VICEhttps://www.vice.com/rsRSS feed for https://www.vice.comsrFri, 14 Dec 2018 12:24:38 +0000<![CDATA[Kako se luksuzne prodavnice u Parizu pripremaju za proteste]]>https://www.vice.com/rs/article/gy7mpj/kako-se-luksuzne-prodavnice-u-parizu-pripremaju-za-protesteFri, 14 Dec 2018 12:24:38 +0000Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France

Postoji jedna stvar koja pokret žutih prsluka u Francuskoj odvaja od ostalih brojnih masovinih skupljanja u ovoj zemlji. Tradicionalno, velike demonstracije u Parizu uglavnom se dešavaju u istočnom delu gradu, onom gde nije baš sve previše prekriveno čistim zlatom. Ali tokom poslednje tri nedelje, hiljade ljudi koji su demonstrirali i i zahtevali širok spektar društvenih reformi, zauzeli su i ulice zapadnog Pariza, najverovatnije da bi ih čuo i jedan od najpoznatijih zakupaca ovog područja: predsednik države Emanuel Makron.

Osim što se u ovom delu grada nalaze neke od najpoznatijih pariskih znamenitosti poput Ajfelovog tornja i Trijumfalne kapije, zapad Pariza je prepun lukusuznih i preskupih radnji koje nisu baš adaptirane za duh revolucije.

Kako bi izbegle postavljanje novih prozora svake nedelje i pripremile se za proteste, skupe radnje rešile su da nešto preduzmu i zaštite svoju robu od ovog odlučnog talasa protesta koji ne pokazuju znake da će uskoro usporiti. Na dan pre najavljenih demonstracija, fotograf Baptist Sezar, prošetao se zapadnim delom Pariza i zabeležio nova blindirana začelja prodavnica brendova kao što su Céline, Balmain i Kenzo.

U nastavku pogledajte još Baptistovih fotografija:

1544451613800-vitrine-53
]]>gy7mpjVICE StaffBaptiste CésarVICE SrbijaParisfotografijevice franceparizFrancuskaluksuzprodavniceпротестиžuti prsluci<![CDATA[DJ Dženifer Kardini pred nastup u Beogradu: Podržite vašu LGBTQI zajednicu]]>https://www.vice.com/rs/article/vbaq9x/dj-dzenifer-kardini-pred-nastup-u-beogradu-podrzite-vasu-lgbtqi-zajednicuFri, 14 Dec 2018 12:08:31 +0000Dženifer Kardini, legenda elektronske muzičke scene i borkinja za prava LGBTQI zajednice koja živi u Berlinu, ponovo će nastupiti u Beogradu. Njen set će se održati u intimnoj atmosferi Kulturnog centra Grad u petak, 14. decembra.

Zdravo Dženifer, ako se ne varam ovo je tvoj treći put u Beogradu. Da li se raduješ ponovnom nastupu ovde i kakvi su tvoji utisci o gradu od prošlog puta?
Dženifer Kardini: Da, zaista se radujem povratku u Beograd! Prošlog septembra sam se fantastično provela kada sam nastupala na "Apgrade" festivalu. Nažalost, nisam imala dovoljno vremena da obiđem grad, stigla sam kasno i otišla rano. Nadam se da ću ovoga puta obići Beograd, jer su mi rekli da je veoma lep!

Mnogi ljudi porede Beograd i Berlin, naročito zbog noćnog života, džentrifikacije starih delova grada i razvoja dizajnerske scene. Vidiš li neku sličnost između ova dva grada?
Trebalo bi da poznajem grad da bih odgovorila na ovo pitanje, ali ono što znam je da svaki put kada nastupam u Beogradu energija je neverovatna, naročito u klubu 2044!

1544787277414-fb-tuborg

Nastupićeš u Kulturnom centru Grad, prepoznatoj kulturnoj instituciji koja pruža prostor i podršku programima ljudi koji se bore za veća prava LGBTQI zajednice. S obzirom na to da dosta putuješ, da li ti se čini da se situacija u svetu poboljašava po pitanju ljudskih prava i jednakosti LGBTQI zajednice?
Da li mislite da se poboljšava? Iako sam optimista po prirodi, imam osećaj da u ovom periodu idemo unazad, naročito kada su u pitanju ženska prava.

Možda izgleda kao da se LGBTQI prava poboljšavaju pošto nam je mnogo zemalja garantovalo jednakost, ali na primer, u Francuskoj je učestalost homofobičnih napada eksplodirala nakon što su dozvolili istopolne brakove i ništa se nije smirilo od tada.

Bojim se da će jačanjem desnice svuda oko nas LGBTQI i ljudska prava biti ugrožena.

Na osnovu ličnog iskustva, kako jedan umetnik može da doprinese boljem položaju LGBTQI zajednice?
Time što će podržati LGBTQI zajednicu! Za mene je LGBTQI zajednica moj dom, sa njima se osećam sigurno tako da ih podržavam kad god mogu... Nastupam na malim LGBTQI žurkama npr. ili učestvujem na žurkama koje pomažu da se sakupi novac za zajednicu.

Možda deluje jeftino, ali ja takođe verujem da je najbolji način da se podrži vaša zajednica da budete svoji. LGBTQI osobe su neverovatne!

Na čelu si dve produkcijske kuće – Correspondant i Dischi Autunno. Da li uspevaš da uskladiš sve obaveze i da se posvetiš obema onako kako želiš? Kakvi su planovi za 2019. godinu i šta možemo da očekujemo od ova dva izdavača?
Trudim se da učinim sve najbolje. To je ponekad veoma izazovno!

Imamo dosta muzike koja će biti objavljena na Correspondant-u u narednim mesecima. Uzbudljivi “Various Artist” EP u januaru mesecu, a posle slede Fort Romeau, Terr, Dc Salas...Curses se vraća na Dischi sa drugim remix-om sa njegovog sjajnog albuma "Romantic Fiction". Nakon toga, Dischi će objavljivati više EP-jeva koji su orijentisani ka plesnom podijumu!

Da li slušaš/pratiš nekog izvođača iz naše zemlje ili iz balkanskog regiona i ako da, koga?
Tijanu T, ona je odličan DJ! Puštala sam njen remiks na izdanjima produkcijske kuće “Work Them” mnogo puta!

Koja numera ti je obeležila 2018. godinu?
Terova i Maceova izdanja sa Correspondant-a sam najviše puštala. Ove godine bilo je zaista dosta dobre muzike. Izazov je izabrati jednu traku. I Cube-ov EP je takođe jedan od mojih omiljenih, on je tako talentovan!

Preporuči nam neki miks ili mladu nadu u usponu na koju treba da obratimo pažnju.
Preporučila bih da poslušate miks koji je Havi Redondo uradio za DJ Mag.

Dobar miks koji predstavljamoju izdavačku kuću Correspondant i Havia, koji je jedan od mojih omiljenigh DJ-eva.

Karte za nastup Dženifer Kardini mogu se kupiti u prostorijama Kc Grada u Braće Krsmanović 4, kao i online na sajtu Night Nomads.

]]>
vbaq9xmilica stojanović VICE SrbijaBerlinDJ SetbeogradElektronska muzikaKC GradМузикаIntervjuDženifer Kardini
<![CDATA[10 pitanja za čoveka koji legalno može da ubije nekog]]>https://www.vice.com/rs/article/kzvpev/10-pitanja-za-coveka-koji-legalno-moze-da-ubije-nekogFri, 14 Dec 2018 11:06:49 +0000Prvobitno objavljeno na VICE Indija.

Tekst koji sledi ima eksplicitan sadržaj.

"Ako želite da čujete najbolje priče, razgovarajte sa Surijom Kumarom Šuklom. On je veoma dabang [neustrašiv]", rekao mi je pripadnik obezbeđenja u policijskom štabu u Laknauu. Šukla je bio jedan od indijskih "specijalista za obračune". Pre nego što je otišao u penziju, bio je član policijskog tima koji istražuje i sukobljava se s osumnjičenim gangsterima i teroristima.

Trebalo nam je nekoliko dana da ugovorimo intervju, ali Šukla nas je konačno pustio u svoju dnevnu sobu, čiji su zidovi bili ukrašeni njegovim slikama sa raznim političkim igračima iz severne indijske države Utar Pradeš. Dok smo se tovili motičor laduima, pitao sam ga o služenju u gotovo svim delovima ove najveće države u Indiji, učestvovanju u više od 100 "obračuna" i psihologiji koja stoji iza njih.

VICE: Kako zapravo izgleda jedan obračun?
Surija Kumar Šukla: Objasniću na primeru. Desio se incident kada smo ubili četiri kriminalca na brdovitom terenu između Etavaha i Binde 1992. godine. Saznali smo da se banda stacionirala tamo, zato što je teško putovati kroz tu oblast. Kidnapovali su četvoro ljudi iz Agre. Oni nisu znali da je policija dala veliki podsticaj inspektorima da hvataju kriminalce u toj oblasti, jer su nameštenje tamo dobili samo oni koji su bili zainteresovani i poznavali teren.

Stigli smo tamo noću, da nas ne bi spazio njihov stražar. Saznali smo da su vezali kidnapovane ljude za drveća lancima koji se obično koriste za vezivanje bikova. Opkolili smo ih, ali naše kretanje pokvarilo je elemenat iznenađenja i oni su počeli da pucaju u vazduh. Bilo nas je skoro dvadeset i mi smo odgovorili pucanjem u vazduh. Oni su tada počeli da pucaju na nas i mi smo zalegli u zaklon.

Počeli smo da puzimo ka njima i uporno ispaljivali signalne rakete u vazduh da bismo nešto videli. Obično su dakoiti, naoružani banditi, mnogo umešniji u rukovanju oružjem od policije, ali smo imali sreće što sa njima tada nisu bili njihovi najbolji strelci, jer su samo čekali primopredaju novca. Sukob je trajao sat vremena i na kraju smo ih sve pobili.

Da li ste vi ubili nekoga te noći?
Nikad ne znate zasigurno. Bilo nas je dvadesetorica: petorica spreda i petnaestorica pozadi. Kad su otvorili vatru na nas, petnaestorica je uzvratila vatru. Veoma je teško proceniti ki meri goli lagi ya teri goli lagi (da li je baš moj metak pogodio nekoga ili nečiji tuđi). Posle obračuna, policija obično prebroji upotrebljene čaure, ali tokom trajanja samog obračuna, veoma retko saznate ko je upucao koga. Veoma je haotično.

Bilo vas je 20 protiv četvorice; zašto je obračun trajao toliko dugo?
To nas pitaju ljudi koji ne poznaju materiju. Oni nas čak savetuju da pucamo malo "više" ili "niže", tako ćemo lakše ubiti kriminalce. To ne ide baš tako. Kad metak izleti iz oružja, naročito starog oružja, mnogo se pomeri tokom povratnog trzaja. Čak i ako se pomeri za samo centimetar, do mete će stići 10 metara iznad, ispod ili u stranu u odnosu na ono što je ciljano; zato nam treba toliko vremena. Samo sjajni strelci, kao što su snajperisti, potrefe metu iz prvog skoro svaki put; oni su u prilici da redovno vežbaju gađanje. Ljudi kao što je nosilac olimpijskog zlata Abinav Bindra gađaju svaki dan i tek tada razviju takav stepen kontrole.

Koliko često vežba policija?
E, pa policija nema dovoljno municije da bi redovno vežbala! Obično dobiju jednu sesiju u streljani godišnje, sa 30 metaka; i čovek se nada da će koristiti oružje samo kad je to krajnje nužno, budući da je veoma skupo. Zato naša vatra nije mnogo kontrolisana. Pucamo mnogo tokom obračuna, u nadi da će bar neki meci pogoditi metu.

1544091910142-IMG_20181024_193721
"Kako ćete se boriti protiv kriminalaca ako niste mentalno i emocionalno jaki? Pašćete u nesvest." Slika: Parthshri Arora

Kad pucate, pucate da biste ubili. Kakav je to osećaj?
Tokom obračuna, rukovodimo se filozofijom – osoba koja je ubijala druge ljude, otimala druge ljude, ima podebeo dosije u policiji i živi u džungli, nastaviće to da radi i ubuduće. Neki od njih u dosijeu imaju između 45 i 60 krivičnih dela. Oni su zmije u našem društvu i ako ih ostavite na miru, uješće nekoga.

Zar se ne bojite?
Strah nestane kad uporno radite jednu te istu stvar. Kao i vama, i meni je bilo čudno kad sam prvi put ugledao spaljen leš, naduveni leš kako pluta rekom. Telo se nadulo u vodi, ali nakit koji je devojka nosila nije promenio veličinu, tako da joj se urezao u telo.

Prvi put kad sam video leš, bila je to žrtva nasilne smrti. Upravo sam bio proglašen komandujućim oficirom 1984-85. godine. Ta devojka prvo je bila obešena o ventilator, a potom živa spaljena. Jezik joj je podbuo i ispao, telo joj je bilo crno kao oživljena slika Kali maa.

Izvlačimo takva tela iz reka i plašimo se. Ali kad to radite iznova i iznova, očvrsnete. Posle obračuna, takođe uklanjamo tela ljudi za koja znamo da smo ih mi ubili. Polako vaša savest gubi strah i osećajnost, ali zato stičete snagu.

Slično tome, kad se borite protiv kriminalaca, gledate kako ginu i gledate kako vaše kolege policajci takođe ginu. Često oficiri mog statusa budu ubijeni u obračunima, dignuti u vazduh bombama. Poslednji put u Čitrakutu 2010. godine, kad je generalni inspektor nedaleko od mene u obračunu pogođen granatom.

Kako ćete se boriti protiv kriminalaca ako niste mentalno i emocionalno jaki? Pašćete u nesvest.

Zašto ima toliko mnogo obračuna u Utar Pradešu? 1.100 samo prošle godine...
Utar Pradeš nije samo velika država, već ste sigurno primetili da je to i jedno veoma živo mesto. Šta god ljudi da rade ovde, rade to s duhom. Ovde ima mnogo dakoita, ali zato ima i mnogo krantikarisa [revolucionara]. Ljudi kao što su Bhagat Sing rođeni su u Laknauu. Čandrašekar Azad u Unau. Mangal Pandej u Baliji.

Postoji tradicija pobune u mnogim delovima Utar Pradeša. Ima mnogo reka u Indiji, ali zašto su baš dakoiti iz doline Čambal najslavniji? Ima nečega u vodi reke Čambal, u tradicije te oblasti, sin će slediti oca čak i ako je dakoit. Geografija, činjenica da je teško tamo stići ili prići, takođe igra bitnu ulogu.

Oni ne zovu sebe kriminalcima, oni sebe zovu bagima, iliti pobunjenicima protiv sistema. U njihovim očima, oni imaju pravo da se svete surovim zamindarima [zemljoposednicima], zato se i bore protiv njih i ubijaju ih. Džungla je njihov dom i zato oni ostaju tamo, ne napuštaju tu oblast. Oni pomažu prilikom svadbe dece iz naroda, pomažu im pozajmicama, a meštani ih zato vole, kao što je to, na primer, u oblasti Daduan.

Nema mnogo razlike između običnog kriminalca, dakoita ili ekstremističkog vođe. Oni svi žele istu stvar: da osiguraju svoj opstanak i ostvare ciljeve svoje grupe. Da bi to postigli, spremni su na sve.

Recite mi nešto više o dakoitima.
Bili su aktivni u Agri, Etavahu, Farukabadu, Jalaunu, Čitrakutu i Čambalu, dok sam bio načelnik policije od kraja osamdesetih do sredine 2000-tih. Slavan je bio Nirbaja Gujar u Etavahu, koji je davao saopštenja iz džungle o svojim političkim vezama. Drugi su bili banda Lalaram-Šriram, Kusuma Nain, Pulan Devi i Tahsildar Sing.

Tada sam imao mladalačku energiju, tako da bih uzimao oružje i vodio ljude u džunglu da jurimo dakoite. Naučio sam da je teško uloviti ih na teži način.

Otkupljivali su ljude od lokalnih otmičara na mestima kao što su Delhi i Kulkata. Kidnapovane su zvali pakad iliti "ulov". Potom bi ih odvodili u džunglu. Sada mogu duže da drže ljude u džungli, jer policiji treba više vremena da stigne tamo. A kad policija i stigne, ne pucaju odmah. Njihova snaga je u skrivanju u gustim šumama i postavljanju snajperista pri vrhu. Ne pucaju prvi, da bi izbegli da odaju svoj položaj.

Često su koristili konje u šumi, jer ništa drugo ne može da zađe tamo. Zato se u filmovima iz Bombaja dakoiti često predstavljaju na konjima.

Sećate li se nekog obračuna sa dakoitom na konju?
Godine 1995. kad sam bio načelnik policije u Farukabadu, došao nam je mukbir [doušnik] oko četiri posle podne. Doušnici su motivisani i pohlepni, zato što policija plaća one koji im prenesu tačne informacije. Ovaj nam je rekao da će banda na konjima doći blizu granice s Badauinom i Farukabadom da obavi neki posao. To je bilo moje prvo iskustvo sa konjem. Taj doušnik je bio prilično poverljiv, tako da smo odlučili da pođemo. Obično povedemo sa sobom triput više policajaca u odnosu na očekivani broj dakoita. Rečeno nam je da će ih biti petorica, ali mi smo sa sobom poveli 20 ljudi.

Putovalo smo kroz džunglu noću. Ne možete da koristite čak ni baklju jer će to odati vaš položaj i zato smo putovali lagano, krećući se u vrsti. Doušnik je išao napred, zato što je poznavao oblast. Kad smo stigli do tog mesta, podelili smo se u dve grupe i oko ponoći polegali na zemlju.

Čuli smo nekakvo kretanje, a doušnik nam je rekao da su stigli dakoiti. E sad, nismo mogli samo da ih ubijemo, mogli su da budu nevini ljudi koji obavljaju neki zadatak, išli po lekove ili tome slično. Zato smo se prodrali: Khabardaar tum charo taraf se ghir chuke ho. Tum saare ke saare bhoon deiye jaaoge ["Opkoljeni ste sa sve četiri strane. Predajte se brzo ili ćete biti ubijeni."] Znali smo da ako budemo uspeli da ih uhvatimo žive, oni bi mogli da nam odaju informacije o drugim bandama, tako da nismo želeli odmah da zapucamo. I zato što smo se oglasili sa različitih pozicija na različitim stranama, mislili su da nas je mnogo i predali su se.

Problem je nastao kad smo ih postrojili i počeli da ih razoružavamo. Konji su se uplašili i razbežali u svim pravcima. I zato smo morali da ih zamolimo da pohvataju konje i uzjašu ih zajedno sa policajcima. Odveli smo ih u obližnju policijsku stanicu vodeći ih za sobom peške. Strpali smo dakoite u zatvor, ali nismo znali šta da radimo sa konjima. Morali su da se hrane i zato smo morali da pustimo dakoite i pošaljemo ih vezane da organizuju njihovo hranjenje.

Doveli smo policajce iz obližnjih sela da nam pomognu da smislimo šta ćemo sa konjima. Nismo poznavali zakon koji se tiče uhvaćenih konja. Izveli smo ih iz policijske stanice i rečeno nam je da možemo da ih koristimo za lokalni transport . Konji su kasnije prodati na aukciji.

Glumili ste i u nekim filmovima. Je li policajcima to dozvoljeno?
Bilo je to 2004. godine, kad je bodžpurijska zvezda Manoj Tivari glumio u jednom filmu. Obratio mi se povodom uloge policajca. Poznavao me je, a obično ne pristane mnogo ljudi na tako nešto. Film je bio Sasura Bada Paisavala, a ja sam igrao ulogu policajca koji se bori protiv dakoita. Mislili su da sam iskazao određenu količinu umetničkog talenta, a bio sam uspešan i u policiji, pa sam bio odličan izbor za taj posao.

Bio je još jedan film koji se zvao Gundairaj. Bio je to manji film, snimljen 2010. godine, i u njemu sam ponovio ulogu policajca. Isto tako i u filmu po imenu Daroga Babu. Nisam proveo mnogo vremena na snimanju, zato što su to bile samo male epizodne uloge. Nisam morao mnogo da vežbam, jer je veoma ličilo na moj uobičajeni posao, tako da smo svaki put završili snimanje za samo jedan dan. Ali nisam mogao da idem na sinhronizaciju u Mumbaj, pošto za to nisam imao vremena.

Ako se radi o nekakvoj kulturnoj aktivnosti, policiji je dozvoljeno da učestvuje, dok god ne radimo nešto što vlast predstavlja u lošem svetlu. Ima mnogo policajaca koji umeju lepo da pevaju, pišu poeziju, i tako dalje.

Zaista su mi se dopala ta iskustva, tako da sam i režirao jedan film po imenu UP Police in Action. Bila je to priča o policajcima u različitim zonama i kako reaguju na ubistva i pljačke, kako ih rešavaju. Pričao je pravu priču iza policijskih uspeha.

Pratite Partšrija Aroru na Tviteru.

]]>
kzvpevParthshri Arora Rituparna SomVICE Srbijadeset pitanjapolicijaubistvaIndija10 pitanjaIntervjupostraumatski stresni poremećaj10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavitesukob sa policijompecijalista za obračunepravo na ubistvodakoiti
<![CDATA[Urednik portala Žig info o napadu na novinara Milana Jovanovića i pritiscima ]]>https://www.vice.com/rs/article/8xpepv/urednik-portala-zig-info-o-napadu-na-novinara-milana-jovanovica-i-pritiscimaFri, 14 Dec 2018 10:43:07 +0000Portal Žig info, koji se bavi problemima u Grockoj i piše o poslovima ove opštine pod konstantnim je pritiskom lokalne vlasti, kaže za VICE urednik Željko Matorčević. Prema njegovim rečima paljenje kuće Milana Jovanovića samo je kulminacija višegodišnjih pretnji i napada.

Za Žig info šira javnost nije čula sve dok u sredu nije odjeknula vest da je lokalni novinar iz Grocke i penzionisani policajac Milan Jovanović je ostao bez imovine u koju je ulagao prethodnih 60 godina, nakon što su mu u garažu kuće u kojoj je živeo dvoje N.N. lica ubacilo Molotovljev koktel. Jovanovićeva kuća izgorela je u požaru.

Jovanović je pisao za Žig info, kako kaže Matorčević, o malverzacijama lokalne vlasti.

Da je reč o napadu i podmetnutom požaru potvrdio je i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je rekao da je “sasvim izvesno da je požar u kući novinara portala Žig info Milana Jovanovića iz Grocke namerno izazvan, te da "policija i tužilaštvo moraju da dođu do rezultata".

Povodom paljenja kuće Milana Jovanovića oglasio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučič, a kolege novinari uputili su poziv kako bi se prikupila novčana pomoć.

Govoreći o radu portala Žig info, Matorčević za VICE kaže da on pokriva različite teme, ali da prvenstveno izveštava o radu lokalne samouprave. Novinari ovog portala prvobitno su radili u okviru portala Naša Grocka koji je nasto je krajem 2011. godine, a ugašen u februaru 2015. "zbog pritisaka koje vrše lokalne vlasti“.

- Mi građane obaveštavamo o radu Opštine Grocka, nameštanju javnih tendera, naglom bogaćenju funkcionera, sklapanju poslova po raznim kafanama, i sličino - kaže Matorčevć.

Urednik Žiga info u oktobru mesecu bio je i sam žrtva napada, i kako kaže, do danas policija nije rešila taj slučaj.

- Moram da priznam da je na samom početku policija radila na ovom slučaju, ali je to u međuvremenu utihnulo. Juče ujutru, nakon paljenja kuće Jovanovića su me kontaktirali iz policije, i inspektor me je pozvao na prepoznavanje - kaže on za VICE.

Matorčević takođe tvrdi da su na leto prošle godine on i Jovanović dobili informacije da je "angažovana ekipa", koja bi radila na zastrašivanju novinara Žiga info kako bi ih naterali da prestanu da pišu. I ovaj slučaj, je, kaže Matorčević, prijavljen policiji.

Urednik Žiga info ističe da zvaničnici opštine Grocka stalno ometaju njihov rad, da im je zabranjeno da prate sednice koje su objavljivali u audio formatu. Kao i da novinari trpe pritiske.

- Jovanoviću su isključivali sa vodovodne i kanalizacione mreže, meni su isključivali struju. Dobijali smo verbalne pretnje, svaka od njih je prijavljena policiji i tužilaštvu - kaže on.

Ipak, poručuje Matorčević, napadi na njih neće ih zaustaviti da i dalje izveštavaju o događajima u Grockoj.

Jovanović je u četvrtak održao konferenciju za štampu, na kojoj je rekao da je javnost jedino što trenutno štiti njegov život. On je saopštio da je poslednjih godina, zajedno sa urednikom portala Žig info Željkom Matorčevićem objavljivao podatke o, kako je naveo, "velikim krađama opštinskog rukovodstva Grocke".

Kako je rekao Jovanović, između ostalog su pisali o krađi u Železnicama Srbije dok je direktor tog preduzeća bio sadašnji predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović.

- Sve vreme sam bio zabrinut jer su nepoznate osobe snimale moju kuću i članove porodice. Željka Matorčevića napali su pre dva meseca, a mene su pokušali da ubiju i danas sam beskućnik. O pretnjama i napadima imam sve materijalne dokaze - rekao je Jovanović.

On je za napade optužio predsednika Opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, koji je, ove navode demantovao.

]]>
8xpepvJovana ŠesterikovMagda JanjićMedijiMilan JovanovićNapadlokalni medijiŽeljko Matorčevićžig info
<![CDATA[Anksioznost je naša nova religija]]>https://www.vice.com/rs/article/wj3pvy/anksioznost-je-nasa-nova-religijaFri, 14 Dec 2018 10:10:57 +0000"Kako egzistirati okej" je kolumna uz pomoć koje pokušavamo da shvatimo kako da egzistiramo okej. Hampti Dampti Gideon Džejkobs sedne sa nekom vrstom mudraca – monasima, sveštenicima, teolozima, psiholozima, filozofima, šankerima, stogodišnjacima i šire – i pita ih kako da preživimo kao ljudska bića, kako da idemo kroz svet noseći sa sobom kilo i po gnjecave svesti u sve više oronuloj vreći od kože.

Pre nekoliko nedelja, razgovarao sam sa psihoanalitičarkom Džejmison Vebster pred publikom u Noje Hausu u Njujorku, na događaju koji smo odlučili da nazovemo "Kako egzistirati okej (UŽIVO)". Džejmison je tada tek objavila Poremećaj preobražaja, svoju novu knjigu za izdavačku kuću Univerziteta Kolumbija, u kojoj na majstorski način integriše neke prilično teške psiho-teorije u iznenađujuće lični okvir. Intelektualno zgusnuta ali definitivno pristupačna, ova knjiga ilustruje ono što Džejmison čini jedinstvenom: ona je pripadnica Lakanove škole koja, za razliku od drugih pripadnika Lakanove škole koje sam upoznao, ume sasvim normalno da razgovara.

Možda vredi napomenuti da sam ja tokom razgovora sedeo u fotelji, a Džejmison je ležala na kauču. Poslao sam joj poruku dan ranije, i napisao da bi moglo da bude zabavno kada bih je intervjuisao kao da sam njen pacijent, ali ona je brzo odgovorila, "JA ŽELIM DA BUDEM TA KOJA LEŽI NA KAUČU!" Popustio sam. Po uputstvu lekara.

Ovo je redigovan i sažet transkrit našeg razgovora:

VICE: Misliš li da je premisa ove kolumne, pa, dobra? Da li je biti okej pristojan zadati cilj, ili je isuvše težak ili lak?
Džejmison Vebster: Frojd u svojoj knjizi Nelagodnost u kulturi napada pitanje sreće, što je danas veoma aktuelno, zato što ja mislim da ljudi očekuju da budu srećni. I očekuju da su sve pogodnosti savremenog života stvorene da ih usreće, a kada ih ne usreće, oni krive sami sebe.

O tome donekle govorim u knjizi – nije nam samo loše u našim telima, već se takođe osećamo i krivima zbog toga što nam je loše u našim telima, naročto u svetu koji govori da naša tela treba da funkcionišu baš dobro, i da bi trebalo da smo u stanju da ustanemo i budemo produktivni, i da izgledamo sjajno, budemo u formi i doživljavamo fantastične orgazme. Ko može sve to da postigne? S toga mislim da je „okej“ baš lepo.

Pa, onda moje pitanje glasi, u zemlji gde je svaka šesta osoba na lekovima za psihoterapiju, da li smo manje okej nego ikad?
Moram da pretpostavim da su svi oduvek bili bolesni. Mislim da bi bilo bolesno zamišljati da su ljudi u davnim vremenima bili bolje, u stilu nostalgije „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.

Ali ipak mislim da se nešto kod naših očekivanja možda menja. Ne mogu da znam zasigurno, ali ipak vidim način na koji se savremeni život hrani očekivanjima da ne bi trebalo da se osećamo loše. Dok ja ne vidim šta na ovom svetu pruža bilo šta osim nelagodnosti. Mislim da je veoma nelagodno biti ljudsko biće.

Jedna od stvari koju često govorim svojim pacijentima je da kada čitaš velika svetska literarna dela, na primer starogrčke tragedije, vidiš da je ljudima bilo stvarno teško. A život u ta vremena je uvek bio protkan ratovima, siromaštvom i bolestima. Žene su stalno umirale na porođaju.

Mnogi od ovih materijalnijih aspekata života su sređeni, ali nelagoda je ipak i dalje tu. Mislim da je to zanimljivo: sa savremenom medicinom, možemo da očekujemo da ćemo živeti mnogo duže, ali ne možemo da očekujemo mnogo više od toga.

Koje su neke od glavnih prepreka sa kojima se susrećeš kod svojih pacijenata? Šta stoji između njih i toga da egzistiraju okej?
Postoji jedno neverovatno pismo koje je Frojd napisao princezi Mariji Bonaparte. Govorio joj je o depresiji i rekao joj, "Mislim da je problem kod depresivaca to što imaju isuviše velika očekivanja od života. Oni misle da bi život trebalo da ima više smisla nego što ga zapravo ima."

Za Frojda je već i samo pitanje o smislu života u suštini bio znak da si neurotičan. Jedna od stvari koju vidim kod svojih pacijenata je ta potreba da se nađe smisao, a mnogo toga što psihoanaliza može da učini ima veze sa zaustavljanjem te mašine koja konstantno obrađuje informacije i misli da postoji nešto što moraš da nabaviš, rešiš, nađeš smisao, da bi se osećao bolje.

Takođe mislim i da je to razlog zašto aplikacije za meditaciju zarađuju milione, milijarde dolara. Zato što moraš da zaustaviš svoj mozak.

U svojoj knjizi našu „kolektivnu anksioznost“ nazivaš „našom novom religijom“. Ključna reč tvog naslova je „preobražaj“, koja je, na kraju krajeva, religiozna reč. Preobražaj sugeriše da postoji pre i posle. Pacijent je u fazi pre analize, a zatim u fazi posle analize: budista je neprosvetljen, a posle je prosvetljen: hrišćanin je izgubljen, a posle je nađen. Na neki način i terapija, baš kao i religija, ponekad obećava spasenje, zar ne?
Ja ne želim da obećavam spasenje. Mene je zaista bila zanimljiva činjenica da preobražaj u psihijatriji podrazumeva radikalnu i energičnu promenu. Ako čitaš radove nekoga kao što je Vilijam Džejms, koga su zaista zanimala iskustva religioznog preobražaja, on kaže da nešto mora radikalno da se promeni da bi čovek bio primetno drukčiji nego pre.

A psihoanaliza kaže to isto, da mora da se odigra neka vrsta promene koja će napraviti strukturnu razliku kod nekoga. Psihoanaliza to misli bukvalno. Nije u pitanju ono, „O, sada razumem“. To bukvalno podrazumeva promene u telu.

Vilijam Džejms je govorio to isto za religiozna iskustva, da se tim ljudima dešava nešto materijalno. Ponekad se to dešava polako. Ponekad se dogodi kao da te udari grom. A njega su zanimale razlike između ovih fenomena.

Pa, jedna razlika između postepene promene i udara groma je ta što je udar groma mnogo zabavniji. I lakši. U svetu koji se neprekidno hrani našom žudnjom za trenutnom nagradom, da li misliš da još uvek imamo strpljenja za postepene promene?
To zavisi od pacijenta. Mislim, ima pacijenata koji doživljavaju udar za udarom groma. A ima pacijenata sa kojima čekaš tri godine da se to dogodi, i na kraju se i dogodi, ali pre toga se dugo valjaš po blatu.

Takođe bih rekla da to zavisi od anksioznosti. Pacijenti koji su najfrustriraniji su onih kod kojih je anksioznost velika. Veoma je teško analizirati anksoznost. Mislim, šta tačno analizirati?

Moraš da nateraš osobu da učini nešto u svom životu putem čega će se ta anksioznost pretvoriti u nešto drugo, što je jedan od najtežih poslova za analitičara, zato što nije reč o razgovoru, već o analizi, ne radi se o zezanju sa snovima. To je bukvalno pokušaj da se osoba natera da radi i nešto drugo osim da bude anksiozna.

Kada se setim da je anksioznost u svetu u porastu, postajem veoma, veoma nervozna.

Misliš... anksiozna?
Da. Može tako.

Ovime možda odlazim na teritoriju zen koana, ali nije li želja da te udari grom glavna prepreka da doživiš udar groma?
Nije li najneurotičnija stvar na svetu žudeti za žudnjom? Koliko daleko si od žudnje da žudiš za time da žudiš?

U svojoj knjizi ti kažeš da se o psihoanalizi mora ponovo razmisliti u svetu u kome su „simptomi postali viralni, kao bakterije otporne na antibiotike“. To me je nateralo da se zapitam kako je WebMD uticao na tvoju praksu.
Ponekad pacijent dođe sa svim tim idejama o tome što misli da nije u redu s njim, a to ne dolazi iz njega samog. To potiče sa interneta. Ponekad se neko baš naljuti na mene kada kažem, „Odakle vam ta ideja“. Ponekad dolaze samo da bi potvrdili ideju.

U knjizi takođe kažeš da treba ponovo razmisliti o psihoanalizi u svetu u kome postoji "protivrečnost žudnje za trenutnom slavom, u generaciji koja ostaje kod kuće više nego ikada, navučena na virtuelni život". Kako je internet generalno promenio našu sposobnost da egzistiramo okej?
U Japanu 40 posto ljudi kaže da im je seks odvratan. U Sjedinjenim državama, seksualna aktivnost navodno je opala za 15 posto. Ljudi više neće da se karaju. Klinci u srednjoj školi šalju seksi poruke. Zabrinuta sam zbog činjenice da ljudi ne žele da prilaze tuđim telima.

Postoji nešto kod rvanja sa telom, sa sopstvenim telom, sa tuđim telom i time koliko su zastrašujuća tela drugih što nam pomaže da se nosimo sa seksualnošću u svojim životima. A ako to ne činimo, ne znam šta će se dogoditi.

Prema mom mišljenju, nije u pitanju to što više nema intimnosti, već to što se jednostavno dešava u digitalnom domenu. Ovo možda zvuči glupo, ali ja mislim da je ozbiljno postmoderno pitanje u naše doba: da li stvarno postoji toliko velika razlika između seksa u stvarnom svetu i seksa preko telefona?
Postoji razlika. Kada je osoba ispred tebe, ne kontrolišeš je. Takođe ne kontrolišeš ni svoje telo kada je u kontaktu s drugim telom. Tako da mislim da ti virtuelno uliva lažni osećaj kontrole i omnipotentnosti koji ti pomažu da suzbiješ svoju anksioznost. Ali možda sam ja stvarno staromodna. Ne želim da budem staromodna.

Kako čovek da egzistira okej?
Nisam sigurna da postoji odgovor na to pitanje.

]]>
wj3pvyGideon JacobsAlex ZaragozaLia KantrowitzMagda JanjićanalizaKulturaSamopomoćMentalno zdravljeTerapijaFilozofijapsihoanalizaSavetSmisao životaKako egzistirati okejGideon Džejkobs
<![CDATA[Pogrebnici objašnjavaju kako ljudi biraju odeću u kojoj će biti sahranjeni]]>https://www.vice.com/rs/article/bjepjz/pogrebnici-objasnjavaju-kako-ljudi-biraju-odecu-u-kojoj-ce-biti-sahranjeniFri, 14 Dec 2018 08:18:37 +0000Predsednik Džordž H.W. Buš otišao je na večni počinak noseći sive čarape sa mlaznim lovcima koji lete u formaciji – što je bio omaž njegovoj vojnoj službi i ljubavi prema otkačenim čarapama. U skladu sa svojim statusom "kraljice soula", Areta Frenklin je na odru promenila četiri različite odevne kombinacije, uključujući i cipele sa štiklom od 10 santimetara, tokom svoje četvorodnevne pogrebne službe. Pre nego što je Za Za Gabor preminula, tražila je da njen posmrtni pepeo u crkvu odnesu u Luj Vitonovoj torbici za pse.

Kao što kaže izreka, "Ne možeš to poneti sa sobom". Ali kao što sve više ljudi otkriva, moguće je otići u velikom stilu – i pod svojim uslovima. Pogrebna moda je prirodan ishod pokreta pozitivnosti povodom smrti, koji ohrabruje ljude da razmišljaju o tome kako žele da se postupa sa njihovim posmrtnim ostacima (između ostalog) mnogo pre nego što ih zadesi bolest ili starost. Sa sve više i više potrošača koji izabiraju da prilagode sebi svoj stil života – i stil smrti – i iskustva od kolevke pa do groba, unapred isplanirati šta će obući kada ih smrt zatekne postaje prioritet za mnoge.

Pouzdani podaci o oblačenju pokojnika su retki, ali podaci najveće organizacije pogrebne industrijske grane, Udruženja nacionalnih pogrebnika, sugerišu da su Amerikanci sada manje zainteresovani za tradicionalne pogrebne rituale nego što su to ikada bili. Istraživanje ovog udruženja iz 2017. ukazuje na sve veći broj pogrebnih službi izvan kapela i pokazuje da religiozna komponenta nikada nije bila manje važna. Takođe ukazuje i na to da ekološke sahrane dobijaju na popularnosti. Prelazak na lično sa institucijalnog možda objašnjava zašto toliko mnogo ljudi odbacuje uštogljenu odeću za nedeljnu službu zarad onoga što su oni ili njihovi voljeni zaista nosili u životu.

Prema Amber Karvali, pogrebnici i suosnivačici pionirskog, ekskluzivnog ženskog, pozitivnog pogrebnog zavoda Undertaking LA, sahranjivati ljude u čemu god žele, koliko god bilo ekstravagantno, je apsolutno ispravna stvar. "Moje lično mišljenje je da ti je to poslednja odeća. Zašto bi se, zaboga, brinula šta će ljudi misliti? Mrtva sam. Konačno sam oslobođena toga. S toga, obucite šta god želite“, rekla je ona za VICE. Karavali kaže da su joj postavljali neka neobična teoretska pitanja, na primer, da li bi uklonila udove ili zube pre sarane, ali kaže da u praksi nije nikada odbila zahtev nijedne porodice kada je u pitanju to kako njihova voljena osoba treba da bude predstavljena.

U interesu transparentnosti posla, što je još jedna smrtno-pozitivna praksa, Karavali priznaje da joj je draža komotnija odeća. "Bilo šta što ide uz telo je veoma teško navući. Stvarno teško. Tela, naročito ona koja nisu balsamovana, mogu da se znoje i može da bude teško oblačiti im uske stvari na noge, ili preko ruku. Ako je osoba bila starija, koža može da joj visi. Iz poštovanja da telo ostane što je više moguće netaknuto, ja uvek kažem da donesu komotniju odeću“, kaže ona.

Karavali kaže da mnogi ljudi razmišljaju o izgledu, ali ne i o procesu: "Moramo to da navučemo na telo bez podizanja, tako da sve što donesu mora da bude spremno. Kada donose odeću u korporativni pogrebni zavod, mogu za sve pare da se kladim da će iseći odeću otpozadi i navući je kao ogrtač. Tako da pretpostavljam da možeš da doneseš šta god poželiš". Drugim rečima, ako insistiraš na tome da poslednji put obučeš bandažiranu haljinu Herva Legera, navući to na tvoj mrtvu ljušturu može da bude gadnije i destruktivnije nego što misliš. Naravno, planiranje da budeš sahranjen u haljini negira normalne brige, kao što je njena cena kad je polovna, ili to da će iz svakog ugla izgledati dobro, i u tom smislu, klijenti imaju slobodu da izaberu kombinaciju koja im najviše odgovara.

Socijalna radnica i izvođačica Kejt Higins kaže da je odlučila da legalno i u svom testamentu ozvaniči svoj poslednji izgled, od glave do pete, od dužine šiški ("santimetar i po iznad obrva“), do boje pedikira ("iako se neće videti, želim sveže izlakiranu CND 17 crvenu boju"). Kada je reč o izboru haljine, izabrala je nešto što odgovara njenom stilu i izaziva prijatna sećanja. "Želim da budem sahranjena u svojoj svetlo plavoj haljini sa biserima (bilo da može da se zakopča otpozadi ili ne) koju sam nosila na venčanju svoje najbolje prijateljice. To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom odraslom životu, i osećam se stvarno lepo u toj haljini“, rekla je ona.

Higins kaže da se oseća dobro povodom svog izbora, i šali se: "Pretpostavljam da čak i u smrti želim da imam kontrolu". Ali ona dodaje da misli da je to dobra stvar, kada se uzme u obzir da je gledala kako joj prijatelji iznenada umiru i teret organizovanja sahrane padne na njihove voljene. Osim toga, Higins kaže da je to bukvalno njena sahrana, i želi da se postara za to da se sve odvija u njenom ličnom stilu."„Moja porodica je sklona uštogljenom i konzervativnom. Ne želim da iskoriste poslednju priliku da izgledam ’pristojno’," kaže ona.

Ejmi Kaninghem je direktorka progresivnog pogrebnog zavoda i vlasnica Fitting Tribute Funeral Services, ekološki svesnog i porodičnog pogrebnog zavoda u gradu Njujorku. Ona kaže da organizovanje jedinstvenog i toplog poslednjeg ispraćaja ne mora da uključuje dukate i poznate marke (iako može, ako je to ono što želite). Njena firma se fokusira na ekološke sahrane, koje manje utiču na životnu sredinu nego tradicionalne sahrane sa balsamovanjem i kovčezima, i u ovom kontekstu obična pogrebna odora ima veći značaj.

Ona se zalaže za to da porodice učestvuju u jednostavnim, ritualnim činovima kupanja i odevanja leša voljene osobe – sa ili bez pomoći pogrebnika. "Vredi obući osobu do koje ti je stalo. Nebitno mi je ako je u pitanju samo jorgan iz kuće, ili bilo šta drugo što poseduje energiju porodice ili ljubavi. To je divan simbol", kaže Kaninghem.

Posebno se seća jedne klijentkinje, čija reciklirana odora je bila omaž njenom životnom radu kao umetnice. Gertruda Berg, prijateljima znana kao Gerti, je bila umetnica i dizajnerka koja je pravila haljine od odbačenih tkanina koju bi u modnoj industriji inače bacili. Zamolila je Kaninghem da joj pomogne da osmisli svoj konačni izgled na pogrebnom odru.

Kaninghem se priseća kako je posetila Berg u hospisu radi dogovora: "Došla sam, a Gerti je bila veoma mršava i imala je cevčicu u nosu, ali je bila rečita, ekspersivna i uzbuđena zbog sastanka, kao da joj je na neki način podigao moral, rekla bih. Onda je počela da opisuje šta želi. I želela je samo odoru... želela je da bude jednostavna i iskrojena od lanenog platna", kaže Kaninghem. "Dok sam se tog dana vraćala kolima iz hospisa, setila sam se da mi je jedna koleginica iz Nju Hempšira poslala gomilu lanenih, starinskih čaršava, kao i neke manje komade. S toga sam pozvala Kejt Huver iz Vale Shrouds i rekla joj, "Da li bi sašila ovu odoru za divnu kreatorku, koja želi jednostavnu sahranu u pogrebnoj odori?" Na nesreću, Berg nikada nije stigla da lično odobri konačni dizajn – pala je u komu pre nego što je odevni predmet bio završen. Ali Kaninghem misli da bi joj se dopala: "To je bilo bitno... zato što je Gerti imala sastanak sa mnom, i bile smo u mogućnosti da odemo koji korak dalje, pa čak i učinimo nešto za šta ona ne bi mislila da je moguće. I ta odora je zaista bila veoma posebna."

]]>
bjepjzIlise S. CarterAlex ZaragozaVICE SrbijaritualKulturasmrtReligijasahranapogrebniciŽivotni stilModa
<![CDATA[Najgori filmovi koje sam gledao ove godine]]>https://www.vice.com/rs/article/9k4gjy/najgori-filmovi-koje-sam-gledao-ove-godineFri, 14 Dec 2018 08:18:01 +0000Stiglo je ono doba godine kad iz sebe smem da ispustim sav onaj nagomilani bes prema filmovima koji su samo protraćili moje dragoceno vreme. Budući da je opis mog radnog mesta “novinar koji piše o filmovima”, protraćio sam tonu vremena ove godine, uprkos tome što se trudim da se klonim filmova od kojih očekujem da će biti đubre.

Dakle, jedna ograda za moju listu “najgorih filmova”: nisam išao i namerno tražio svako smeće koje mogu da nađem, tako da sam u slučaju filmova kao što je Goti to gledao zato što su me izazvali. Ali u slučaju drugih, kao što je Zelena knjiga, to sam gledao iskreno u sklopu svog radnog zadatka. Ali poenta je u tome da sam mrzeo baš svaki svakcijati od ovih filmova do tačke da sam počeo da balavim čekajući trenutak kad ću moći da se istresem na njima u javnosti. I evo vam ih sad, filmovi za koje se nadam da ste ih zaobišli 2018. godine. Sledi sadržaj koji bi mogao da vas uznemiri.

Zelena knjiga (Green Book)

1544560476436-6faa5334-df3b-444e-a6c7-944d5085e1ab-the-happytime-murders-HM_Unit_04606R_rgb

Pošto sam odrastao na Ulici Sezam, na ovo me je navukla moja nostalgija za lutkama. Ali čak i uprkos tome, želeo sam da ignorišem lutka koji rešava ubistva sa čovečijim prijateljem kao što sam želeo da zaboravim Teodora Reksa sa Vupi Goldberg. Da je ovaj film bio bar malo smešan, sve bih mu oprostio, ali scenarista Tod Berger izgleda da nema predstavu kako da me nasmeje. Komični dijalog ekvivalenta psećeg izmeta govori za sebe: “Za 50 centi, popušiću ti karu”, kaže detektiv lutak Melise Makarti, na šta sama Makarti odgovara: “Skoro da poželim da imam karu da bi mogao da je popušiš.”

Crno-bela istorija Rejčel Doležal (The Rachel Divide)

Jednom davno, Rejčel Doležal je bila belkinja koja je igrala kosplej kao crnkinja i uhvaćena je na delu. Tvrdila je da je crna i izvukla korist iz toga, uprkos tome što je bila mnogo belja od Lene Danam tokom zimskog godišnjeg doba. Naravno, ova žena zasnovana na narandžastim mineralima iz Trejder Džoa očarala je naciju svojom očajničkom željom da je prihvate na roštiljadi. Izmišljala je izgovore, dobijala dvojku i bila optužena za malverzacije sa socijalnom pomoći, i na kraju snimila film o tome jer je morala da podseti sve živo na komplikovani način rada njenog mozga — kao da moje rasno profilisano, trajno crno dupe ima strpljenja da razmišlja o novcu koji je zaradila na ovom filmu.

Deadpool 2

Rajan Rejnolds me je iritirao u Dedpulu 2. Toliko me je iritirao da sam napisao čitav jedan hejterski post o Rajanu Rejnoldsu koji nikad nisam objavio. U redu, možda nije bio baš toliko dobar, ali za to krivim vrhunsku idolatriju prema Rejnoldsu koja postoji ovde u VICE-u. Priznajem Dedpulu 2 da je uspeo da ubaci više akcije i više humora a da ne pokuša da popravi nešto što nije ni pokvareno. Ali nepokvarenom je i dalje trebalo malo podešavanja. Svaka fora o ćalcu može da bude smešna prvi put ukoliko se ne izliže ponavljanjem. Rejnoldsovo potpuno otelotvorenje ovog samosvesno gnusnog lika moglo je da bude malko pametnije od komičarskog ekvivlanta brze hrane zasnovane na forama o govnetu. Ali dobro, ja sam kritičar. Odavno sam se odrekao duše, tako da možda nikad nisam ni bio publika za ovo.

Megalodon (The Meg)

Skroz sam za to da gledam Džejsona Statama kako šopa ogromnu ajkulu, ali Megalodon ne želi da bude takva vrsta glupave zabave. On želi da bude malo manje kemp, a malo više ozbiljan. Želeo je da uđe u fensi lokal u jednodelnom kostimu i boksericama. On ne konta da ako želite da budete kemp, 2018. godine morate tako da se i doživljavate, a Megalodon, sa svim svojim megalodonskim sranjima u dubinama mora, ne identifikuje se kao takav.

Pratite Noela Rensoma na Tviteru.

]]>
9k4gjy Noel RansomeJosh VisserSarah BermanVICE SrbijaFilmNETFLIXAvengersKulturaFilmovideadpool2
<![CDATA[Nasilnik iz tramvaja proglašen neuračunljivim]]>https://www.vice.com/rs/article/a3ma45/nasilnik-iz-tramvaja-proglasen-neuracunljivimThu, 13 Dec 2018 15:25:51 +0000Nasilnik Mihailo Isailović koji je krajem oktobra uhapšen jer je u beogradskom tramvaju polno uznemiravao petnaestogodišnju devojčicu, proglašen je neuračunljivim, nakon neuropsihijatrijskog veštačenja, javio je Tanjug.

Zbog toga je Prvo osnovno tužilaštvo, umesto optužnog predloga, dostavilo sudu predlog da mu se izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja u ustanovi u trajanju od tri godine, kao i mera zabrane prilaska devojčici, rekla je za Tanjug portparol tužilaštva Aleksandra Đenadić.

"Neuropsihijatrijskim veštačenjem koje je obavljeno u Specijalnoj zatvorskoj bolnici veštaci su utvrdili su da je on neuračunljiv i da nije svestan svojih postupaka."

Pošto je u Prvo osnovno tužilaštvo naknadno stigla još jedna krivična prijava protiv Isailovića (37) zbog polnog uznemiravanja punoletne ženske osobe, isti predlog za meru bezbednosti obaveznog lečenja i zabrane prilaska biće podnet i u ovom slučaju.

Na saslušanju u tužilaštvu Isailović se čudno ponašao i stalno izražavao "zahvalnost bogu", pa je naloženo veštačenje njegove uračunljivosti a tada mu je određen i pritvor.

]]>
a3ma45VICE SrbijaMagda JanjićvestiLečenjeHapšenjetramvajNapadneuračunljiv
<![CDATA[Bronks i Gusinje su sestrinski gradovi i to skroz ima smisla]]>https://www.vice.com/rs/article/pa5vzy/bronks-i-gusinje-su-sestrinski-gradovi-i-to-skroz-ima-smislaThu, 13 Dec 2018 13:08:44 +0000Kao rafal iz kalašnjikova na gorštačkoj svadbi u sredu je odjeknula vest koju su ljudi požurili da smeste u folder za ludorije i hehe pošalice nazvan "bizarno/otkačeno": naselje Gusinje, deo istoimene najmlađe crnogorske opštine se zvanično pobratimilo ništa manje nego sa Bronksom, okrugom Njujorka poznatom po filmu The Warriors, zoološkom vrtu i Aleksandriji Okazio-Kortez.

Kako objasniti ovaj disparitet? Šta je razlog za spoj planinske varoši od oko hiljadu i po stanovnika, sa oblašću najpoznatijeg grada na svetu, u kojoj živi oko milion i po ljudi? Neka je to mutljavina, nečista rabota, kriminal i korupcija, dolari i albanska mafija, makar tako glase brojni komentari domaćeg pučanstva očigledno jednako odlično upućenog u specifičnosti crnogorske lokalne vlasti koliko i u mahinacije moćne demokratske mašinerije Njujorka. Ipak, istina je dosta banalnija, kao što to istina obično bude.

Ko je ikada zašao u Gusinje mogao je da na relativno maloborojnim ulicama primeti relativno mnogobrojne automobile sa njujorškim registracijama. Da ne ulazimo sada u logistiku i čistu bandoglavu rešenost da se žderač galona težak par tona dovuče preko okeana čak u gusinjske vrleti da bi se staramajka vozila kao gospođa, jasno je da Gusinje ima snažnu njujoršku, a precizinije bronkšansku dijasporu.

Jedna letimična provera na internetu to i potvrđuje: u Bronksu živi veliki broj ljudi poreklom iz Crne Gore, pre svega Plava i Gusinja, među kojima su brojni ugledni biznismeni i stubovi lokalne zajednice u Bronksu, uglavnom bošnjačkog ili albanskog porekla. Njihovim posredništvom i zalaganjem kod bronkšanskih nadležnih je došlo do toga da se upoznaju čelnici dve opštine, da sednu, popiju i prozbore koju, te da dogovore razne oblike ekonomske i kulturne saradnje, od razmene studenata preko izvoza kajmaka i sira, do zajedničke himne dvaju opština koju će izvoditi Beki Bekić i Cardi B, dobro, možda ne ovo poslednje ali uvek možemo da sanjamo.

Do bratimljenja je došlo u restoranu balkanske kuhinje Čakor, u Belmontu u Bronksu, gde su se susreli predsednik okruga Bronks Ruben Diaz i predsjednica opštine Gusinje, Anela Čekić - kojoj ovom prilikom poručujemo svaka čast, a državi Crnoj Gori i njenom bratu Acu poručujemo da razmotre Anelu za šeficu diplomatije, na osnovu prikazanog bi skoro sigurno radila jednako dobar, ako ne i bolji posao od aktuelnog ministra vanjskih poslova i eurointegracija.

]]>
pa5vzyVICE Srbijacrna gorabronksVICE vodič za sada i odmahgusinjebratimljenje
<![CDATA[Fran Belibi, devojka koja menja košarku]]>https://www.vice.com/rs/article/qvqnzb/fran-belibi-devojka-koja-menja-kosarkuThu, 13 Dec 2018 13:07:03 +0000U neko ne tako davno vreme, komparativ "k'o devojčica" imao je isključivo negativnu konotaciju kad bi se primenio u svačemu, a pogotovo u sportu. Šutiraš k'o devojčica, driblaš k'o devojčica, igraš odbranu k'o devojčica...generalno, "ženska ruka" je u svakoj grani sportskog nadmetanja bio neželjeni kompliment za bilo koga.

Ovde možete videti kako Frančeska "Fran" Belibi, mlada Amerikanka kamerunskog porekla, "zakucava kao devojčica".

Upoznajte, dakle, Fran, koja trenutno igra u jednoj srednjoj školi u Koloradu, i pred kojom su na prvi pogled velike stvari. Frančeska je dete kamerunskih emigranata, koji su preko Belgije završili u Americi, i rođena je u Kanzasu. Košarkašku loptu je prvi put uhvatila pre tri godine, dotad se uspešno bavila tenisom, ali čini se da je igra pod obručima njen pravi poziv.

I zašto da ne bude? Sa svojih 17 godina, Fran je već visoka 185cm, što je ozbiljna visina. U tri godine igranja za srednjoškolski tim, ona je već skupila dovoljno viralnih klipova zakucavanja da ceo svet obrati pažnju - onaj gore postavljeni je samo poslednji u nizu. Recimo, pre skoro dve godine, Fran je postala prva petnaestogodišnjakinja u istoriji države Kolorado koja je zakucala na utakmici. I to kako!

Selektori američke košarke su takođe odavno njeni fanovi, pa je Fran već vlasnica dva juniorska zlata - letos je osvojila svetsko prvenstvo za devojke mlađe od sedamnaest godina koje je odigrano u Belorusiji, a godinu dana pre ovenčala se i zlatnom medaljom sa FIBA Amerika turnira za mlađe od šesnaest godina.

Šta je sledeće za Frančesku? Prvi naredni korak je univerzitetska košarka - u moru ponuda prestižnih koledža koje su je zapljusnule, ona je izabrala Stanford, delom i zbog svojih akademskih aspiracija. Zanimljivo je da ona sama tvrdi da je košarka profesionalno ne zanima, i da želi da postane lekar kao njeni roditelji.


Pogledajte i VICE intervju sa košarkaškom sutkinjom, Jasminom Juras


Ali, ako se predomisli...njen trener iz srednje, Karl Matei, gospodin koji je u petnaest godina šefovanja "lansirao" 36 koledž igračica najvišeg profila, kaže da je samo nebo granica. "Ne zaboravite da je ona počela da igra košarku tek pre tri godine", opominje Matei. "Njen pristup je agresivan, ona napada, grize, ima tu kompetitivnu vatru". Matei, inače, smatra da je Belibi lagani prvi pik na WNBA draftu, i već je sada zove "ženskim Kobi Brajantom".

Puno sreće u daljoj karijeri Fran, šta god da izabereš. Ali veruj nam da na svetu ima mnogo lekara, ali ne i mnogo devojaka koje ovako grizu obruč.

]]>
qvqnzbMiloš JovanovićDaniel BukumirovicSportwnbaKošarkaŽenska košarkafran belibi