​U ime svih nas iz sedamdeset i neke, podneo sam tužbu protiv Vučića i Dačića

Sedim u autu kod bivše Deltine zgrade na Novom Beogradu. Počela je kiša, prava oluja. Zeleno svetlo se pali i potom gasi, više puta. Mi stojimo. Iz nepoznatog razloga. Sviramo. Konačno, nekoliko vozila ispred mene prolazi raskrsnicu. Zaustavljam se u blizini semafora. Vidim saobraćajca koji propušta vozila iz pravca Hajata i TC Ušća, ali nas ne pušta. Svi opet sviramo.

On pogleda u našem pravcu, ali se ne obazire. Nabio je kapuljaču i okrenuo nam leđa. Pojavljuje se auto sa rotacijom. Sviranje prestaje. Potom, prolazi jedno vozilo iz službene pratnje, pa zatim kolona od nekoliko crnih limuzina.

Političari neki, očigledno. Psujem ih naglas u kabini i sviram. Jedini sviram.

Kad su prošli, policajac se sklanja, što od nas, što od kiše, i utrčava u auto. Mi prolazimo raskrsnicu.

Situacija druga. Sedim u punoj čekaonici u Domu zdravlja. Ispred šaltera za predaju knjižica stoji korpulentni muškarac. Dežurna sestra ga ispituje.

- Visina?

- 192 - odgovara on.

- Težina?

- 105.

- Da li bolujete od nekih bolesti?

- Imam giht, pijem terapiju - objašnjava on pred svima nama. Očigledno mu je neprijatno.

Posle još nekoliko sličnih privatnih pitanja, sestra ga ostavlja na miru, i on poslušno seda u svoju stolicu.

Prolazi nekoliko minuta. Ja proveravam poruke na telefonu jer mi je dosadno.

Proziva me sestra da priđem šalteru. Traži da platim participaciju. Spremno joj pružam 50 dinara. Krećem ka svojoj stolici, ali me zaustavlja.

- Sačekajte da vam vratim knjižicu!

Čekam. Ona nešto kuca po tastaturi računara.

- Moram da vam postavim nekoliko pitanja - odlučno kaže.

Gledam je u nedoumici.

- Jeste li pušač? Konzumirate li alkohol?

- Što me to pitate?

Pomišljam da je to neka vrsta popupunjavanja upitnika o medicinskoj istoriji, koji se obično daje u pisanoj formi, a ne ovako na glas, pred svima. Zato dodajem:

- Ja ovde dolazim već godinama, ne znam čemu ta pitanja, kao da sam prvi put ovde?

- E pa sad mora da se odgovori - odlučna je ona.

Sad sam je prvi put detaljnije osmotrio. Upadljivo je našminkana, mlađa od mene bar 10 godina. Čini mi se da ima „rađenu" gornju usnu. Pristojnost, međutim, nije usavršila.

- Jeste li gojazni? - pita me.

Pošto ne odgovaram, odmerava me na brzinu, i sama zaključuje: - Ne.

- Koliko ste teški? Visoki?

Nastavlja sa pitanjima ne ustežući se preterano. Ja, uz pauzu, kratko odgovaram na pitanja, jedva.

Kad je završila, zajedljivo me je upitala dok sam se kretao ka stolici:

- Eto, zar je bilo toliko teško?

- Da - odgovorio sam suvo, pomišljajući da me tretira kao neko dete.

Sedam na svoju stolicu. Preko puta čekaonice korpuletni muškarac mi se osmehuje.

- Ovo nema ni kod Orvela! Do čega smo došli… - kaže mi on, a ja prevrćem očima.

Orvel. Mnogi su ga pominjali, pogotovo kad bi uključili televizor uoči novih izbora.

Ove dve situacije su mali pokazatelj obesti i njenog ropskog prihvatanja. Zar mora baš tako? Bezobzirnost i neuviđavnost današnjeg dana provociraju mi bes. Teraju me na razmišljanje.

Pokušavam da sumiram utiske ove naše tranzicije u koju sam ušao kad i u svoje punoletstvo. Pripadnik sam generacije rođene sedamdesetih, koja je „najbolje godine" potrošila u građanskom ratu i propasti društvenih vrednosti. Dok se nove ne stvore, mladost prošla.

Osećam se kao materijalni gubitnik, a duhovni dobitnik tranzicije. Materijalni gubitnik, pošto sam više novca imao 1991. godine, ali duhovni dobitnik pošto sam tokom tih godina patnje i očaja upoznao mnogo dobrih ljudi i stekao porodicu.

Ipak, određene stvari koje slušam ovih poslednjih godina mi paraju uši. Ponajviše, da imamo vladajuću opciju koja priča sad ono što su mnogi želeli 1991. godine, ali nisu bili u stanju da sprovedu u delo – baš zbog tih istih koji su sada na vlasti.

Iskreno, osećam se kao magarac što sam se 1991. dobrovoljno vratio u Jugoslaviju iz Amerike, što sam iz osećaja dužnosti dobrovoljno otišao u vojsku godinu dana kasnije i što sam dizao ruku da idem u Bosnu da ratujem. Pored toga, malo je reći da se glupo osećam kada su me tokom godina rada za nezavisne medije pripadnici sadašnje vlasti zvali „strani plaćenik i domaći izdajnik"; a kroz, kao, šalu, i rodbina i prijatelji.

Sada, kada stari-novi premijer i stari-ko-zna-šta-će-sada-biti ministar inostranih poslova, nekad užareni glasnogovornici crveno-crne opcije, hitaju ka Briselu i Vašingtonu, ne mogu da se otmem utisku da sam ponovo na margini. Ovog puta ne kao strani plaćenik, već kao član izgubljene generacije koja je redovnu vojsku služila menjajući granicu otadžbine.

Razmišljajući kako da počnem ovaj tekst, napisao sam kraću pesmicu u prozi:

Da ne bih samo lajao, pomislio sam da bih mogao sadašnju profesiju da iskoristim u obraćanju "sudu pravde", bez preterane nade da će "institucije sistema procesuirati" odgovorne.

Predao sam tužbu pre neki dan. Tražim naknadu štete, simbolične, od 1 dinar. Za izgubljene godine. Tuženi su premijer i minister inostranih poslova. Smatram da su već priznali tužbeni zahtev. To je jasno iz brojnih izjava medijima.

Obavestiću vas kako je prošla tužba.

E da, treće tuženi mi je narod Srbije, putem njihovog punomoćnika, Narodne skupštine. Zašto smo ovako nešto dopustili? I ja, zajedno sa svima nama. Stvarno nisam normalan. No, valjda je vreme nek ad podvući crtu i reći da nešto mora da se promeni. Ako ne radi nas, ono radi naše dece.

I kao što na venčanjima iz holivudskih sapunica uvek kažu: ko ima nešto protiv ovog braka, nek' kaže sad, ili večno ćuti; ja sam pre ovih izbora koji nas vode u neki novi brak morao da kažem, to jest napišem ovo.

Onda sam pomislio da se u Srbiji ovo ne dešava prvi put. Zar zbog rezolucije Informbiroa pravoverni nisu postali krivoverni preko noći?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu