Biti vojnik zvuči nekako moćno, pristojno, časno. i zapravo kada gledate filmove, to često tako i izgleda. Ali stvarnost je daleko od filma.
Prvo što mi je palo na pamet kada sam čuo da većina današnjih klinaca želi da se vrati obavezno služenje vojnog roka je – da li je moguće?
Videos by VICE
Ako je verovati rezultatima telefonske ankete koju je na «uzorku od 1.009 osoba starosti od 12 do 75 godina sprovela Agencija za istraživanje tržišta i ispitivanje javnog mnjenja Open sors od 6. do 11. marta 2015. godine, a koju je objavio Blic, dve trećine mladih je za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka!?!
Za početak, ne kapiram šta sprečava tih 66 odsto od 1009 ispitanika da se prijave i postanu profesionalni vojnici? Ako ne znaju gde i kada, evo ovde, na sajtu Vojske Srbije mogu da pronađu sve informacije.
Verujem da je sastav današnje profesionalne vojske srbije poprilično jednak profilu ljudi koji su za vreme bivše države voleli i želeli da idu u “askaru”.
Bili su to otprilike tri tipa ljudi, bar koliko se ja sećam.
Prvoj, i najvećoj grupi su pripadali momci sa sela ili iz siromašnijih krajeva zemlje, Dobro se sećam dečka iz sela pored Sjenice koji mi je otvoreno rekao da je “Vojska baš fenomenalna za njega .Praktično kao godina u kojoj su garantovana tri obroka dnevno, smeštaj i dobra zajebancija”.
Druga grupa ljudi koja je želela u vojsku bili su klinci koji su se prosto ložili na oružje, čizme, fizičke pripreme i muško društvo (u to vreme slabo se i sumnjalo u sklonosti ka istom polu, a kamoli znalo).
A treća grupa ljudi su oni koji su bežali od nečeg u “civilstvu”, porodičnih problema, neprilagođenosti društvu, problema sa zakonom, oni su kasarnu doživljavali kao potencijalno utočište ili čistilište.
Ono što klinci koji odgovaraju na pitanja anketara o služenju vojske treba da znaju, da je sve što se dobija prilikom obaveznog služenja vojnog roka – kilometrima daleko od vojske sa filma.
Uz ogradu da ne znam kako je danas u profesionalnoj vojsci Srbije, ali «askara» koju pamtim ja, i većina ljudi koji su u nju išli krajem osamdesetih i devesetih godina je daleko od prijatnog mesta.
Mladiću, koji imaš recimo 17 godina i učestvuješ u ovakvoj anketi, juriš ribe, cirkaš pivo sa ortacima, duvaš neku travu, blejiš pola dana, ideš na tekme, cepaš igrice, drkaš Facebook satima, da ti malo opišem kako izgleda obavezno služenje vojnog roka u Srbiji (u mirnodopskom periodu).
To je dakle sve, samo ne gotivna stvar.
Tvoj dan počinje u pet ili šest (5 – 6) ujutru. Čim ustaneš odeš da trčiš jedno dva do tri kruga od po 400 metara. Zvuči dobro? Pa i nije baš, pošto nisi ni krmelje sa očiju isprao. Vraćaš se smoren u sobu, sve što opereš su ruke, i odlaziš na doručak, nakon čega je postrojavanje. Stojiš na “pisti” kao panj, i obično te ostave da poduže čekaš oficira, Tu naučiš pravu definiciju smrzavanja.
Inače, spavaš u sobi sa 15-20 ljudi od kojih većina nema nikakav problem što se kupa jednom ili dva puta nedeljno. Možda misliš da to i nije tako strašno, ali veruj mi, kada 15 ljudi smrdi zajedno, to je mnogo gore nego kada par dana za redom obučeš svoje prljave čarape.
Vojničke čarape se često polome posle par nedelja. Razmisli o tome.
Generalno, reč smrad je verovatno najčešće izgovarana u vojsci inače, jer se ponavlja i kada se priča o hrani.
OK, vojnički pasulj je savršenstvo, ali to je verovatno jedina hrana koja ima neki ukus u armiji. Kad jedeš i zagledaš ostalu hranu, konzerve i tekućine u kantini shvatiš zašto si pre ulaska u kasarnu dobio one silne vakcine o čijem sastavu ne znaš baš ništa. Dakle, stalno si gladan.
Tvoj dan se između ta tri garantovana i odvratna obroka uglavnom sastoji iz konstantnog ponavljanja besmislenih radnji. Procentualno, najmanji deo vremena u tih 365 dana vojsci provedeš učeći nešto korisno o vojnoj taktici, ne daj bože vojnoj istoriji, rukovanju oružjem, u streljani, na vežbi i slično.
Najveći deo svog dragocenog tinejdžerskog vremena ti ćeš provesti u kopanju zemlje, čišćenju lišća, pikavaca, klonje, utovaru i istovaru nekih kamiona…i to je ok.
Ništa tu nečasno nije, ali ako hoćeš da se baviš društveno korisnim radom, postoje mnogi drugi načini to da učiniš, i da posle 15 sati šljake, odeš da se istuširaš, jedeš kao normalan čovek i legneš u svoj krevet da kuntaš.
Ostatak tog dana, ako ne rintaš, provešćeš tako što ćeš trčati kilometre i kilometre, u vrlo neudobnim čizmama, i pritom slušati nekog isfrustriranog tipa, par godina starijeg od tebe kako urla i jebe ti svu bližu i dalju familiju, ponižava te i pravi kretena od tebe. I ne možeš mu ništa.
On je tu kao da od tebe “napravi čoveka”, a ustvari njemu to najčešće služi da leči svoje komplekse. Tu vidiš koliko je zajebano dati ljudima neograničenu moć. Koliko malo treba našem čoveku da postane stoka.
Jedna od retkih dobrih stvari koju ćeš poneti sa sobom iz vojske su prijatelji. Vrlo verovatno će se među njima naći i budući kum.
Godinu dana u vojsci i dalje ne zvuči puno?
E pa znaš, to je ipak 365 dana tvog života. 365 bez muvanja riba, zaljubljivanja, tucanja, cirkanja, duvanja, slušanja dobre muzike, gledanja filmova, izlazaka, zezanja u kraju. Ili možda još bolje, godinu da učiš za faks.
Za potrebe ovog teksta konsultovao sam se sa četiri prijatelja, koja su bili duže od mene u vojsci, i u različitim periodima devedesetih i 2000-tih godina i nepogrešivo su isto pričali o instituciji služenja vojnog roka.
Ipak, ako meni ne veruješ, pitaj ćaleta.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu