Zašto sam prestala da izlazim

Pre nego što probam da i sebi i vama odgonetnem ovaj rebus, ne mogu da se najpre ne osvrnem i na pitanje: zašto sam išla u klabing?

Za mene, klabing je pored očiglednog uživanja u plesnoj muzici i socijalizaciji, oduvek bio vrlo efektan i multipraktičan mehanizam izbegavanja realnosti. Kad bolje razmislim, to i jeste njegova suština: doživljavanje ekstatične katarze kroz ritualnu ceremoniju u izolovanom prostoru i sistemu, paralelnom od onog svakodnevnog, gde učesnici posvećeno dolaze da zajedno otkriju tajnu hemijsko-zvučne evharistije.

Drugim rečima, socijalna okupljanja u noćnim klubovima ili drugim otvorenim i zatvorenim prostorima koja podrazumevaju slušanje elekronske muzike na snažnim saund sistemima, plesanje i konzumiranje alkohola i/ili rekreativnih droga je najopštija definicija onoga što danas u Srbiji i svetu zovemo klabing. Istorijski, razni žanrovi elektronske muzike razvili su se (i još uvek se razvijaju) iz supkultura u mejnstrim, ali je od samog početka etos koji je spajao rejvere i klabere bio – ljubav, mir, jedinstvo i poštovanje (peace, love, unity, and respect – PLUR), sa korenima u samoj zajednici i empatiji prema drugima.

Danas, klabing mnogo više podrazumeva konzumerizam nego principe rejverske PLUR ideologije, ali se ona ipak mestimično prepoznaje u takozvanim alternativnim i andergraund klubovima. Ipak, u ovom paralelnom svetu zajedništva, produžetku naše realnosti, vladaju drugačija pravila i društveni kodeksi u odnosu na one van kluba, vrši se drugačija raspodela moći, koristi se specifičan jezik, vlada simbolički i kulturni poredak različit od onog koji živimo svaki dan kod kuće, na ulici, u kancelariji.

Zašto je ovo važno za moju priču? Jer daje jasniji uvid u kompleksnost i primamljivost tog eskapističkog sveta u koji sam, kao i skoro svi moji prijatelji, godinama odlazila maltene po automatizmu. Sa svojih 28 godina, imam poveći noćni portfolio, počevši od kafića, barova, alternativnih pank-rok mesta, i najzad do diskoteka i različitih noćnih klubova. Kada pogledam unazad, nisam do skoro mogla da ovako jasno sagledam zašto mi je noćni život bio baš toliko neodoljiv u svim njegovim različitim formama.

Nisam ni bila svesna zbog čega sam pre godinu i po dana spontano počela da sa žurki ranije odlazim kući, da preskačem klupske večeri, i da ih postepeno, potpuno izbacujem iz kalendara. Ali sa današnje distance, to mi je potpuno jasno. U klabingu postoji jedan veliki paradoks. U trenutku kada sam ga (najpre podsvesno) razumela, i moje telo počelo je spontano da ga izbacuje iz krvotoka.

Naime, za mene klabing predstavlja jednu vrstu karnevalskog zadovoljstva. Upravo ono što je Bahtin opisivao kao „drugi svet i drugi život izvan zvaničnog" a Fisk govorio o njemu kao „svetu bez ranga ili društvene hijerarhije". Moj subjektivni utisak je da sam, kao i većina ljudi oko mene, ovaj proizvod savremene kulture beskompromisno prilagođavala sopstvenim interesima i potrebama.

Ako izuzmem ono što je na samoj površini i što se de facto podrazumeva – muzika koju volim, neki poseban DJ kog želim da čujem, igranje, druženje sa prijateljima, alkohol i zabava - moji interesi i potrebe bili su zapravo da pobegnem, bar privremeno, od svog dnevnog života, problema, nelagoda, teškoća, pa i od vlastitog bića – dakle da izbegnem ideologiju u kojoj moj subjekt živi svaki dan van zidova kluba. Klabing mi je omogućavao to bekstvo, i usput pružio prostor da sa ljudima koji me tu okružuju zajedno stvorimo sopstvena, neka potpuno nova značenja povezana sa našim društvenim identitetima i odnosima.

Klabing je, dakle, na neki način (podsvesni) oblik pružanja otpora vladajućem sistemu i ideologiji. Avantura. U noćnom klubu, bar na nekoliko sati, mi se otimamo društvenoj kontroli, izvrdavamo disciplini nad sobom i drugima, više ili manje svesni da živimo u sistemu koji tu disciplinu i kontrolu uporno pokušava da nametne kroz različite izvore moći. Da bi mu pobegli, mi biramo spektakl. Spektakl oslobađa. Orgazmički osećaj zadovoljstva koje pre svega naše telo doživljava dok smo u klabingu čini ga mestom borbe za slobodu.

Kroz ekstatično, transcedentalno igranje, slušanje glasne muzike, gledanje u strob, reflektore i projektore, tumaranje preko densflora, treskanje čaše viskija o šank i druga telesna zadovoljstva, ja sam (kao i ljudi oko mene) svaki put u izlasku doživljavala oslobađanje, slatki gubitak vlastitog bića, bekstvo od soptvenih misli, ali i od društvenog određenja, protest koji mi je bio tako preko potreban. Za tih nekoliko sati u bučnoj, zadimljenoj, magičnoj prostoriji, iznova i iznova sam potpisivala faustovski pakt za ostvarivanje telesnog zadovoljstva u kojem svi u klubu postajemo jednaki - od bankara u lepim košuljama do nas padavičara u odeći sa Kalenića. Sve to je bio i jeste moj juissance.

Ali bilo bi previše dobro i jednostavno kada bi se priča ovde završila. Neminovno je da postoji i druga strana medalje, nešto što nije odmah vidljivo i što sam mogla tek kasnije da osvetlim. Dok sam koristila klabing kao svoj lični izlaz iz svakodnevne srpske represije, najpre samo kao kao gost a zatim povremeno kao organizator ili promoter pojedinih događaja, nisam ni primetila da sam ušla u jedan drugi sistem kojime takođe nadzire, disciplinuje i kontroliše. Ušla sam u paralelni univerzum koji sam pomenula na početku – u njemu vladaju malo drugačije konvencije i paterni ponašanja od onih svakodnevnih. Ali ipak vladaju.

Mi, klaberi, kad se sretnemo u mraku srdačno se ispozdravljamo, nazgled zainteresovano pitamo za posao i zdravlje, pa se okrenemo na svoju stranu, gledamo ko je sa kim došao, ko se sa kim smuvao, ko koga vara, ko se drogira, ko pije, ko plaća, ko je šta stavio na instagram, na čijoj fotki je neko tagovan, gde je se neko čekinovao, ko je šta komentarisao i da li je to kul ili nije. Na ulazu u klub čekamo red da bi platili cenu za ulazak u edenski vrt. Ukoliko stojimo dobro na društvenoj lestvici, moć spiska gostiju sa besplatnim ulazom biće milostiva prema nama.

U oba slučaja, dopuštamo da nas neko na vratima kluba pretrese, zbog vlastite bezbednosti. Čekamo u redu na šanku da bi kupili omiljeni tečni anestetik i pristajemo da plaćamo skupu cenu pića, ponekad čak i u mestima gde su sanitarni uslovi neprihvatljivi za naš „dnevni" život. Trošimo ogromne količine novca koji nemamo na pića, taksije i aftere uprkos tome što ćemo možda morati da cele nedelje jedemo pirinač. Borimo se za bolje mesto u prostoriji, igramo društvene igre, dobrovoljno kreiramo iluzije bliskosti, jedinstva, potrebe i želje.

Nisam ni primetila kada je taj unutrašnji, skriveni sistem počeo da na mene vrši kontraefekat, neku uvrnutu verziju represije od koje sam pokušavala da pobegnem na samom početku. I tu upravo leži paradoks klabinga. On je oblik izbegavanja kontrole, bunt, prepuštanje, sloboda, ali istovremeno on čini novi sistem koji daje samo privid slobode jer i sam teži da kontroliše i disciplinuje.

Kao što je u mojoj prirodi (uostalom u čijoj nije) da se zatrpavam plaisir-om kako bih brzo pobegla od stresa, neprijatnosti i bola, isto tako je i da se opirem dominantnom poretku, ma kakav oblik i razmere on imao. U jurnjavi za svojim zadovoljstvom, dozvolila sam da me (očigledno previše?) obuzme jedan manji, alternativni poredak kulturne i klupske scene Beograda. Obuzeo me je do te mere da je postao nova, iscrpljujuća i usled svoje repetativnosti, sve češće jednolična realnost.

Tome su svakako doprinele i socijalna anksioznost izazvana viškom komunikacije na poslu i društvenim mrežama (sa kojih sam se iz sličnih razloga takođe sklonila), prezasićenje sadržajima i ljudima, nedostatak novca i najzad, (ma koliko smešno zvučalo za jednu dvadesetosmogodišnjakinju) godine, umor i klaberski staž koji sve češće dolaze da uzmu svoj danak.

Na neki način, ali ipak vrlo malo, zavidim prijateljima, poznanicima i strancima iz kluba koji su ostali jači od mene i našli neki balans, kompromis, možda bolju nagodbu za cenu svog zadovoljstva. Ja sam sada u limbu – sa jedne strane je moja beskrajna želja da uživam u ritualnom plesu sa ljudima koje volim, uz muziku koju volim, u klubovima koje volim, a sa druge strane su ona zadovoljstva koja sam udaljavanjem iz klaberskog zajedništva tek počela da otkrivam.

Sposobnost da se prevaziđem, suočim i budem sama sa sobom umesto sa „svima" u tehno hramu – izazovi od kojih sam uporno bežala u buku i mrak, ne znajući da se u njima nalazi jedna druga vrsta uživanja. Pitam se, koliko je odmaka i vremena potrebno da pronađem svoj balans i da se vratim na densflor? Volim klabing, ali sebe volim više. Koliko god bilo potrebno, spremna sam da sačekam.