Provela sam dan u školi u rumunskom zatvoru za maloletnike

Kada sam stigla u Specijalnu profesionalu školu u Krajovi, profesor je bio zauzet prozivanjem đaka. Škola je deo Zatvora za maloletnike i mlade u Krajovi, vrsta kazneno-popravnog centra za mlade prestupnike u Rumuniji. Od 143 tinejdžera koji ovde trenutno borave, 129 je upisano u školu.

Krajova je jedan od dva rumusnka kazneno-popravno doma koja mladima nude šansu da se školuju po programima Ministarstva obrazovanja. Nažalost, sa dostupnim obrazovanjem ili ne, 40 odsto mladih će nakon izlaska iz zatvora opet završiti na istom mestu. Otišla sam u Krajovu jer me je zanimalo kako čuveni prvi dan škole izgleda iza rešetaka.

- Okej, dečaci. Da vidimo kako stoje stvari, koliko vam je duga kazna? - pita Marius, učitelj prvog razreda.

Dečaci mu odgovaraju svi u isto vreme, ali, naravno, različitim brojkama – neki kažu tri godine, neki tri meseca. Prema rumunskom zakonu, škola je obavezna za maloletne zatvorenike (sve one koji su mlađi od 17 godina), ali većina đaka u ovom razredu je već proslavila punoletstvo – što znači da nisu obavezni da pohađaju časove. Ipak, neki od njih ovo vide kao odličnu priliku za lični razvoj.

Nakon prozivke, učitelj ih je pitao da li imaju prijatelje ili porodicu u gradu i još važnije, da li će ih oni posećivati. Rumunski zakon nalaže da je obaveza makar jednog roditelja da bude deo upravnog odbora zatvora, ali u ovom razredu, većina zatvorenika kaže da ima malo ili uopšte nema kontakt sa roditeljima. Marius je prešao na drugu temu – izbor predsednika odeljenja. Kako bi skinuo sebi potencijalnu bedu sa vrata, jedan od studenata je odmah rekao da ne zna da piše. Kada mu je Marius odgovorio da to nije uslov da bi postao predsednik odeljenja, dečak se nasmejao.

- Znači, tražite špijuna? - upitao je.

Prema rumunskom Zakonu o obrazovanju, ova škola je klasifikovana kao "specijalna". Časovi u specijalnim školama traju 45 minuta i razred ima najviše dvanaestoro učenika. Svako dobija svesku, rečnik i olovku, ali, obzirom na to da olovka lako može da postane oružje, đaci ih dobijaju na početku, a kada se čas završi, obavezni su da ih vrate.

Većina učenika nikada nije pohađala drugu školu. Sada su se upisali, jer: "Svi kažu da je znanje moć. I mi želimo deo tog kolača", rekao mi je jedan od đaka.

Jedna od stvari koja me je iznenadila kod ovog je da su svi bili različito obučeni - kao da dolaze iz potpuno različitih svetova. Jedan dečak je nosio skupu majicu, drugi je bio u radničkom odelu. Jedan je čak nosio japanke. Ovaj kontrast mi je delovao prilično čudno, jer je zatvor simbol za uniformisanost. Ovde izgleda nije tako.

Od devetoro njih koji su se prijavili za ove časove, tog dana je samo sedmoro došlo na nastavu. Dvojica polaznika koja nisu došla su verovatno bili na poslu, ili na sudu ili ih je jednostavno mrzelo da se pojave. Niko od onih prisutnih - najmlađi ima 15, a najstariji 24 godine - ne zna da čita ili piše, ali svi znaju osnove matematike, jer su je naučili razmenjujući cigarete.

_________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Šokantni svet britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

- Nikada ranije nisam bio u školi. Čudno je, ali sada želim da naučim da čitam i pišem - kaže jedan od njih.

Pravila u učionicu su prilično jasna – ne kradi, ne tuci se, odsustvo je jedino opravdano zbog posla, poseta ili suda, a svi polaznici moraju da pohađaju časove od osam ujutru do pola jedan popodne. Svi su prihvatili pravila, i jedino pitanje koje preostaje je da li će moći da puše za vreme odmora.

- Na početku će polaznici uvek testirati nastavnike. Žele da vide koliko daleko mogu da idu sa šalama. Ali nakon što ustanovimo pravila, sa njima radim kao što bih radio sa svim drugim đacima - kaže Marius.

Odbor za uslovne kazne smatra školu kao jednu od aktivnosti koja nudi priliku za promenu načina života ovih mladih prestupnika. Naravno, nastavnici su svesni da deo ovih učenika dolazi na časove kako bi ubili slobodno vreme i zbog toga što će im časovi dobro doći kada budu tražili uslovne kazne, ali su i dalje zadovoljni što mogu da im prenesu makar naka osnovna znanja. Sa vremena na vreme, pojave se i polaznici motivisani za učenje. Ovi časovi im ipak daju i priliku da nakon izlaska iz zatvora nastave obrazovanje.

Pre odlaska, uspela sam da proćaskam sa polaznikom koji mi se predstavio kao Tibi. On ima 24 godine i nikada nije išao u školu jer nije bilo nikog ko bi ga upisao – njegovi roditelji su napustili zemlju u vreme kada je trebalo da počne uči azbuku. Naučio je da računa dok je kao napušteni dečak zarađivao sam za sebe. Najveći san mu je da za tri godine, kada bude napustio zatvor, zna azbuku napemet.

Kada sam ga pitala da li mu se sviđa u školi, delovalo je kao da je pun entuzijazma.

- Da. Umesto na posao, sada idem u školu. Časove propuštam jedino kada imam posete - kaže.

Školski dan se završio i Tibi se sa ostalim učenicima vraća u ćeliju – olovke su ostavili na izlazu iz učionice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu