u Kaliforniji, i da bi jednostavno trebalo da pijem ceđene sokove. Ona je jedna od onih devojaka koje ne prestaju da lupetaju gluposti i da tračare. Jedino što ona zna o lekovima je to da njena sestra radi na prodaji farmaceutskih proizvoda. Osećam iskušenje da prihvatim njen medicinski savet.

I drugi ljudi mi daju savete. Ne vraćaj se na efeksor, izdrži, možda će trajati par meseci, ali ti to možeš, ja verujem u tebe! Ja ne verujem u sebe. Uopšte ne. Svi misle da ću biti u redu, osim mene.

Dvanaesti dan bez efeksora

Vraćam se na jebeni efeksor.

Trinaesti dan bez efeksora

Ne vraćam se na jebeni efeksor.

Četrnaesti dan bez efeksora

Vozim se autoputem i kenja mi se. Nemam gde da stanem. Po prvi put za deset dana, osećam nešto jače od anksioznosti. Zahvalna sam na tome što mi se kenja, a nemam gde. U fazonu sam, „To!". Osećam se kao ona stara. Ali onda se iskenjam, i anksioznost se vraća.

Odlazim na sastanak u vezi posla. Neki tip priča o sportu. Nabraja sve žive sportove pre nego što se vrati na temu. Priča o košarci, američkom fudbalu, bejsbolu, hokeju. Priča čak i o golfu. Plašim se da će mi glava eksplodirati. Nisam čak ni prisutna tamo. Ali ono što je strašnije od osećanja na sastanku su osećanja posle sastanka. Obično osetim olakšanje čim odem, kada se nađem u situaciji koja mi izazove anksioznost. Ali kada sam otišla sa sastanka, nije došlo do predaha. Golfer je otišao, ali ja sam ostala u gustom, sivom, pulsirajućem oblaku.

Petnaesti dan bez efeksora

Vraćam se na jebeni efeksor.

So Sad Today je neprekidna egzistencijalna kriza koja se odigrava u 140 karaktera ili manje. Njena anonimna autorka pokušava da se izbori sa svesnošću još mnogo pre nego što je stvoren Tviter fid 2012, i konačno je odlučila da projektuje svoje strahove na našem sajtu.