VICEhttps://www.vice.com/rsRSS feed for https://www.vice.comsrWed, 19 Dec 2018 10:47:45 +0000<![CDATA[Deda Mraz je skinuo bradu i deci urlao "odjebite"]]>https://www.vice.com/rs/article/9k48g3/deda-mraz-je-skinuo-bradu-i-deci-urlao-odjebiteWed, 19 Dec 2018 10:47:45 +0000Na početku, božićna žurka u Sent Ajvsu, u Engleskoj, bila je divna. Oko 50 dece družilo se u lokalnom centru zajedno sa svojim roditeljima, željno isčekujući da vide Deda Mraza koji će im dati besplatne poklončiće. Ali, uskoro se ovo uživanje pretvorilo u kompletni haos kada se oglasio protivpožarni alarm, a dragi Deda skinuo svoj kostim i počeo da vrišti i da psuje gomilu prestravljene dece, javlja Kembridž njuz.

Stvari su krenule nizbrdo kada se atmosfera na "porodičnom rejvu", koji se održavao sprat ispod, zakuvala, i kada je neko uključio dim-mašinu, koja je upalila protivpožarni alarm. Prema pisanju CNN, ništa opasno se nije događalo, roditelji i deca su mirno izlazili iz zgrade, a onda se pojavio Deda Mraz.

"Zaleteo se u nas, skinuo je šešir i bradu ispred pedesetak dece i počeo da urla na ljude da idu i da psuje," napisao je Adam Gejnor, koji je bio na žurci, na Fejsbuku.

Deda Mraz je navodno urlao na sve da moraju da "odjebu odavde", što je verovatno bilo užasno za prisutnu decu. U sekundi, ne samo da su saznali da je "Deda Mraz" neki tip sa lažnom bradom - morali su da se suoče i sa činjenicom da najčistija, najmagičnija figura njihovog detinjstva psuje kao pijani ujka na božićnoj večeri.

"Ušao je besni Deda Mraz, psovao je, koristio je najužasnije izraze", rekla je jedna mama za Kembridž njuz. "Sin mojih prijatelja se veoma uznemirio jer ga je tata nosio kada im je Deda Mraz rekao da 'odjebu'."

Organizatori žurke Festival Events St. Ives (FESt), izvinili su se roditeljima i deci, i donekle su pohvalili Deda Mraza rekavši da je "momentalno asistirao u evakuaciji zgrade". Kako javlja CNN, oni će organizovati drugu žurku narednog vikenda, iako pretpostavljamo, sudeći po razbijenim iluzijama sve one dece, niko zaista ne želi da ide. Srećom pojedini roditelji su našli način da spasu situaciju.

"Rekli smo deci da to nije bio pravi Deda Mraz", jedna mama je rekla za Kembridž njuz. "Bio je uljez i naći će se na listi nevaljale dece".

Pratite Drua Švarca na Tviteru.

]]>
9k48g3Drew SchwartzBrian McManusVICE SrbijaDeda MrazbožićVICE vodič za sad i odmahdečija žurkaloš deda mraz
<![CDATA[Kako je prvi sneg resetovao srpski fudbal na ono na šta smo navikli]]>https://www.vice.com/rs/article/pa58b7/kako-je-prvi-sneg-resetovao-srpski-fudbal-na-ono-na-sta-smo-navikliWed, 19 Dec 2018 09:19:43 +0000Jedan od boljih viceva o srpskom fudbalu koji čuh u minulih petnaest godina ispalio je jedan moj prijatelj, sad se i ne sećam koji, ali to sad nije ni bitno. Elem, na nekom forumu, pre nekog vremena, neko je naglas kukao o tome kako na smeni Zvezdi i Partizanu produžavaju utakmice po pet, šest, sedam i više minuta ne bi li im dali dovoljno vremena da postignu pogodak ukoliko situacija zahteva tako nešto. Moj se danas neznani prijatelj oglasio sa prilično luckastim objašnjenjem – utakmice večitih, veli on, traju toliko jer je fudbal koji se tu demonstrira prosto previše kvalitetan da sav stane unutar regularnih devedeset minuta, pa se mečevi produže da niko ne bi ostao nedorečen.

Nešto malo različito, ali opet sasvim slično, desilo se i u minulih nekoliko dana tokom poslednjeg kola jesenjeg dela srpske Superlige u fudbalu. Ni Zvezdi, ni Partizanu ovaj put nije trebalo šurnjajs’ minuta nadoknade da postignu spasonosne golove, ali je ponovo došlo do prelivanja kvaliteta. Ovaj put, međutim, nadoknada se nije desila na terenu već van njega. A kako je krenulo, čini se da je minulo kolo bilo baš, baš, kvalitetno, jer se neke teme i dalje razvlače po medijima. I kraj se, bojim se, ne nazire.

Cirkus je, elem, otvorio FK Partizan u petak veče, kada je po vremenskim uslovima koji su bili takvi da bi Dart Vejder otkazao invaziju na planetu Hot zbog previše snega remizirao na svom stadionu sa Mačvom. Odmah po okončanju susreta Zoran Mirković je oštro reagovao govoreći da će „dobro razmisliti da li da ostaje u Partizanu“, uz implikacije da mu ne smeta sam klub koji ga zapošljava već nešto treće. Ubrzo se osovina problema sama iskristalisala – crno-beli bili su ogorčeni što je utakmica uopšte odigrana. S pravom, dodao bih.

I dok su zvaničnici Mačve, ispred svih predsednik Ivica Kralj, tvrdili da su svi bili za to da se utakmica nastavi uprkos kijametu koji se samo pojačavao, te da bi se rado složili sa idejom o prekidu ako bi je iko predložio, iz Partizana je ubrzo stigao kontra-komentar sa zahtevom da se utakmica ponovi. U suprotnom, vele u Humskoj, istupiće iz lige. Superliga je glat odbila predlog, a onda je usledio još jedan od klasičnih reterna profesora Vladimira Vuletića, koji ima navike da piše legalno opširna saopštenja začinjena latinskim terminima i tome sličnim.

Situacija nadasve interesantna, složićete se, kojoj nažalost ne možemo uhvatiti ni glavu ni rep. Kakav dogovor je postojao između Mačve i Partizana oko odigravanja više izgleda nikome nije jasno, a konspiratorika je izostala jer sa strane šabačkog kluba u uglu stoje dva bivša istaknuta igrača crno-belih (društvene mreže bi verovatno eksplodirale da se ovo desilo protiv kluba koji ima neke crveno-bele elemente na ključnim pozicijama).

Ali, svejedno, čini se da Partizan želi da potpuno istraje u nameri da se meč ponovi, a Vuletić je već naoštren da to legalno istera do kraja (dok se Superliga, jasno, ne slaže). Koliko se ovde radi o legitimnoj nameri i želji za nova tri boda, a koliko o dimnoj zavesi kojom bi uprava Partizana pokušala da se opere kod navijača za očajnu jesen, to već ostavljam vama da procenite.

Pretnje jednog od večitih oko istupanja iz elitnog ranga bi verovatno obeležile svaki bogovetni vikend u kalendaru jedne fudbalske godine, međutim, to ovoga puta nije bio slučaj. Jer, koliko god divalj fudbalski vikend za nama bejaše, sa sve snežnom olujom, pravnim aktima u crno-belom i demantima odgovornih lica, te neformalnim ratom navijača na društvenim mrežama, ono što se desilo u ponedeljak u Kruševcu bacilo je sve u svoju senku. I verujem da dosad već znate o čemu se tu radi.

Kada je pre neku godinu Grof Božović na svojoj sada već mitskoj konferenciji za štampu verbalno napao jednog novinara i njegovo stanje fizičke spreme, mislili smo da je to nešto najžešće što se odigralo unutar jednog srpskog medija centra. Više puta sam pričao o tome kako su konferencije za štampu najdosadniji element domaćeg sporta – niko ne priča ono što želite da čujete, novinari ne postavljaju ništa mimo najelementarnijih pitanja, pa tako svi zajedno ubijete pola sata slušajući floskule toliko otrcane da bi ih urednik „Sporta“ iz 1982. bacio u smeće da mu ih neko uopšte i stavi na papir.

Grofovi pokušaji humora, koje je kasnije nevešto skrenuo u manje politički korektne vode (pošalice o tome kako Zvezda „čeka dimne signale iz Afrike“ da bi saznala da li dolazi Gelor Kanga, za kojeg je inače ranije naglas komentarisao da ga „ovde zovu Kanga, u Rusiji Konga, samo da ne ispadne King Kong“, su zavrednile jako malo osuda domaće javnosti), bili su u neku ruku dašak osveženja. Hajd’ barem neka neko lupeta nešto kad ne možemo da čujemo ništa suvislo.

Ipak, ono što su nam trener niškog Radničkog Nenad Lalatović i drugari priredili u ponedeljak veče je sad već ušlo u domen ekstremnih medijskih sportova, i samim time zaslužuje da se malo više popriča o tome. Ako niste imali snage da pogledate ceo klip dva pasusa iznad, kratak opis bi bio „Nenad Lalatović je kompletno prezupčio“.

Dakle, počinje press, portparolka Napretka u tridesetoj sekundi ulazi đonom na trenera gostiju skandaloznim pitanjem, bivši defanzivac Zvezde i Šahtjora kreće da se brani na njemu znan način, a onda iz petog ugla se čuje neko ko Lalatoviću kreće sve po spisku – ovaj mu vraća istom merom, situacija eskalira, i ubrzo se sve pretvara u tiradu psovki kakvu i na dežurnim TV rijalitijima retko vidimo.

Da je Nenad Lalatović Amerikanac, tamošnji mediji bi rekli da on „ima problem“. Još kao igrač, Lalatović nije bio poznat po dugačkom fitilju – svojevremeno je zbog napada na sudiju dobio jednogodišnju zabranu igranja fudbala u Ukrajini. Kao trener, njegova karijera miks je odličnih rezultata sa na papiru slabijim timovima i konzistentnih medijskih skandala u čijem se središtu neretko nalazi. Recimo, ovaj. Ili ovaj. Ili ovaj. Jasno vam je već da Nenad Lalatović, da, definitivno „ima problem“. Ali u ovoj situaciji problem nije nužno bio u Nenadu Lalatoviću.

Postoji određena mala predistorija između Napretka i Radničkog ove sezone. Kada su se te dve ekipe sastale na „Čairu“ u avgustu, meč je završen sa spektakularnih 3-3 uz sijaset ultra-sumnjivih odluka prvog sudije Dragana Čolovića. Čoloviću su najviše osporena dva jedanaesterca za domaćina, a svoju rezignaciju tim odlukama na interesantan način iskazao je šef struke „čarapana“ Milorad Kosanović, koji je posle prvog dosuđenog penala napustio klupu i otišao u svlačionicu.

U snežnom revanšu većih kontroverzi, barem fudbalskih, nije bilo. Ali, izgleda da nisu svi zaboravili avgustovske marifetluke, pa je tako veći deo utakmice Lalatović bio surovo vređan od strane nepoznatog lica iz predsedničke lože. Lalatović je, jasno, odgovorio „srednjakom“, što je postavilo odličnu uvertiru za požar na pressu koji je čekao da se desi.

I stvarno, nije nam trebalo previše, jer portparola Napretka Valentina Vasić je još u uvodnom ekspozeu (komentar o „nehumanom terenu“) pažljivijim gledaocima stavila do znanja da ovo neće biti tek neko obraćanje medijima. Vasićeva već u prvom minutu razbija protokol (jer PR, realno, nije tu da postavlja pitanja) i uz šeretski osmeh namešta „penal“ Lalatoviću uz pitanje...a kome ste vi to pokazivali srednji prst, da li vašoj upravi ili našoj? Jer, znate, sedeli smo na istoj tribini. Da je dodala „pitam za druga“, ne bi delovalo isforsirano.

Da je sa druge strane mikrofona bio neko treći, konferencija bi se verovatno završila u narednih petnaest sekundi jer bi taj neko treći rekao da je to pitanje neprimereno, tendenciozno, da on ne želi da igra ovu igru i shodno tome bi napustio media centar. Neki bi možda čak i samo rekli da ne žele da odgovaraju i nastavili dalje po planu. Ali Nenad Lalatović je i za manje išao punom paljbom, a sada, vidljivo isfrustriran jer mu je neko psovao familiju 90 minuta, plus primoran da rizikuje zdravlje svojih igrača po snežini, verovatno je bio spreman i za korak dalje. Uostalom, sada je imao i koliko toliki etički high ground da krene u ofanzivu.

Kad, međutim, najednom se neplanski – ili planski? – u diskurs uključuje i treći element, kasnije identifikovan kao izvesni Stevan Milutinović, akreditovani novinar ispred portala kladza.com, i kreće da šiba po Lalatoviću iz svih raspoloživih verbalnih oružja. I dalje već i znate šta ide.

Verovatno najlakše od svega bi sada bilo baviti se isključivo Lalatovićem. Svakako, jedan solidan deo celog skandala je na njegovim plećima. Javne ličnosti često ne shvataju da su svi njihovi nastupi javna obraćanja, i da pravila „običnog sveta“ ne važe u tim slučajevima. Mada negde u sebi imam puno razumevanje za njegovu tiradu, jer iskreno, probajte sebe da stavite u poziciju da vam neko „na uvce“ 90 minuta serenadira kako bi vam kopulirao sa maloletnim ženskim članom porodice pa onda prosudite sami o vašoj potencijalnoj reakciji, ja njega ne mogu i da branim. Rečnik koji je iskoristio bio je ispod svakog nivoa, na stranu direktne pretnje fizičkim nasiljem kada se obraćao Milutinoviću.

Ali, da li bi bila greška reći i da je Lalatović ovde, narodskim jezikom, „namešten“? Ceo incident startuje već spomenutim „nepristojnim pitanjem“ Vasićeve, koja je takođe izašla u javnost sa tvrdnjom da je „žrtva nasilja nad ženama“, doživljenog od strane Nenada Lalatovića „pošteno i odgovorno radeći svoj posao“. Već sam spomenuo da je startno pitanje bilo ne samo mimo protokola, već i mimo ikakve norme pristojnog ponašanja, što opet ne opravdava tiradu koja je usledila ali se postavlja pitanje koji je cilj bio iza te izjave? Dalje od provokacije se ne može videti.

Što se tiče „rodne karte“ koju Vasićeva odigrava, tu se isto mora povući neka linija. Nasilje nad ženama je opipljiva i jako ozbiljna tema, i ne bi je smelo olako uzimati u usta, a pogotovo ne u ovakvim slučajevima. Nasuprot nekim skorijim incidentima, kada su određene javne ličnosti ženskog roda nazivane različitim manje lepim komentarima, da se primetiti da se Lalatović u svojem „čašćavanju“ ne koristi rodno određene uvrede. Vasićeva svakako ima potpuno pravo da se oseća uvređenom, ali žrtva nasilja nad ženama? Pa nisam baš siguran. Isto kao što nisam siguran ni da je „pošteno i odgovorno radila svoj posao“ jer zaista...čemu onakvo pitanje?

A šta reći opet o tom Stevanu Milutinoviću? U impresumu portala kladza.com, za koji sam, bez uvrede, prvi put čuo danas, stoji sledeće (sic) : „Kladža je malo drugačiji sajt o odnosu na većinu koju ćete naći na ovim prostorima. Mi nismo “politički korektni”, niti nas interesuje da budemo fini i uljudni, već da iznesemo nase mišljenje. Ono se nekada neće poklapati sa Vašim, ali ne bi ni bilo interestantno da smo svi isti.” Par redova kasnije, saznajemo i ovo : “Tako da nemojte da se začudite ako vidite tekst gde stoji fraza “Venger je prs’o pored aut linije” ili “Nejmar je jedan mali ciganin”. Sve je to uobičajeno sa nama. Nemamo nameru nikog da uvredimo, ali da mu kažemo istinu to već hoćemo.” OK onda.

Stevan, ergo, nije imao nameru da uvredi, ali je izašao sa “istinom”. Da li je Stevan u ovoj situaciji bio slobodni strelac sa nekim internim neraščišćenim računom – kakvim god - sa Lalatovićem ili je opalio rafal po nečijem nalogu, verovatno nećemo saznati. Ovo drugo bi povuklo ozbiljnu teoriju zavere (Lalatović, u sred psovačine, dotičnog naziva “navijačem”, a kasnije i kaže da “zna ko je”, što dodaje malo tu u prilog), ali ovo prvo uopšte nije nemoguće, štaviše, vrlo je verovatno.

Kako god bilo, kladza.com je u jučerašnjem danu obojenom saopštenjima dodala i svoje, u potpunosti se ograđujući od Milutinovića koji, kako tvrde, od utorka nije više njihov saradnik i svi njegovi tekstovi su uklonjeni. Častan potez portala, i barem neko da iz cele priče izađe koliko-toliko čist.

Imamo li epilog cele priče? Napredak je najavio disciplinski postupak, saopštenje Vasićeve ste već videli, svoje saopštenje – direktan odgovor na Vasićkino – objavio je i Nenad Lalatović, a Superliga će svakako već imati spremne kazne za aktere ovog kruševačkog verbalnog delikta jednom kada se ispečatiraju i ispotpisuju svi neophodni akti. Ali kada se podvuče linija ispod svega, opšti je utisak da je ovo samo jedna sistemska brljotina koja je mogla, i morala, da se spreči na vreme samo da je neko reagovao proaktivno. Drugim rečima, kriv je – fudbal.

Jer, da je neko pametan samo izašao u petak na travnjak JNA, makar i posle 45 minuta jalove igre u snegu, i rekao...gle, ovo ne treba da se igra, sve se ovo verovatno ne bi ni izdogađalo. Ovako, proveli smo subotu prateći odlaganja za nedelju, da bi u nedelju odložili mečeve u ponedeljak, da bi u ponedeljak odigrali to što moramo jer je neko zamislio da to tako treba i ’bemliga, daj da završimo pa svi na raspust. Naredna godina je 2019, niti imamo evropsko niti svetsko prvenstvo pred nama, siguran sam da je neko pametan mogao da iseče kolo na vreme i da ga nadoknadi negde, ne znam, u martu ili aprilu.

I tako smo zbog tog neznanog junaka koji je zagoreo da arhivira superligašku 2018 dobili krajnje bizaran subplot u kojem Partizan preti istupanjem iz lige, nervoznog Lalatovića kojem psuju sve milo i drago povrh 48 sati odlaganja, portparolku koja pita škakljiva pitanja, naoštrenog „novinara“ koji tera u materinu, celokupno pomračenje svesti koje se odigralo na način na koji se odigralo, i barem dvadeset dana prašine o nečemu što uopšte nije moralo da se desi.

Opet vam kažem – nije opravdanje nikoga. Lalatović nije trebalo da izgori. Portparolka nije trebalo da pita to što je pitala. Milutinović, takođe, nije trebalo da psuje. Ali oni su svi akteri unutar sistema koji dopušta njihovo delovanje i ohrabruje takvo ponašanje. A kakav je to sistem koji se urušio posle jednog jačeg snega?

Postoji ona izreka koja kaže, ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže trag. Ovog decembarskog vikenda, dobili smo izuzetno verodostojnu interpretaciju te narodne umotvorine. Sneg je doslovno pao, a mi smo se podsetili da je naš fudbal, uprkos dva evropska proleća, jednom svetskom prvenstvu i jednom mitskom ulasku u Ligu Šampiona još uvek svetlosnim godinama daleko od nečega što godinama čekamo. I da sve ovo čemu smo svedočili nije izuzetak, nego pravilo.



]]>
pa58b7Miloš JovanovićDaniel BukumirovicPartizanSportFudbalSrbijaFudbalska superligaNapredaknenad lalatovićradnički niš
<![CDATA[Emotivni teret koji ćete morati da ostavite u 2018. prema svom horoskopskom znaku]]>https://www.vice.com/rs/article/d3bk5v/emotivni-teret-koji-cete-morati-da-ostavite-u-2018-prema-svom-horoskopskom-znakuWed, 19 Dec 2018 07:57:30 +00002018. je bila godina retrogradnog – a iako 2019. neće proći bez toga, jednom kada Uran 6. januara više ne bude retrogradan, ući ćemo u novu godinu kada će sve planete do proleća ići unapred! Vreme je da 2018. ostavimo u prošlosti, a zajedno s njom i neke navike koje nam više nisu od koristi, kao i prtljag koji moramo da naučimo da ostavimo za sobom.

1539034801431-scorpio

Škorpija (23. oktobar – 22. novembar)

Kao intelektualni vodeni znak, s vremena na vreme umeš da budeš u emotivnom haosu – ali ti nisi glupa, Škorpijice! Veoma si pametna, naročito kada je u pitanju lova... uglavnom. Imaš sklonost ka tome da trošiš previše para kada rešiš da dokažeš sebi da si bolja od nekog drugog – kao što je odlazak kod skupog frizera da bi postavljala svoje skockane fotke na društvenim mrežama, ili organizovanje raskošne žurke samo da bi iznervirala nekoga zbog toga što ga nisi pozvala. Tvoja volja da dopustiš da te osveta dovede do prosjačkog štapa je loša navika koju moraš da ostaviš u 2018. U nastupajućoj godini moraš da budeš velikodušna – ako ne finansijski, onda barem iz srca. Kada razmišljaš o nekoj kupovini – ili o bilo kakvom potezu, kada smo već kod toga – zapitaj se da li to činiš da bi sebi priredila radost, ili zbog toga da bi neko drugi ispaštao.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

]]>
d3bk5vAnnabel GatVICE SrbijaSaveti2018emocijeAstrologijaastro vodičhoroskopski znaci
<![CDATA[Koji je fazon sa godištem likova iz ’Sajnfelda’? Istraga]]>https://www.vice.com/rs/article/8xpeq5/koji-je-fazon-sa-godistem-likova-iz-sajnfelda-istragaWed, 19 Dec 2018 07:56:39 +0000Jedno od mojih prvih sećanja vezanih za televiziju je poslednja epizoda Sajnfelda. Odrasla sam naknadno gledajući ovu seriju, a u srednjoj školi sam radila u poslastičarnici da bih mogla da kupim komplet svih devet sezona na DVD-u, kada je izašao. Kraj „Marinskog biologa“ me rasplače zato što je tako savršeno osmišljen – platonski ideal polusatnog humorističkog programa sa četiri priče. Mnogo puta sam jela u restoranu na Morningsajd Hajtsu koji se često pojavljuje u seriji. Ne kažem da bih pobedila na kvizu o Sajnfeldu, ali verovatno bih prošla bolje nego većina vas.

Ali ipak, pored svih detalja koje znam o seriji čija je pilot epizoda bila prikazana godine kada sam se ja rodila i koja se ne prikazuje 20 godina, postoji jedna naizgled osnovna činjenica koja mi je i dalje nepoznata. Zapravo, toliko je elementarna, da sam nedavno bila šokirana nakon što sam shvatila da nije deo mog repertoara. Konkretno: koliko bi jebeno godina trebalo da imaju likovi u Sajnfeldu?

Odrastajući sam uvek pretpostavljala da su osnovna četiri lika iz Sajnfelda u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama – starosnog doba koje sam smatrala metuzalemskim, iako ga sada prepoznajem kao zasebnu fazu života. Ali kako sam se i sama bližila pragu tog uzrasta, Džordž, Džeri, Krejmer i Ilejn su mi i dalje delovali nemoguće staro. Jedan Reditor je ranije ove godine opisao ovaj fenomen: „Koliko god da je teško to zamisliti, uvek će mi izgledati dvadeset godina starije od mene“. Šta je po sredi? Da li je činjenica da je ćelavi Džejson Aleksander imao 29 godina kada je pilot epizoda prikazana dodala svetu ove serije određenu haotičnu energiju koja je sve oborila s nogu? Da li likovi imaju određeno godište, ili su napisani tako da uvek deluju malo starije od osobe koja gleda seriju, kao što je Mona Liza naslikana tako da te uvek gleda, odakle god da je posmatraš? Da li je to uopšte moguće?

Nadajući da ću isterati ovo na čistac, pozvala sam Kejti Kliger, komičarku koja se pojavljuje u Huluovom dokumentarcu o Sajnfeldovim super-fanovima iz 2016. „Ja sam tip štreberke koja zapravo zna koliko bi trebalo da imaju godina“, kaže mi na početku našeg razgovora. „Mislim da je generalna ideja da su na početku u ranim tridesetim, a na kraju u kasnim tridesetim. Ilejn je najmlađa, a Krejmer je mnogo stariji“.

Misterija rešena, zar ne? Ne baš, zato što izgleda da Kliger ni sama baš ne shvata uzraste: „Znaš, toliko dugo sam gledala to, ali sada, kada se bližim Ilejninim godinama, to mi deluje uvrnuto“, kaže ona.


Pogledaj i:


Ja imam 29 godina, a Kliger je malo mlađa. Počele smo da upoređujemo beleške. Bilo je prilično realistično da Ilejn živi sa cimerkom na početku serije, ako je bila u dvadesetim godinama. Ali ja sam istakla da je bilo uvrnuto to što ona nikada nije išla na žurke ili izlazila u barove. Ko je isuviše star da bi izlazio, ali ne dovoljno da bi živeo sam, čak i u Njujorku? „Svi njihovi problemi i nevolje su toliko drugačiji od onoga što bismo očekivali od nekoga ko je u tridesetim godinama i živi u Njujorku“, kao što to kaže Kliger.

Konfuziji delom doprinosi i to što se svi, uključujući i Ilejn, oblače kao neki ćale koji ima slobodan dan, ali ja ne nasedam na to objašnjenje. Na kraju krajeva, stil devedesetih se ponovo vraća u modu, a ja ne osećam onu istu vrstu nesklada dok šetam ulicama Bruklina, kao kada gledam Sajnfeld.

U potrazi za boljim odgovorom, pozvala sam Mata Vilijamsa, jednog od voditelja podkasta pod nazivom Sajnkast. „Kada je serija počela da se prikazuje, nije bilo jasne definicije ili odgovora na pitanje koje su godište“, rekao mi je on. „A kada smo mi počeli da radimo na podkastu, rano smo uočili neke nedoslednosti, naročito kada uzmemo u obzir da bi Džeri i Džordž trebalo da budu prijatelji odmalena“.

Na primer, Džeri u jednoj epizodi kaže da ima 37 godina, a u drugoj Džordž kaže da ima 33. Ali u epizodi „Izlet“, u četvrtoj sezoni, jedan student njujorškog univerziteta piše članak pretpostavljajući da su njih dvojica par, i u toj epizodi dobijamo jasno objašnjenje da su se njih dvojica upoznali na času fizičkog u osnovnoj školi. Pitanje je sledeće: da li je Džordž stariji nego što kaže, ili je Džeri mlađi nego što kaže (Serija u suštini govori o tome koliki su oni patološki lažovi, tako da je moguće da jedan od njih ili obojica nisu iskreni.)?

Iako je Vilijams jedan od vodećih svetskih stručnjaka kada je u pitanju Sajnfeld, on kaže da na neki način razdvaja razliku u starosnom dobu glumaca. U epizodi koja govori o tome kako Džeri nije vratio neku knjigu u biblioteku, ovaj komičar tvrdi da ju je vratio 1971. Kada na osnovu toga napraviš mali proračun na salveti, pretpostavljajući da je Džeri tada imao 18 godina i bio učenik četvrtog razreda srednje škole, i kada uzmeš u obzir da je serija počela da se prikazuje 18 godina posle 1971, dobićeš rezultat da on ima oko 35 godina. Ta cifra ima još veći legitimitet, zato što je Džeri Sajnfeld zaista imao toliko godina kada je serija počela da se prikazuje.

Meni to nije bilo dovoljno, kao nekome ko je odgledao milion tinejdžerskih filmova sa glumcima koji imaju 35 godina, i otprilike isto toliko romantičnih komedija sa starletama od dvadeset i nešto koje igraju starije domaćice. Postoji jasna razlika između starosnog doba lika i starosnog doba glumca. Jedno od toga je kanon: drugo nije. Hoćete da me naterate da poverujem da je Fonz imao 39 godina? Odjebite, smesta.

„Mislim da možda autorima pridaješ prevelike zasluge, kada je u pitanju predviđanje“, kaže Vilijams za moju misiju. „Niko nije znao u šta će se ta serija pretvoriti, pa ljudi možda nisu mnogo brinuli o njihovom uzrastu, preko toga da su samci u svojim tridesetim“.

Tada sam odlučila da učinim jedinu stvar koja će jednom za svagda ovo rešiti, a to je da pozovem scenariste. Piter Melman – legendarni majstor televizije koji je radio na Sajnfeldu tokom skoro čitavog trajanja serije – bio je dovoljno ljubazan da mi udovolji i preko telefona mi odgovori na moj tupavi niz pitanja.

Već sam bila prilično sigurna da sam shvatila razlog zašto me misterija o uzrastu likova iz Sajnfelda toliko opseda. Možda sam samo degenerik, ali ako pokušavate da mi kažete da bi trebalo da prihvatim da postoji grupa mladih (čak i mlađanih) Njujorčana koji nisu pili i izlazili, i nisu do u beskraj dosađivali pričama o piću i izlascima, ja ću vam reći da Zapadni svet od gledalaca zahteva manje suzbijanja neverice nego to. „Kada je serija počela, ponašali su se kao stari ljudi“, kaže Vilijams. „Idu u kafiće i delikatesne radnje. Nema mladalačke energije. Bizarno je to kakav im je društveni život, kao ljudima koji nisu u braku i nemaju decu“.

„Oni su mizantropi“, Kliger odgovara kada pokušam da raščlanim stvari. „Ne mogu da zamislim da izlaze“. Ima logične razloge zašto su tako živeli. Džeri je bio komičar, objašnjava, tako da nema kolege sa kojima bi izlazio, i jeste se družio sa nekim drugim komičarima, kao što je Keni Banija, koga je prezirao. Vidimo Džordža u baru, nakon što je izgubio posao. „Mislim da su ljudi iz Prijatelja bili mnogo upućeniji jedni na druge i svoje momke i devojke, i na svetu bukvalno nije postojao niko drugi“, kaže Melman. „Mi smo uključivali toliko toga – na suptilan način smo se bavili svakim problemom na svetu, od O Džej Simpsona, preko abortusa i šetnji zbog AIDS-a“.

Takođe smo prodiskutovali i o nekim nedoslednostima tokom trajanja serije. U poslednjoj sezoni postoji jedna sezona o Frogeru, za koji Džordž i Džeri tvrde da su ga igrali u srednjoj školi, iako je ova igrica izašla tek 1981. To znači da bi u pilot epizodi trebalo da imaju oko 26 godina, što bi sve ovo učinilo još luđim. Melman, koji nije radio na toj sezoni, kaže da su se do tog trenutka u seriju već infiltrirali scenaristi sveže pristigli sa Harvarda, koji su sa sobom doneli kulturne reference koje ljudi kao što je on nisu imali (i koje inkarnacija prvobitnih likova takođe ne bi imala.).

Iako je Melman rekao da su Džeri Džordž „verovatno imali 35 godina“ na početku serije, izgleda da mi je promakla poenta da li mislim da su te stvari bitne. Ostala sam ubeđena da je moja teorija o tome zašto oni deluju staro ispravna, ali s druge strane, kako možete tačno da procenite uzrast likova koji tokom devet godina na televiziji nisu nimalo emotivno sazreli? Serija je bila čuvena po tome što nije govorila ni o čemu, ali je takođe govorila i o svemu. U Sajnfeldovom svetu, vreme je zaista pljosnat krug. Likovi nikada ne stare, zato što su arhetipovi bez godišta – pitati koliko godina ima Džordž Konstanca slično je tome kada bismo pitali kada je rođendan Marsu, grčkom bogu rata. Po Melmanu, izgleda i da je geografski položaj bio nebitan.

„Ja sam na neki način i poricao da je serija mnogo vezana za Njujork, jer ako biste pogledali svojih deset omiljenih epizoda, mogle bi da se odvijaju i u Sijetlu“, kaže on. „U seriji se radi o komediji manira – o malim doskočicama. To je bio smisao te serije“.

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.]]>
8xpeq5Allie ContiHarry CheadletvSeinfeldjerry seinfeldkomedijaSajnfeldSitkomstandap komedija
<![CDATA[Žoze Murinjo je bio poslednji ostatak sveta koji više ne postoji]]>https://www.vice.com/rs/article/zmdkdw/zoze-murinjo-je-bio-poslednji-ostatak-sveta-koji-vise-ne-postojiTue, 18 Dec 2018 14:22:59 +0000Žoze Murinjo je posle dve i po, relativno neuspešne godine na klupi Mančester Junajteda, konačno otpušten. Najzabavniji trenuci praćenja Mančester Junajteda za to vreme su bili oni u kojima Murinjo, nesrećna ljuštura od čoveka koja jedva čeka kraj sveta, proživljava emotivni napad dok njegova ekipa tone na terenu. Ovo pišem kao fan Junajteda i fan Murinja. Ali te dve i po godine su bile užasne. Rezultati su bili loši, fudbal je bio gori, a gledanje svega toga je bilo mučenje dosadom. Murinjove reakcije pune frustracije, besa, gneva, očaja i poraza su celo iskustvo gledanja Junajteda makar na trenutke činile podnošljivim. Bile su napredak u odnosu na prethodne tri godine u kojima su prvo Mojes a onda i Van Gal pokušavali da izvedu najneuspešniji "džedaj trik" u kome su nam objašnjavali da užas na terenu u stvari nije užas, već je neophodna faza na putu na čijem kraju nas čeka povratak u obećanu zemlju dominacija i trofeja.

Sve ovo, svih ovih šest godina osrednjosti maskirane u "proces povratka na vrh" su posledica odluka Aleksa Fergusona, verovatno najsupešnijeg menadžera u istoriji modernog fudbala. I njegov Junajted, nakon odlaska Ronalda, bio je industrijska traka dosade i rutine koja je pucala pri svakom susretu sa najuspešnijim evropskim klubovima, ali svi smo ćutali i trpeli jer je sistem funkcionisao "kod kuće". Dominacija Junajteda u Engleskoj, samoproglašenoj najboljoj ligi na sveti, bila je neprikosnovena i trajala je decenijama. Dokle god su se titule prvaka ređale, navijači su izlazili na kraj sa "1-0" fudbalom, koji je bio posledica koliko postavke igre i motivacije igrača, toliko i uticaja na sudije i straha koji je "dolazak na Old Traford" budio u protivniku. Ali Ferguson, koji je zbog svoje sujete doveo do toga da Junajted pređe u vlasništvo porodice Glejzer, kojoj je biznis plan od početka bio optimizacija troškova i maksimalno povećanje profita i izvlačenje svake moguće funte iz kluba, odlučio je iz nikad objašnjenih razloga, da za svog naslednika izabere osrednjeg britanskog menadžera.

Dejvid Mojes je odmah izgubio borbu za moć od Eda Vudvorda, novog direktora kluba, bankara koji je studirao fiziku, i Junajted je krenuo na put koji ga je doveo ovde. Profiti i prihodi su rasli, sponzorski ugovori su se potpisivali svuda u svetu (čak i u Srbiji jedna banka obezbedila prava na korišćenje logotipa Junajteda na svojim karticama) i rezultati na terenu su postali manje bitni. Bilo je važno, opet zbog klauzula u sponzorskim ugovorima, da se dođe do Lige šampiona. Čim Mojes to nije uspeo, dobio je otkaz. Na njegovo mesto je došao Van Gal, proto verzija Murinja, koji je bio nadmen koliko i zastareo. Bilo je bolno očigledno da je njegovo shvatanje fudbala iz prethodnog veka, da je pokušavao da od Junajteda napravi verziju Barselone iz vremena kada je Mesi još bio dete u Argentini, ali klubu je bila potrebna "stabilnost" koja će u budućnosti doneti "uspeh".

Ali onda je Murinjo, pre gotovo tačno tri godine, detonirao sebe u Čelsiju, i bilo je jasno da je samo pitanje trenutka kada će on doći u klub o kome je sanjao godinama. Plus, Murinjo je bio apdejtovana verzija Van Gala i bio je dovoljno popularan i harizmatičan da je i sam postao magnet za sponzore, što je ono što je Vudvordu najbitnije. Niko nije vodio previše računa o tome što je polako postajalo očigledno da je savremeni fudbal pregazio i Murinja.

Ali pre dve i po godine, desilo se ono što su svi želeli da se desi. Na Fergusonov tron je došao čovek koji je na svaki mogući način podsećao na njegovog fudbalskog, ako ne sina i naslednika, onda makar kopile. Harizmatičan, svojeglav, samouveren i genijalan, niko se kao Murinjo nije uklapao u Fergusonovu filozofiju "menadžera kao najvažnijeg čoveka u klubu." Iako je bilo jasno da to više tako ne funkcioniše. Niko nije video kontradiktornost u tome što je jedno od prvih Murinjovih pojačanja bio Pol Pogba, jedan od najboljih igrača sveta koji je ponikao u Junajtedu i koji je oteran iz kluba jer se Ferguson posvađao sa njegovim agentom pošto je ovaj zahtevao nešto što je Ferguson, kao "najvažniji čovek u klubu", odbijao da uradi. Niko nije primećivao da je Murinjovo razumevanje igre - postavljanje čvrste odbrane odakle onda kreću kontre koje melju protivnika postalo toliko sveprihvaćeno da više nije bio način da se pobedi, već da se preživi. Svi su ubedili sebe da je menadžer i dalje "najvažniji" iako na sve strane postoje dokazi da su pojedinačni kvaliteti igrača ono što presuđuje utakmice u vremenu kada su svi fizički savršeno pripremljeni i taktički potkovani. I iznad svega, klub, navijači, novinari i sam Murinjo su lagali sebe da je on i dalje sposoban, motivisan i željan da pobedi po svaku cenu.

Pre par meseci, u velikoj priči na ESPN, našla se anegdota o Murinju koji sedi usamljen u lobiju hotela i čeka da se igrači ukrcaju u autobus koji će ih odvesti na utakmicu. U jednom trenutku, navijač izađe iz lifta i shvatajući ko je ispred njega, odlučuje da ga pozdravi i poželi mu sreću. Murinjo, prema priči, nije obznanio postojanje navijača nego je nastavio da mirno gleda ispred sebe. U ove dve i po godine Murinjo je više izgledao kao sredovečni čovek u dubinama depresije nego kao jedan od uspešnijih evropskih menadžera.

Živeo je u hotelu, sam, dolazio je na utakmice u trenerci, neobrijan, bio je još besniji na novinare nego ranije. Bilo je očigledno da je dubinski nesrećan. Prema jednom novinskom izveštaju: "Njegov stav je bio da je sve u klubu sranje. Tereni za treninge su sranje, igrači su sranje, lekari kluba, hrana, stadion... Sve je bilo sranje."

I bilo je sranje gledati njegov Junajted. Na terenu su izgledalo kao da ne treniraju uopšte. Murinjo je kupio Freda za 50 miliona funti da mu bude stub sredine terena i onda ga nije koristio. Posvađao se sa Pogbom jer se Pogba navodno ponašao kao zvezda, što je često ponašanje kod igrača koji su bili srce tima koji je upravo osvojilo Svetsko prvenstvo. Kupovao je odbrambene igrače koje je ponižavao,a onda se ljutio na njih jer igraju loše, a besan na klub što mu nije davao dodatne pare da kupi nove igrače na tim pozicijama.

Insistirao je da se sa Felanijem produži ugovor, iako svi znaju da Felaini gotovo ničemu ne služi, ali visok je i ume da bije, pa je to korisno za tim koji stalno igra 1-1 i treba im baš takav igrač da možda ukrade sva tri boda u poslednjih pet minuta. Razlozi zašto je Junajted tim kome treba neko kao Felaini su mnogobrojni i prevazilaze Murinja. Tiču se odnosa između fudbalske i biznis strane kluba.



Ne postoji nikakav fudbalski razlog da Junajted ima Lukakua, Rašforda, Marsijala, Matu, Sančeza, Pogbu i Lingarda dok odbrana i sredina terena ne liče ni na šta. Ali ne postoji komercijalni razlog zbog koga biste se odrekli bilo kog od svih ovih jako popularnih aseta koji mogu da vam pomognu da prodate sve od čipsa do automobilskih guma širom sveta. To je kancer u srži ovog Junajteda, jer iako ne izgleda tako na prvu loptu, komercijalni ciljevi su uvek važniji od fudbalskih. Zato Felaini. Jer je on hemoterapija za kancer. Ali hemoterapija je ružna, neprecizna i može da vas ubije pre nego što vas izleči.

Zbog svega ovoga, ti trenuci na utakmicama, kada je Murinjo vidno pršnjavao su bili zabavni. I zbog toga što su dugovi koje je sam pravio dolazili na naplatu, ali i zato što se ponašao onako kako smo se mi, koji smo gledali te utakmice, osećali. Besno, frustrirano, smoreno. Kao što njemu stvari zbog kojih je nekada izgledao kao genijalac više nisu funkcionisale, tako ni nama gledanje Junajteda više nije stvaralo osećanja na koja smo se navikli. Murinjo je istovremeno bio i razlog naše "nesreće", ali i jedan od nas. Ništa nije bilo kao nekad, i postajalo je očigledno da neće biti tako ni u budućnosti.

Poslednji trenutak slave je bila utakmica protiv Juventusa u gostima. Junajted je ukrao utakmicu i tri boda, dajući dva gola u poslednja tri minuta. Murinjo je izašao na teren sa poslednjim zviždukom da bi provocirao navijače i igrače kluba koji je pobeđivao kao menadžer Intera.

To što je uradio je bilo sitničavo, pakosno, ružno...Ali bilo je i savršeno i prelepo. Bio je fudbal. I sada je tužno jer je to bio poslednji put.

Ferguson nije postavio Murinja, ali njegov duh jeste. Ne postoje više menadžeri koji veruju da su najveća i najbitnija figura u klubu. Gvardijola priča o borbi za bolje odnose među ljudima dok radi za Mančester Siti. On nije lud i nije licemer, nego zna ko finansira njegovu globalnu dominaciju. To ima loše, ali ima i dobre strane. Dok je Ferguson vladao engleskim fudbalom, svi ostali su se ili plašili njega ili pokušavali da budu kao on. Murinjo je došao najbliže tome, ali sada je verovatno njegova karijera, makar na vrhunskom nivou, gotova. I poslednji tragovi Junajteda "kao specijalnog kluba" idu sa njim. Sve će sada svuda biti isto, pogotovu ako se sve glasniji tračevi o prodaju Junajteda Saudijskoj Arabiji ispostave kao tačni. Junajted je sa jedne strane pokrenuo revoluciju u komercijalizaciji fudbala kroz svoju agresivni marketinški plan. Sa druge strane, to insistiranje na laži "i posle Fergusona Ferguson" je koliko god glupo, i dalje bilo romantično.

Sa Murinjom pada i poslednji trošni bastion podele između biznis i fudbalske strane klubova. Klubovi će biti mašine za pravljenje i pranje para, ali i imidža, čije gorivo će biti džeparci klinaca iz srednje klase koji hoće dres, ranac i TV pretplatu da gledaju svoj omiljeni od mnogobrojnih klonova istog fudbalskog tima. Sve to je jako tužno, i potpuno neminovno.

]]>
zmdkdwVuk BoškovićDaniel BukumirovicSportFudbalLiga šampionaEngleski fudbalMančester JunajtedMurinjoaleks ferguson
<![CDATA[Ljudi iz Srbije o prvim pornićima koje su gledali]]>https://www.vice.com/rs/article/j5k4mp/ljudi-iz-srbije-o-prvim-pornicima-koje-su-pogledaliTue, 18 Dec 2018 11:22:43 +0000Prvi pornić je kao prva ljubav – pamti se do kraja života. Zanimljivo je koliko se tehnologija promenila u poslednjih desetak godina. Ranije smo morali pažljivo da planiramo, čekamo i kalkulišemo da bismo se dočepali zabranjenog materijala barem na kratko. Danas je sve dostupno jednim klikom miša. I pored svih promena sadržaj koji tražimo je ostao isti.

Zanimalo me je kako su različiti ljudi prvi put došli do pornića i na koji način je sadržaj koji su odgledali uticao na njihovo shvatanje seksa.

RADOVAN, 27

Sećam se prvog pornića koji sam odgledao, imao sam 13 godina, uzeo od druga. On je bio stariji par godina i imao je iznajmljen CD. Tada nije bilo interneta kao sad pa smo se tako snalazili. Prije par godina sam našao taj pornić, flashpoint sa Dženom Džejmison - vatrogasna jedinica, grupni seks i svašta još pored toga. Svidjele su mi se lezbijske scene veoma pa sam poslije tražio da gledam takve scene, kao i grupni seks.

Iskreno, očekivao sam da će pravi seks biti kao u pornićima koje sam gledao. Tada sam počinjao da drkam pa sam poslije shvatio koliko pornići promijene percepciju ženske ljepote i pogled na seks.



SARA, 29

Bila sam čini mi se peti ili šesti razred. Dečaci su tad već uveliko od devojčica krili porno časopise, da bi u nekom trenutku neko doneo pornić na čas geografije. I gleda nas deset tako u komp, profesorka misli da učitavamo kartu Evrope ili ko zna šta. Slabo se sećam, bilo je davno, ali osim plavuša sa silikonskim grudima bilo je i dosta kosatih muškaraca koji su mlatili penisima. Sad bih po njihovim frizurama rekla da je u pitanju bio neki bajati pornić iz osamdesetih. I mislim da je tema bila brza hrana pošto su se konstantno polivali sosevima tipa kečap, majonez i slično. I mislim da je u nekom trenutku žena sisala palac liku, nožni, a da je na njemu bio kečap. Okej, i zvanično mi je muka sad, eto kako je uticalo na mene. Nikad više nisam pogledala ni jedan pornić.

KATARINA, 24

Imala sam sedam godina i bila kod najbolje drugarice kući, njena tetka nas je “čuvala” i u međuvremenu joj je došao dečko. Nama je bilo zanimljivo da stalno prolazimo kroz dnevnu sobu u kojoj su njih dvoje gledali TV i ona nam je u dečijoj sobi gde je trebalo da budemo pustila film da bi nas zadržala u njoj. Sećam se da smo obe bile šokirane zbog toga šta se pojavilo na ekranu, mlada devojka i dosta stariji muškarac, GOLI. Sećam se da nam nije bilo jasno zašto od tolike sobe i ogromnog kreveta, oni rade one stvari na podu, na malom peškiru.

Kada sam otišla kući, nekoliko dana sam se tresla od straha i na kraju rekla mami šta se desilo jer sam mislila da je to što sam uradila nešto mnogo strašno i da ću čak dobiti i batine zbog gledanja. To je bila prava trauma za mene.

MARKO, 20

Imao sam 14 godina kada se to desilo. Prvi pornić koji sam odgledao sam našao u ćaletovim fajlovima u kompu. Radnja porno filma je poznata svima pošto je to bio Severinin umetnički film. Mislim da nije previše uticao taj pornić na mene, tek sam kasnije dublje ulazio u istraživanje.

SARA, 18

Svi smo mi od svojih starijih drugara slušali kako je to divno otići na ekskurziju, šta se dešava tamo, a najzanimljivi bio je deo posle ponoći. Tako smo se mi svi skupili na prvoj ekskurziji da sačekamo famoznih 12 sati da vidimo sta su to pornići. Muški deo ekipe je već bio informisan o tome, dok smo mi devojčice zaostajale - jer bilo je sramota da to devojčice gledaju, time se diče samo muškarci. Oči su nam se sklapale dok smo čekali, igrali smo se ćorave bake kao normalna deca i od jednom došla je ponoć, svi smo posedali i čekali erotske scene. Sve to mi je bilo dosta strano. Mi devojčice koje smo muško telo samo na slikama mogle da vidimo, smo odjednom imale ful prikaz.

Sve nam je to bilo interesantno, ali više smešno. Šatro smo prekrivali oči i vrištali, međutim posle smo u razgovorima u četiri oka priznavali da nas je zapravo zanimalo sta se tu dešava. Sve bi to jako lepo bilo da u nekom momentu zbog prevelike vriske nisu upale učiteljice, shvatile sta se događa i oterale nas u sobu kao najgore prestupnike.

DUŠAN, 18

Prvi pornić sam odgledao sa 12 godina i to tako što sam slučajno naišao na njega na televiziji kasno uveče. Sećam se dobro radnje. Bila je to mamina prijateljica koja je uhvatila njenog sina kako joj pretura po vešu i zadovoljava se na to. Moglo bi se reći da sam od tada drugačije gledao na seks. Tada nisam baš razumeo šta se tačno dešava prilikom seksa dok nisam odgledao do kraja. Naravno posle toga sam tek imao gomilu pitanja.

]]>
j5k4mpAna JakšićVICE SrbijaPornoviceseksbeogradpubertetSrbijaPornićiPorno filmIspovesti
<![CDATA[Saša Janković je sam uništio sebe]]>https://www.vice.com/rs/article/j5zn3g/sasa-jankovic-je-unistio-sam-sebeTue, 18 Dec 2018 10:57:45 +0000Godinu i po dana je u ovom dobu mnogo vremena. Toliko stvari se desilo od predsedničkih izbora 2017. da su gotovo svi koji su se ložili na "Jankaru" uspeli da se otklone od toga i da sada igraju po političkom grobu nekadašnje "velike nade srpske opozicije" koja će srušiti Aleksandra Vučića na izborima.

Naravno, to se nije desilo. Nije bilo ni blizu. Ali, jeste osvojio 600 hiljada glasova (više nego što je Zoran Đinđić ikada osvojio), što je bilo dovoljno da pruži veru delu Srbije koji se protivi Aleksandru Vučiću, delu koji je bio potpuno politički uništen, prvo na izborima 2012. a onda 2014. Zbog osećaja "da nas ima više nego što rezultati pokazuju", pokrenuli su politički akciju koja je i dalje srž njihovog delovanja: proteste na ulici.

Kasnije smo saznali, zahvaljujući Dušanu Teodoroviću, jednom od govornika na ovoj najnovijoj turi protesta, da je tokom tih protesta 2017. postojala ideja da se od novoizabranog predsednika Vučića traži da Saša Janković bude imenovan za premijera. Tačnost te tvrdnje nikada do kraja nije dokazana, ali je bez obzira obeležilo Sašu Jankovića i njegovo političko delovanje: pravio se važnijim nego što jeste.

Taj opis objašnjava i njegove naredne korake. Umesto ulaska u Demokratsku stranku, čiji su resursi i infrastruktura bili ključni za njegovu predsedničku kampanju, gde bi, bio predsednik ili ne, imao spremnu platformu za dalji opozicioni život, on je odlučio da napravi svoju prćiju: Pokret slobodnih građana, koji pored nesrećnog akronima, ništa osim Jankovićeve lične harizme i popularnosti nije imao. Naredne godine, umesto da na gradske izbore izađe ili kao PSG ili sa svojim prethodnim političkim partnerima, Janković je odlučio da podrži Dragana Đilasa, čoveka za koga je od početka bilo očigledno da niti želi, niti može da ponovo bude gradonačelnik.

Ali Đilas je, kao i Janković prethodne godine, ostvario "solidan rezultat". Što je automatski značilo da je on de fakto novi vođa opozicije. Janković je praktično upotrebio svoj politički kapital da bi pomogao drugom političaru da zauzme njegovo mesto kao "očiglednog" protivnika Vučića. Pritom je uništio svoj imidž kao "novog političara" koji je em direktan suparnik sve više autoritarnom Vučiću, em neko ko nema hipoteku korupcije vladavine DS-a. Janković je isprljao sebe da bi oprao Đilasa i za sve to je dobio nekoliko mesta u gradskoj skupštini kojom ionako dominiraju naprednjaci.

Stvaranje bloka 381 mu takođe nije donelo ništa, jer se njegov mali pokret tu sakupio sa još nekoliko još manjih pokreta da bi zajedno bili mali. To je nekako trebalo da bude građanska alternativa više desničarskom Savezu za Srbiju, ali politička realnost Vučićeve dominacije među glasačima – koja je i dalje tabu među opozicijom u Srbiji, iznova objašnjavana "krađom" i "pritiscima" i nikada eksplicitno prihvatana kao stvarna – dovela je do toga da je opoziciona javnost postala toliko očajna da je morala da se okupi "pod istu šljivu", čak i ako će tamo da stoje sa Dverima. Takođe, učešće "Ne davimo Beograd“ na gradskim izborima je dovelo do dodatnog rasipanja Jankovićeve podrške, tako da je ceo koncept "SzS će biti novi DS, a 381 će biti novi LDP" u potpunosti propao. Takvo deljenje u dve kolone može da funkcioniše ako ste na vlasti, ali ne i kada ste u opoziciji dok vlast pobeđuje sa 50% razlike na svakim izborima koji se održe. Na to i Janković donekle aludirao u svojoj oproštajnoj poruci.

Ali on je posle gradskih izbora nastavio dalje u istom pravcu. Protest "Petak u 5", koji je manje-više izgledao i bio skupljanje grupice ljudi koja viče na predsedništvo na početku vikenda se savršeno uklapao u narativ koji je Teodorović stvorio iznošenjem prljavog veša o planovima nakon izbora: Janković se pretvarao da je veći, bitniji i snažniji nego što jeste. Plakat koji je na jednom skupu nosila njegova supruga, o tome "da li će ona sledeća biti udovica", govorio je istu stvar. I da, Janković je godinama bio pod žestokim udarom, lažima i manipulacijama državnih medija, ali to nije bio razlog zašto je propao.

Čuvena fotografija sa megafonom je izgledala kao izvođenje narativa o "misli da je mnogo bitan" do logičnog zaključka. Čovek, uveren da je jako snažan, preko megafona viče na zatvorena vrata moći iza kojih niko ni ne registruje njegovo prisustvo. Bilo je u stvari tužno gledati tu fotografiju, jer je ona Jankovića učinila ljudskim, jako slabim i nemoćnim, ali uverenim da je u toliko u pravu da može sebi da dozvoli nešto što ne bi trebalo. Neko ko je, po svemu sudeći, čovek čije su vrednosti i stavovi sasvim u redu, "pristojni", ali koji je vođen svojim nerealnim ambicijama i osećanjem pravedništva, u sudaru sa surovom realnošću srpske politike pretvoren u ludaka u beloj košulji koji viče ispred zgrade. Janković je u tom trenutku postao Majkl Skot srpske politike, samo što ništa nije smešno.

I da, bilo je čudnih odnosa sa BIA, streljane, bizarnih tvitova, običaja da se posvađa sa gotovo svim saradnicima, ali je sa druge strane, njegov izveštaj o rušenju u Hercegovačkoj koji je napisao kao Zaštitnik građana bio, jeste i biće, dokument koji pokazuje kako funkcioniše država tokom vladavine SNS. Taj dokument će valjda, nekad u budućnosti biti upotrebljen u nekom ozbiljnom istražnom postupku, ali gotovo sve nakon toga u političkoj karijeri Saše Jankovića je bila serija sve većih i većih grešaka koje su na kraju dovele do političke smrti.

Problem koji ostaje opoziciji Srbije je što ne izgledaju kao da su bilo šta naučili od Jankovićevih grešaka. Opet se organizuju protesti kojima se najavljuje pad Vučića, dok ih Vučić gazi na izborima. Da, Vučićevo monopolisanje javnog prostora je užasan problem, ali pretvaranjem da on nije daleko popularniji od njih (iz raznoraznih razloga) se ne postiže ništa. Samo se stvara paralelni svet koji je neodrživ. Ako se tako nastavi, svi će oni, kao i Saša Janković, završiti sa megafonom ispred zatvorenih vrata i Tviter nalogom zbog koga će izgledati sebi kao da su njihova moć i značaj veći nego što stvarno jesu.

]]>
j5zn3gVuk BoškovićDaniel BukumirovicpolitikabeogradAleksandar VucicSrbijaSaša JankovićDragan ĐilasPokret slobodnih građana
<![CDATA[Moja majka ultra desničarka]]>https://www.vice.com/rs/article/vbkk49/moja-majka-je-politicarka-ultra-desniceTue, 18 Dec 2018 09:32:50 +0000 Prvobitno objavljeno na VICE Belgija.

Kad dvadesetdevetogodišnja Džuli uđe u pab De Bors u Ninove, gradu u severnoj Belgiji, ona srdačno pozdravlja redovne goste dok se probija do šanka. Iznad glave joj visi velika zastava Forca Ninove – lokalnog ogranka ultradesničarske nacionalističke partije Vlams Belang, koja je nedavno pobedila na lokalnim izborima. Partiju predvodi flamanski nacionalista Gaj D'Heseler, koji bi uskoro mogao da postane prvi gradonačelnik u istoriji Belgije poreklom iz neke ultradesničarske stranke.

Ako se to dogodi, on će to definitivno proslaviti u De Borsu, koji drži Džulijina majka Stanija Van Lo (52) – gradska odbornica Forca Ninove. Pab je popularno okupljalište pristalica stranke. Posle skorašnjeg uspeha Force na izborima, fotografija nekoliko članova partije kako slave pobedu naizgled izvodeći nacističke pozdrave podeljena je na društvenim mrežama. Lokacije te proslave? Terasa ispred De Borsa.

Uprkos ultradesničarskim uverenjima svoje majke, Džuli je vatreni pobornik liberalne stranke Zelenih. Dok sipa sebi piće, ona objašnjava kako je svi redovni gosti ovde doživljavaju kao nekakvog levičarskog hipika. Ali začikavanje prijatelja njene majke iz Force ne može da pokoleba Džuli u njenim uverenjima. Došla sam ovde da se sretnem sa Džuli i Stanijom, i saznam kako izgleda kad majka i ćerka zastupaju tako oprečne stavove, da li Džuli misli da su uverenja njene majke rasistička i šta bi moralo da se desi da se odreknu jedna druge.

Julie en haar moeder Stania, politica bij Forza Ninove, in café de Beurs, waar ook een spandoek van Forza Ninove hangt.

Stanija: Zaista nećeš dolaziti ovamo tako često? Vidiš, strašno me pogađa kad govoriš takve stvari.
Džuli: Nagovoriću te da ti češće dolaziš u Gent.

Kako je sve ovo uticalo na vaš lični odnos?
Stanija: Tužna sam što ne podržava moje političke ambicije. Ali me jeste pozvala posle izbora da mi čestita.
Džuli: Uspela sam da zanemarim svoje političke stavove na nekoliko sekundi da bih to uradila.
Stanija: Nikad od nje ne bih tražila da radi kampanju za mene.
Džuli: Učestovala sam u kampanji za Zelene na poslednjim izborima, kad se moja mama prvi put kandidovala za Force Ninove. Vozila sam se okolo u kolima s ogromnim plakatom Zelenih na njima. Kolima koja sam, uzgred, dobila od majke.
Stanija: To je bio jedan strašno detinjast potez. Međutim, radije bih da se vozi okolo sa plakatom Zelenih nego da je hapse zbog droge.



Da li mislite da bi vaš odnos bio snažniji da se slažete politički?
Stanija: Zbog toga je ne bih volela više nego što je već volim. Ona je svoja i pomogla mi je mnogo u teškim vremenima. Ona je u stanju da mi pomogne da pregrmim bilo šta.
Džuli: To rade majke i ćerke, ispomažu se.

]]>
vbkk49Hinda BluekensSanne MoonemansVICE SrbijapolitikamájkaPorodicaFašisti
<![CDATA[Glumac Noa Sentineo, idealan dečko 2018. godine, ne prestaje da flertuje]]>https://www.vice.com/rs/article/43959w/glumac-noa-sentineo-idealan-decko-2018-godine-ne-prestaje-da-flertujeTue, 18 Dec 2018 09:16:10 +0000Nisam očekivala da će me tog utorka uveče nazvati Noa Sentineo, letnji hit sezone 2018, ali eto.

„Halo, Sofi?” pita on uz osmeh čim sam se javila. Očigledno je da se smeši, čak i preko telefona.

Ovaj dvadesetdvogodišnjak je preko uloge Pitera Kavinskog u To All The Boys I’ve Loved Before (Netfliks) dostigao vrhunac onlajn slave u avgustu. Obožavatelji sa Tvitera, Fejsbuka, Instagrama, a i šire pali su na njegov šarm i njegovu savršeno razbarušenu frizuru.

Kao i drugi devojački favoriti – Heri Stajls, Majkl B. Džordan, cela postava Riverdejla — Noa Sentineo je danas ono što je Zak Efron bio oko 2006. Zgodan, a fin mladić, dubokog glasa i sjajnog osmeha. Javnost ga je od samog starta obožavala, podržavala, pozivala u sve moguće TV emisije i video intervjue.

Ali on je obeležio samo godinu na zalasku, a internet već traži zlatnog dečka 2019. Sentinea danas već ima nešto manje po društvenim mrežama, ime mu se ne pominje u svakodnevnim razgovorima. Neki su mediji ponovo izrazili skepticizam po pitanju njegove zrelosti, njegovog talenta, njegove apsurdno brzo stečene popularnosti. Da li je istrošio svojih 15 minuta slave? Da li usporava? Da li vešto manipuliše reporterima u svakom intervjuu, reciklirajući unapred ispeglan sadržaj kako bi ostao relevantan?

Vreme je da saznamo.

Rekli su mi da ću imati samo 15 minuta za razgovor.
On je to produžio na 42. Rekli su mi da će mi se javiti njegov agent i dati mi tajni kontakt telefon. On me je pozvao sam sa ličnog broja iz Floride.
Nedelju-dve kasnije, razmenili smo još par poruka.

Njegov lagodan pristup uobičajenim pravilima profesije i popularnosti prva je stvar koju sam zapazila; momentalno mi je postao još draži. Zaista je očigledno koliko je jedinstven. Sentineo nije onaj tipični zlatni dečko Holivuda. Dok ga snimaju, penje se uz saobraćajne znake. Na internetu psuje i piše poeziju – nekad istovremeno. Bez filtera, celim telom odražava čistu radost.

Pre uloge Kavinskog, pet godina je snimao progresivnu porodičnu dramu The Fosters, i pojavio se u spotu za pesmu Havana Kamile Kabelo. Od uloge Kavinskog — i uloge Džejmija koja je ubrzo usledila u Sierra Burgess is a Loser (Netfliks) — Sentineo ja nastavio da niže uspehe; među projektima koji će izaći 2019., pojaviće se i u dugo očekivanom rimejku „Čarlijevih anđela” sa Elizabet Benks.

Sentineo se smeje često, sluša aktivno, i cokće jezikom dok razmišlja. Kaže da ga uznemirava stres koji slavu prati ruku-pod-ruku, konkretno ideja po kojoj javnost ima udela u tome kako on vodi svoj život. „Ne bih da izbegavam ljude ni da propuštam prilike, ali moram da nađem način da se zaštitim.”

Pošto je postao slavan bukvalno peko noći (milion Instagram sledbenika od sumraka do svitanja), svakako je morao da prilagodi način življenja. Više ne sme da preko društvenih mreža otkriva svoju lokaciju, jer bi tako usledila poplava fanova i fotoreportera; kaže da njemu lično ta popularnost prija, ali brine ga da ne bude neprijatno ljudima u njegovom društvu.

Pita se koliko često ljudi koje upoznaje imaju skrivene namere. Trudi se da ostane sa obe noge na zemlji, ali plaši se da će ga odvući sve ono usputno što prati život pod svetlima reflektora. Svestan je sopstvene privilegije, koliko su „lepi” ti problemi sa kojima se suočava.

„Ima nekih kompanija i medija koji bi da od mene naprave nešto sa čim ne mogu da se pomirim”, elaborira on. „Onda bude, ako im odbijem ideju, odmah sam govnar koji nešto umišlja, iako mi stvarno nije bilo prijatno. Interesantno je sve to, znaš.”

Sentineo je izuzetno prijatan sagovornik, delom zbog urođenog šarma i usputnog flerta, a delom zbog radoznalosti. Nekoliko minuta me je ispitivao na temu stomatologije.

„Čekaj, šesnaest zuba su ti vadili? Zbog… zbog č… za… zašto? Ono kao, i mlečne?”

Objašnjavam mu da mi je u detinjstvu izašlo nekoliko suvišnih sekutića. „Ludilo”, kaže on. „Da nemaš i neke supermoći? Trebalo bi da se testiraš.”

Novi život koji Sentineo vodi zahtevao je uzbudljivu tranziciju, iako on kaže da pokušava da ostane uravnotežen. Rodio se i odrastao u Majamiju, kao tinejdžer došao u Los Anđeles, a danas ova zvezda u usponu kaže da na rodni kraj podseća miris košene trave. Meditira svakodnevno, kaže da mu je hobi spavanje, a voli vegansku hranu iako nije vegan. („Godina je 2018. [Vegani] znaju šta spremaju.”)

Tiho svira klavir. Dok razgovaramo, začuje se tek
poneka nota, ističe koliko intimno on u stvari priča, u isto vreme
introspektivno i ekstrovertno

Pitam ga šta mu izaziva nostalgiju.

„Ljubav”, uzdiše bez oklevanja. Šta je za njega ljubav? Sigurnost, podrška, podstrek da se bude još bolji.

Priča mi priče o svim prilikama u kojima se zaljubio na prvi pogled. Priča kako je jednu devojku vodio na bandži džamping, a sa drugom se bolje skapirao na kafi.) Priznaje da je nedavno zaplakao čitajući scenario – za egzistencijalnu ljubavnu dramu – jer se na dubokom nivou prepoznao u njemu.

„Ako mene pitaš, čovek koji plače oseća neku istinu”, predlaže on. „Neku duboku istinu, zato i plače. Zato što se identifikovao. To je vrsta iskrenosti.”

Kad smo već kod iskrenosti, ne okleva da prizna da konstantno flertuje.

„Ma ne, jeste, flertujem sa svima”, slaže se on.

Zatim okleva.

„Moraću to malo da iskontrolišem.”

Ali ima šta da kaže i u svoju odbranu. „Ka sam sa
nekim, ja im dajem svoje vreme i energiju jer volim da se ljudi osete voljeno!
Volim i da ih nasmejem, i prosto, eto tako, da budem sa njima.”

Kad mu se neko stvarno sviđa, on to odmah kaže. Ima jednu posebnu osobu (fanovi će se razočarati kad saznaju da to nisu ni Lana Kondor iz To All the Boys ni Šenon Purser iz Sierra Burgess is a Loser). Kaže da joj konstantno govori koliko je zaljubljen u nju.

Tu sam već prepoznala šta je tako posebno kod ove epitomije „kul tipa”. Izuzetno je fokusiran na osećanja, što svoja što drugih ljudi; ništa ne krije, nudi vam srce na dlanu; čvrsto stoji iza svoje emotivne inteligencije, sa skoro iritantnim samopouzdanjem.

Ali iako je sav produhovljen, sebe ne uzima za ozbiljno. Mlad je u duši i inspirativno energičan.

Kaže da mu je skriveni talenat sposobnost da se krišom popne na krov zgrade, a da su mu slabost slatkiši iako se uglavnom zdravo hrani.

„Obožavam kisele bombone”, kaže on. „Čista desetka.”

Ipak: ne želi da mu iko šalje kisele bombone.

„Čuo sam da se nešto slično desilo Džastinu Biberu,
mada ja naravno nisam ni blizu njegovom nivou, ali pomenuo je negde kako mu se
sviđaju neki slatkiši, ali onda su ljudi počeli da mu ih toliko šalju da su mu
se na kraju smučili. Kao kad omiljenu pesmu pustiš milion puta zaredom.”

Sentineo je poznat po romantičnim komedijama za tinejdžere, ali hoće da proširi vidike – hteo bi da jednog dana postane režiser i producent, ali zanimaju ga i taktilne vizuelne umetnosti.

„To što glumim ne mora da znači da sam glumac”, objašnjava on. „Gluma je ono što ljudi prvo prepoznaju kod mene, ali voleo bih da radim i razne druge stvari.”

Voleo bi da svoju platformu upotrebi kako bi doprineo rešavanju „brojnih” problema u društvu; kaže da ima u planu projekat u kom ne sme još da priča, pa će u neprofitnom sektoru pružiti pomoć severnoameričkoj kulturi kojoj je „potreban pomak.”

Ima mnogo toga da kaže na temu odgovornosti mladića, prema njima samima ali i prema devojkama u odrastanju i utapanju u preovlađujuću društvenu klimu.

„[Muškarci] se nisu rodili mizogini! Ta etika i taj moral se stiču”, kaže on. „I jasno je da jedan od polova daleko duže patio od represije nego onaj drugi. Krajnje je vreme da se uozbiljimo i počnemo da poštujemo jedni druge.”

Podsećaju ga da za par minuta ima zakazan sledeći poziv, ali seća
se da sam pomenula drugaricu koja dan kasnije slavi rođendan, pa joj preko mene
šalje čestitke.

Zadirkujem ga, kažem da mi je jasno zašto ga žene toliko vole.

„Ma daaaj”, oteže on u šali. „Prestani!”

Pitam ga još zašto žene vole likove kao što je Piter Kavinski.

“Hmm”, razmišlja Sentineo. „Mlad je, sportski tip, osetljiv, emotivno otvoren, vidi se da mu je stalo. Prolazi kroz porodične probleme, ali ne zanemaruje ni ono kroz šta Lara Džin prolazi. Mislim da je jednostavno dobar tip.”

Opraštamo se, on u pola glasa kaže: „Hvala tebi, draga.”

Sedim u tišini i mislim o tome kako sam upravo razgovarala sa Piterom Kavinskim. Ćaskala sam sa Džejmijem lično, kao da sam Sijera Burdžes.

Ali Kavinski i Džejmi su fiktivni likovi, sve manje prisutni u javnom onlajn diskursu. Noa Sentineo je još uvek tu, sasvim stvaran. Iako se 2018. godina privodi kraju, on nema nameru da ode. Obožavatelji, producenti, i sv devojke koje je nekad voleo znaće to da cene.

Pratite Sofi na Tviteru.

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE CA.

]]>
43959wSophie van BastelaerSarah BermanTelevizijaNetfliksZABAVAnoah centineo2018's boyfriendPeter Kavinsky
<![CDATA[Čovek koji je deset godina putovao svetom u potrazi za lekom protiv mamurluka]]>https://www.vice.com/rs/article/3k97a8/covek-koji-je-deset-godina-putovao-svetom-u-potrazi-za-lekom-protiv-mamurlukaTue, 18 Dec 2018 07:35:25 +0000

Šonesi Bišop-Stal, kanadski pisac i novinar, tvrdi da je otkrio lek za mamurluk ali da bi vam bolje bilo da ga ne probate.

Nema smisla, znam. Kao da vam Džonas Edvard Salk

kaže „Izmislio sam vakcinu protiv dečje paralize, ali ne bi trebalo niko da je
uzima.” Zašto se ne slavi lek protiv mamurluka? Ako stvarno radi, moći ćemo da
se nalivamo do milje volje, bez posledica. Ali u tome je i problem, smatra
Bišop-Stal.

On je čitavu deceniju putovao svetom u potrazi za rešenjem problema, karmičke naplate za pijanstvo, i svoj izmučeni imuni sistem podvrgavao raznim eksperimentima. Kako navodi u svojoj novoj knjizi pod naslovom Hungover: The Morning After and One Man’s Quest for the Cure, mnogo je suludih, odvratnih, neshvatljivih stvari koje su ljudi spremni da isprobaju kako bi se rešili mamurluka.

Tokom istraživanja, punio je čarape kukutom, zatrpavao se senom, cedio limun na lakat, i po drevnom rimskom receptu gutao „dve jegulje u vinu udavljene”. Otkrio je da većina ovih lekova izaziva Verschlimmbessern. Ova nemačka reč, piše Bišop-Stal, „kombinacija je glagola Verbessern (popraviti) i Verschlimmern (pokvariti), tako da je bi značenje složenice bilo pokvariti u pokušaju popravljanja.

Na kraju je zaista naišao na lek, ili bar misli da jeste. Recept sadrži gujinu travu (za jetru); N-acetilcistin (za imuni sistem); vitamine B1, B6, i B12 (za metabolizam); i tamjan (protiv upala). Ako se popije pred spavanje, Bišop-Stal obećava, probudićete se „umorni, možda čak iscrpljeni, ali osim toga zdravi kao dren.”

Ipak, izlečiti mamurluk mogla bi da bude najgora stvar koju je čovek ikad uradio, možda čak i kraj ljudske civilizacije. Pozvali smo Bišopa-Stala da nam ovo pobliže objasni.

Iz nekog razloga, sinoć sam odlučio da probam jedan od lekova iz tvoje knjige, ali mislim da nisam pogodio onaj pravi.

Koji si probao?

Mućeno jaje sa živim ugljem.

Uf. Izvini.

Mislim da mi je bilo još gore.

Da, taj mi nije bio visoko na spisku odobrenih lekova.

Ti si ga probao sa čašicom maslinovog ulja, ali ja sam taj korak preskočio. Inače bih sigurno sve povratio.

U pravu si. Tu sam ozbiljno pogrešio. Mislio sam da bi živi ugalj mogao nekako da unapredi čuveni mediteranski lek za mamurluk. Nije uspelo. To mi je verovatno najveća greška u knjizi.

Jesi li počeo da pišeš misleći da pravi lek mora negde da postoji, ili si samo želeo da potvrdiš da su ljudi idioti?

Nisam očekivao da ću stvarno naći lek, nije me to ni previše brinulo. Računao sam da
ću na kraju knjige imati neki poetski, filozofski zaključak o beznađu cele stvari. Potpuno sam bio zatečen kad sam otkrio da neke stvari zaista mogu da eliminišu glavne simptome mamurluka.



Ja sam celog života slušao da je pravi lek za mamurluk u stvari hidriranje. Ako se napiješ vode pre nego što odeš da spavaš, bolje će ti biti šanse da se probudiš bez glavobolje. Jesam li bio u pravu?

Ne sasvim, jer dehidracija je jedan od simptoma a ne uzrok mamurluka. Uzroci leže u reakciji tela na unetu toksičnu supstancu. Naš ludi imuni sistem. To treba rešiti pre nego što domine počnu da padaju.

Kad kljokneš, nema ti više spasa od mamurluka?

Apsolutno. Mehanizam se mora zaustaviti na samom startu, dok se još nije formirao acetaldehid – toksični nusproizvod metabolizacije alkohola u organizmu. Ako smanjiš toksicitet, telo će manje drastično reagovati. Mislim da se to dešava, mada nisam ni doktor ni naučnik; stručnjaci koji se ovim bave imaju uzajamno suprotstavljene stavove kad je u pitanju proces mamurluka.

Jedan sam lek probao i oko dana zahvalnosti. Moj brat drži saunu a obali Jezera Mičigen, pa smo posle jedne pijanke svi otišli tamo, i kasnije skočili u hladnu vodu.

Da li je uspelo?

Definitivno sam se osetio bolje, iako su mi se muda skupila do veličine graška. Ima li tu čega? Jesam li izlečio mamurluk ili je sve bila auto-sugestija?

Taj pristup jeste naučno zasnovan, posebno ekstremna hladnoća. Mislim da se organizam posebno aktivira kad telo oseti temperaturu ispod određenog nivoa, oseća da je u opasnosti.

Prvih par sekundi sam bio siguran da će me ubiti.

To je taj udar adrenalina ispod tačke smrzavanja, posebno kad se naglo preće sa vrelog na hladno. Adrenalin vrlo dobro anulira neke od simptoma mamurluka.

A ono da alkohol izađe na znoj u sauni?

Ima i tu nečega, ali velika opasnost leži u tome što se tako povećava dehidracija. Već ti nedostaje tečnosti u organizmu, a ti se dodatno znojiš.

Znači, bolje je skoči u zaleđeno jezero?

Pa, to ne bih smeo baš da preporučim čitaocima, uvek postoji rizik da će im od hladnoće stati srce, ali čisto teorijski, hipotetički, mislim da tu ima efekta.

Zašto se medicina nije više bavila mamurlukom?

Jednostavno rečeno, doktori su kroz istoriju imali pametnija posla [smeh]. Zauzeti su to ljudi.

Zar im nije stalo do leka za mamurluk? Mislim, nije baš kao rak, ali izaziva mnogo patnje.

Mislim da im nije pri vrhu liste prioriteta jer već postoji očigledno rešenje: ne pij, ili bar ne preteruj. Ipak, to ne objašnjava čitavu stvar. Mamurluci su komplikovane stvari, nalik prehladi. Rešenje za ove izuzetno česte probleme zahteva bolje poznavanje ljudskog imunog sistema. Ali prehladu doktori gledaju da izleče jer nju bar ne uzrokuje naša amoralna glupost.

Mamurluk je neka vrsta upozorenja, zar ne? Telo ti kaže „Nemoj više molim te.”

Vrlo je očigledan taj signal, ali mi ga ne poštujemo. Znamo šta će biti, čuli smo već upozorenje, ali ipak pijemo. Kod mamurluka, sve je u tim dihotomijama.

Zanimljivo je što se u knjizi pitaš da li uopšte treba izlečiti mamurluk. Možda nam je potreban da se ne bismo opijali po ceo dan?

Moguće je, bar bi to radili oni od nas koji imaju srca i duše. Ali još strašnije, oni koji ne piju tada bi vladali svetom. Zna se da su diktatori uglavnom bili trezvenjaci.

Zaista?

Jeste. Totalitarni trezvenjaci. Čudna je to pojava.

Hitler definitivno nije pio. Idi Amin, Musolini. Nisam nikad o tome razmišljao.

Ne obraćaju ljudi dovoljno pažnje na takve stari. Valjda je Džingis Kan bio poslednji despot pijanac.

Meni pade na pamet Staljin, ali negde sam valjda čitao da je imao običaj da pije vodu umesto votke kako bi navukao protivnike da se prepiju.

Ima toga koliko hoćeš kroz istoriju, a imamo i trenutnu situaciju u SAD.

Uh, imamo definitivno.

Znači, ne samo da nisu pijanci, nego baš ni kap nikad da ne liznu. Vrlo čudno.

Tramp se hvali kako nikad nije okusio alkohol.

Tako je. Znači, toga se takođe plašim. Ne samo što bi celo društvo moglo da propadne
u pijanstvu ako izlečimo mamurluk, već treba imati u vidu da će nama vladati
trezne psihopate.

Nećemo se ni buniti, ako budemo konstantno naliveni.

Baš tako. Znači, odnos ljudskog društva prema alkoholu je jedna duboka, kompleksna stvar. Ako uzmeš široku sliku u onom „ko visoko leti nisko pada” kontekstu, neverovatne stvari možeš da zaključiš o ljudskom biću kao takvom.

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE US.

]]>
3k97a8Eric SpitznagelMike DarlingAlkoholumMamurlukLekovipijenjejetraljudsko telo