Zašto mi je "Varljivo leto" omiljeni domaći film

Iako su kriterijumi po kojima vrednujem umetnost višeslojni, činjenica je da su me oduvek najlakše osvajala umetnička dela za koja sam imao utisak da se obraćaju lično meni. Valjda sam zato krajem srednje škole onoliko odlepio na „Haj fideliti" Nika Hornbija, Selindžerovog „Lovca u žitu", na sve one „luzerske" stihove Marka Ajcela, Nika Kejva i Leonarda Koena, na balade Bitlsa, odnosno na Van Gogove slike žitnih polja, koje su me asocirale na letnje raspuste provedene kod dede na selu.

Kada sam bio mlađi, bio sam pun isključivo dobrih namera i računao sam da je to dovoljno da mi se dobro uvek vrati. Na primer - ona mi se svidi, ponesem joj blok iz likovnog do stanice dvadesetšestice, napišem joj pesmu, napravim muzičku kompilaciju, strpljivo slušam dva sata kako je fizičarka nepravedna prema njoj i sasvim logično, očekujem da će uskoro hteti da se ljubi sa mnom (ona, ne fizičarka). A onda saznam da neće. I šokiram se. I navučem se na Nika Kejva. Kada me je sledeća šokirala, došao je Leonard Koen. U vreme kada mi je na vrata zakucao Mark Ajcel, već sam prestao da se šokiram.

Oko Srbije se besneli ratovi o kojima ja tada nisam mnogo znao. A iskreno, nije me ni zanimalo. Samo mi je bilo važno da li će ona da dođe na moj rođendan i da li će obratiti pažnju na stihove u drugoj strofi one Elvisove pesme koju sam joj prvu snimio na kompilaciji. Reč Borovo me je tad asocirala samo na obuću, nikako na zločine.

Oduvek sam mrzeo matematiku. Bilo mi je jasno zašto je važno da naučim osnovne računske operacije, ali nisam video nikakav smisao u baktanju sa sinusima, hipotenuzama i korenima. Znao sam da mi je kao budućem vlasniku muzičke radio stanice to znanje bilo nepotrebno. To je valjda bio jedan od glavnih razloga zašto sam na prijemnom ispitu za srednju školu iz matematike, od mogućih 20, imao dva i po boda. Pao sam u junu, a priliku za popravni sam imao tek krajem avgusta. Čekalo me je dugo toplo leto sa zadacima koje je smišljao jedan mašinski inžinjer, a koji je sticajem okolnosti bio moj ćale. I koji nikako nije mogao da shvati da njegov sin nema predstavu koliko je Perici, a koliko Marku ostalo klikera na kraju balade.

__________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Vice meets Srđa Popović

__________________________________________________________________

Kad smo već kod Perice, jedan drugi mi je tih dana bio mnogo simpatičniji. Prezivao se Cvetković i bio je glavni lik u filmu "Varljivo leto '68". On je imao sreće sa devojkama nešto samo malo više nego ja, a marksizam mu je išao kao meni matematika. Iako sam film gledao prvi put još dok sam imao sve petice i nisam znao šta znači reč "pošteda", na pravi način sam ga shvatio tek krajem osnovne škole. Tada sam imao osećaj da se obraća baš meni i svaku Pericinu pobedu ili poraz, doživljavao sam lično. To je bio sasvim dovoljan razlog da "Varljivo leto" zauzme isti predeo mog srca u kom su obitavali Koen, Ajcel, Selindžer, Bitlsi i mnogi drugi.

Iako je u osnovi tog filma jedna klasična coming of age priča, način na koji je ona ispričana, scenario, gluma i humor, čine ga jednim od najlepših sa ovih prostora. Svi ćemo se složiti da je Bata Stojković jedan od dva-tri najveća glumca koja je Jugoslavija imala, a razlog zbog koga je u vrhu moje liste je upravo ovaj film. Ako zanemarimo brkove koji su identični onima koje nosi moj ćale, način na koji se Veselin nervira i trudi da njegov Perica nauči "nauku koja je osnov svih nauka", toliko je bio sličan načinu na koji mi je ćale tog leta bezuspešno objašnjavao kosinuse, da sam par puta stvarno očekivao da će mi kazati "sada reci sestri i majci laku noć".

Pročitajte: Sedam dokaza da je Emilija Popadić Sotona

Glumački, drveni Slavko Štimac je možda i najslabija karika u tom filmu, ali ako je Goran Paskaljević zahtevao da glumi "kuvanu nogu", onda je bio na visini zadatka. Njegov brat Tadija je verovatno najsimpatičniji klinac u domaćem filmu, a njegove replike se još uvek izgovaraju. Što se tiče Pericine filmske sestre, imajući u vidu njenu opsednutost političkim događajima, nekoliko devojaka iz mog potonjeg života koje petkom nisu propuštale Peščanik, u nekom trenutku sam nazivao Vladicom. Inače, to je verovatno i jedina uloga Ivane Mihić koju mogu da podnesem.

Nemoguće je pričati o "Varljivom letu" a ne pomenuti Jagodinku Simonović. Kada bi se na jednom mestu okupili svi dečaci koji su u mislima gubili nevinost sa njom, verujem da bi im stadioni Zvezde i Partizana bili mali. Ona je ujedno i prvi Pericin "uspeh", te je na neki način svima nama luzerima predstavljala nadu da ćemo i mi ženske grudi, ne samo videti uživo, već ih i dodirnuti.

Ono što posebno volim u ovom filmu je leto. Bez obzira da li Perica voajeriše Nevenu Moreno kroz močvarne trske (dugo mi se u toku te scene motala Balaševićeva "Lepa protina kći" koju sam voleo u osnovnoj), vozi bibliotekarku na biciklu ili se ljubi sa Čehinjom na drvetu, sve vreme su mi u glavi leta kojih više nema, kada sam bio uveren da je dovoljno biti dobar da bi ti se dobro vratilo.

Kad smo kod leta, jedna naizgled beznačajna scena mi je bila posebno upečatljiva, a to je ona kada Veselin odvede predsednika suda u svoj podrum. Ta scena nije snimljena u studiju u Košutnjaku, već u pravom podrumu. Dok je gledate, gotovo da osećate svežinu, vlagu, miris vina i tišinu. Kao što su ona bezbrižna i naivna leta prohujala sa vihorom, tako se i danas više gotovo ne prave takvi podrumi. Istina, možda se nađete u nekom od njih, ali to samo znači da ste bar desetinama kilometara od svoje kuće.

"Varljivo leto" je veliki film i zato što je pomirio toliko različitih ukusa. Njega vole i ljubitelji Makavejeva, Džarmuša, Bunjuela i Šijana, ali i oni koji se oduševljavaju Zdravkom Šotrom, Adamom Sendlerom ili nekim od američkih reditelja koji poslednjih godina snimaju filmove u Srbiji. Uostalom, to je karakteristika koja obeležava sve filmove koji se vole i 30 godina od kada su nastali.

Ne znam zašto se više na ovim prostorima ne snimaju tako dobri filmovi. Ne znam zašto živimo u vremenu kada su Batu Stojkovića i Slavka Štimca zamenili Dragan Bjelogrlić i Miloš Biković, a "Ko to tamo peva" i "Maratonce" filmovi sa izrazito nacionalnom tematikom, lošom glumom i nekreativnim scenaristima. Ne znam zašto se u Srbiji u ovom veku snimilo stotinak filmova, od kojih je većini nas više od polovine njih danas potpuno nepoznato. Možda to ima veze sa onim letima i podrumima kojih više nema. Ili sam samo ja subjektivan, nostalgičan i patetčan.

Iako ni sada nemam pojma matematiku, sem kada preračunavam evre u dinare, gotovo da nemam nikakvog kontakta sa njom (mada, nisam ni postao vlasnik muzičke radio stanice). Moj otac još uvek ima brkove slične Batinim, ali naši razgovori su poprilično evoluirali od Markovih i Pericinih klikera. Oko nas više nema ratova, ali sam mnogo više politički svesno biće nego nekad. I da budem iskren, ponekad me malo peče savest što sam mislio samo i isključivo na njene usne dok su nedaleko od mene neki ljudi ubijali u moje ime. Otprilike u vreme kada je umro Bata Stojković, tada su prestali i moji nerešivi problemi sa osvajanjem devojaka. Tada sam počeo da razmišljam i o drugim stvarima.

Bez obzira na sve to, u mom životu su Mark Ajcel, Leonard Koen, Bitlsi i Selindžer još uvek rado viđeni gosti (neko je morao da otpadne - sorry Panonski mornaru), jer je vrednost njihovih dela neprolazna. Kada su pokretne slike u pitanju, to se posebno odnosi na film "Varljivo leto". Iako sa nekim umetničkim delima lakše komuniciramo jer su nam bliža po karakteru, to ne mora da bude razlog njihovog kvaliteta. Vredno je ono što odoli zubu vremena, ono u čemu se pronalaze mnogi klinci koji danas stoje sa blokovima iz likovnog na stanici dvadesetšestice.

Isti je slučaj sa "Varljivim letom" čiji humor, dečja naivnost i boje leta ne mogu nikada biti devalvirani. Ako mene pitate, to je sasvim sigurno jedan od desetak najlepših filmova koji su ikada snimljeni u Jugoslaviji i komedija koja će nas sve nadživeti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu