10 pitanja koja ste oduvek hteli da postavite

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite stražaru u CZ-u

Iza rešetaka svi odgovaraju njemu, a on je odgovarao nama.
6.12.16
Sve fotografije: Lazara Marinković

Niko baš ne želi da postane zatvorski stražar. Unutar zidina vas ne vole, izvan njih vas smatraju za 'batinaša' i 'ključara', pa opet svakog dana stupate u ring sa nekim od najopasnijih ljudi u zemlji. Romantizovane ekranizacije ove profesije su svetlosnim godinama daleko od stvarne slike ovog posla u našoj zemlji. Poseta Okružnom zatvoru u Beogradu, popularnom CZ-u me je u ovo i uverila.

Dok sam sedeo na klupici ispred Okružnog zatvora u Beogradu, posmatrao sam taj stalni susret najrazličitijih ljudskih sudbina koji se odigrava na malom prostoru pred prijavnicom. Uglađeni advokati sa kožnim aktn-tašnama, dvoje klinaca koji već tri sata čekaju majku jer je sa bebom otišla u posetu mužu, par batica koji kao da su posebno ponosni i važni jer idu kod ortaka u posetu. Na kraju i majka koja je došla da isprati sinana odsluženje kazne. Sede pored mene i ćute. Iz dvorišta se čuje ime i prezime. Ona ga uzima za ruku i vodi dokle može, do prijavnice gde pita da li može da uđe – ne može. Oboje plaču, a on joj dovikuje 'Vidimo se!' Tek tada primećujem stražara koji sve vreme stoji pored njega.

Reklame

Deset minuta kasnije razgovaram licem u lice sa njegovim "šefom" – četrdesetosmogodišnjim nadzornikom, Goranom Petrovićem. Po završenom Fakultetu bezbednosti, Goran je radio u Specijalnoj zatvorskoj bolnici, kao instruktor u Centru za obuku (kadrova Uprave za izvršenje krivičnih sankcija) u Nišu, u Posebnom odeljenju u KPZ u Požarevcu-Zabeli, na poslovima organizacije i obezbeđivanja privremenog izlaska lica lišenih slobode u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, a od 2014. je vođa sprovoda i interventnog tima u Okružnom zatvoru u Beogradu.

VICE: Zašto ste želeli da postanete zatvorski stražar?

Goran Petrović: Iskreno, nisam. Bio je to splet okolnosti. Radio sam u policiji, tokom turbulentnih 90-ih sam bio van granice Srbije i onda kada sam došao u Beograd otvorio se konkurs na kome sam se zaposlio u zatvoru. Ne znam da li iko želi da postane zatvorski stražar. Ako pitate momke od devetneast, dvadeset godina koji se danas zapošljavaju, nikome ovaj posao nije prvi izbor, nemaju baš pojma ni šta je. A ovaj posao je užasno intenzivan, zahtevan, odgovoran i jako stresan. Nije retko da mladi momci, koji ne znaju u šta se upuštaju, daju otkaz i posle samo nedelju dana.

Ali postoji pravilo, onaj ko ostane pet godina, ostaje zauvek. Obezbeđenje je specifična služba koja nosi represiju i zbog toga nas niko ne voli. Do pre par godina nas nisu zvali ni čuvari ni stražari već ključari i batinaši. Srećom, struktura ljudi u okviru Službe se promenila. Kada sam ušao u posao 1996. godine, vođe smene i nadzornici su imali završene osnovne škole ili samo kurseve – pekarski, limarski i slično jer niko drugi nije hteo da radi u zatvoru. A i birani su uglavnom na osnovu fizičke snage. Danas je to mnogo drugačije.

Reklame

U kojoj meri je vaš posao bezbedan?

Ništa manje nego ljudima na građevini, ništa više nego njima. Ako poštujemo procedure, pravila i propise, mala je mogućnost da bezbednost bilo koga bude ugrožena.. Ako govorimo o paritetu šta će pre da se desi, da li će pre neko lice da nas napadne ili nekome na građevini da padne cigla na glavu, tu smo 50 – 50.

Da li je dozvoljeno zbližavanje sa osuđenicima?

Hm… zbližavanje. Nikakvo. To je termin koji zatvorska uprava ne poznaje. Nemoguće je i sankcioniše se. Zbližavanje vodi na neku drugu stranu – u neprofesionalizam. Svi ljudi u nekom trenutku mogu da se nađu sa druge strane rešetaka. Mora da postoji granica sa nekim ko je potčinjen. U ovoj situaciji oni nisu potčinjeni nama, već pravilima i propisima koje mi moramo da sprovodimo a oni izvršavaju.

Pa opet, realno stanje je da smo upućeni jedni na druge, živimo zajedno, tih osam ili dvanaest sati svakog dana. Uz poštovanje njihovog kućnog reda i naših pravila i propisa, mora doći do tog suživota. Imamo razumevanja za pojedine benigne, minimalne stvari. Recimo da se ostavi pola sata duže struja ili da se dobije topla voda van termina. Za 25 godina iskustva, video sam da se svako zbližavanje nekome obije o glavu. Svako od nas ko ulazi u sistem deprivacije bilo čega od materijalnih, seksualnih potreba, sigurno pokušava da olakša sebi zbližavanjem sa nekim ko predstavlja represiju. Mi smo ta služba koja nosi represiju.

Reklame

Koliko su česti pokušaji bekstva iz zatvora?

U okviru ustanove postoje zatvoreno, poluotvoreno i otvoreno odeljenje u kojima su različiti tretmani. Po našem zakonu u pitanju je bekstvo samo kada neko pobegne iz zatvorenog dela, kako mi kažemo "preko zida". Pokušaj besktva iz CZ-a je nerealna slika. Ustanova je u samom šetalištu visoka preko 10 metera, zidovi su dupli, izlazi se iz bloka u blok, iz bloka u šetalište, zatvorenog je prstena. Nemoguće je pobeći iz samog zatvora. Ako govorimo o klasičnom bekstvu, u Okružnom zatvoru u Beogradu, nije pobegao niko.

Međutim, postoji i udaljenje. To je kada lice tokom sprovoda, to jest, prilikom privremenog napuštanja zatvora pod pratnjom, pokuša da pobegne. Toga ima. Jedina tačka gde će neko pokušati bekstvo je taj sprovod u klinike, sudove, na rekonstrukcije događaja, sahrane, venčanja, sve ono što je dozvoljeno licima lišenim slobode. Segment sprovoda je upravo zato najrizičniji, najstresniji i nosi najveću odgovornost.

Dok sam dve godine bio u okružnom zatvoru u Novom Sadu imao sam slučaj kada je lice bilo pred sudom na objavljivanju presude - 14 godina za razbojništvo sa smrtnom posledicom. Pokušao je skok sa drugog sprata zgrade Višeg suda u Novom Sadu. On je razbio staklo i gornjim delom tela je već prešao napolje, ali smo kolega i ja reagovali, zadržali smo ga za noge i pantalone. U tom hrvanju je lice doživelo tešku telesnu povredu rasekotine po vratu. Kolega je ostao trajni invalid jer mu je staklo pocepalo tetive na desnoj šaci, a ja sam srećom prošao samo sa rasekotinama po šakama i prstima. Posle sam učestvovao u sprovodu istog lica iz Novog Sada u zatvor u Beogradu. Ljudi se valjda sažale na mene, misle nemam ni trideset kila pa misle da mogu(namig).

Reklame

Šta biste rekli nekome ko prvi put služi kaznu u zatvoru?

Ovim mladim generacijama je iluzorno pričati. Oni imaju neko svoje viđenje života, što ih više gledam, sve mi se više čini da jedva čekaju da dođu u zatvor da bi bili popularni u nekim svojim okruženjima. Kod njih vlada neformalni sistem i oni će se u njemu već snaći. Sve zavisi od lica kako se ponaša kada dođe. Ne dajem sebi za pravo ni da ih savetujem ni da ih kudim. Napravili su prekršaj ili životnu grešku i došli su da to "odrade".

Jedino naše upozorenje je da se drži pravila i propisa, i da se ako postoji sukob, ako ima unutra neko ko mu preti, obrati stražarima. Najbezbolnije je da zaboravi svet napolju jer ovde vladaju druga pravila, ovo je ipak zatvoren svet.

Šta kažete onima koji odlaze?

Onima koji odlaze ne kažemo do viđenja (smeh). Sve zavisi kako su se ponašali, ponekad i oni viču doviđenja. Ako su se ponašali u skladu sa pravilima, poželimo im da se više ne vidimo ovde. Ali je nažalost, sve više povratnika, više je njih nego novoprimljenih lica. Po zvaničnim podacima na nivou Srbije, povratnika je čak 65 odsto. Postoji i period kada se "planski"vraćaju, to je uvek pred zimu. Kada nema letine i ne može da se preživi od vađenja tuđeg krompira da se nahrani, oni se vraćaju ovde.. Obiju dve, tri trafike, da kazna bude veća od 16.000 dinara što je uslov za odlazak u zatvor, a kao povratnik "dobije" minimum godinu dana. Povratak u život posle kazne je najteži.

Reklame

Šta osuđenik treba da uradi da bi završio u samici?

Da prekrši kućni red. To mi zovemo disciplinski prestup. Recimo, pokušaj bektva, pokušaj organizacije pobune, organizacija napada na drugo lice, fizički napad, tuča, smrtne posledice i tako dalje. Imali smo slučajeve kada osuđenici naprave barikadu u svojoj sobi, zapale ceo nameštaj, dušeke. Operativnim radom se dolazi do saznanja ko je, na primer, vođa neformalnog sistema ili grupe. Ako je recimo jedan od vođa planirao ili organizovao grupu za pobunu, odmah reagujemo. Naravno, moramo da imamo dokaze. U našem slučaju je maksimalna kazna samice bila 30 dana.

Koji filmski mit o zatvoru nije istinit?

Hahaha, nijedan. Filmski hepi end ne postoji kod nas. Prošao sam i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, i nigde u zatvorima nema hepi endova. Da se svi vole, da su svi drugari. Teško. Takve "srećne" situacije ne postoje. Prijateljstva među osuđenicima su labava, da vam kažem. To su prijateljstva iz koristi, taman koliko da će jedan drugome da naprave sačekušu jednom kada su napolju. Za razliku od onoga što gledamo u filmovima, ovde niko unutar zavora nije naoružan. Oružje se isključivo koristi tokom sprovoda, kada lice privremeno napušta ustanovu. U odnosu na to koliko je lice bezbednosno interesantno, nose se i duge cevi, od automatskih pištolja, automatskih pušaka do borbenih sačmara, ali "na bloku" samo palica.

U filmovima naravno ima i nekih stvarnih elemenata. Recimo, bušenje zidova. Ljudima ovde nedostaje komunikacija, a od nje ih deli taj zid između soba. Pa onda kašikom pokušavaju da naprave neki prolaz, obično na mestima gde cevi od radijatora prolaze kroz zidove. Pokušaju da naprave rupu da bi bili u vizuelnom kontaktu sa ovima iz druge sobe ili da naprave kanal za doturanje lekova, cigareta. To nije mit, već realnost. Bilo je i kopanja kanala, sećam se, u Sremskoj Mitrovici. Krenuli su na dubini od 1.5 metar ka centralnoj kapiji, a završili na dubini od tri metra. Ali su naleteli na betonsku ploču koju nisu očekivali. Ipak je to gradila Marija Terezija (smeh).

Koja vam je omiljena serija ili film sa temom zatvora?

Definitivno "Zelena milja."

Čemu vas je dugogodišnji rad sa zatvorenicima naučio?

Da nema sentimentalnosti. Ko nije naučio da posao ostavi iza sebe kada ode kući, u velikom je problemu. Ne treba ovaj posao živeti i u slobodno vreme. Treba jasno razgraničiti posao, porodicu i prijatelje. Jedino tako možete ostati normalni, a pod normalnim mislim da možete sutra da dođete na posao i da ga obavljate kvalitetno i dugoročno. Ne mogu sebi da dozvolim da sažaljevam svakog maloletnika koji je završio ovde. Ili da budem sentimentalan prema nekome ko uživa narkotike, pa da bi došao do novca, razbije babi glavu zbog petsto dinara. Tome onda nema kraja, a onda nema ni posla.Sentimentalnost ne sme da postoji, pa čak ni prema bližnjima. Veći broj puta smo doživeli da su deca zaposlenika dolazila u pritvor na izdržavanje kazne. Ali čak i tada pripadnik službe za obezbeđenje mora da ostane profesionalan. Ili da promeni posao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu