FYI.

This story is over 5 years old.

Pozajmica

Najidiotskije stvari na koje smo potrošili pozajmljene pare

Osećamo se bedno kad moramo da pozajmimo pare. Kad shvatimo da smo ih potrošili na neku apsolutnu glupost, onda se osećamo još bednije.
Fotografija: Flickr Major Redneck

Mali broj ljudi u Srbiji je kreditno zadužen, a verovatno je svako od nas pozajmljivao neke pare od prijatelja. Neki su zamrzeli prijatelje i taj dug koji im je visio oko vrata, a neka prijateljstva su se čak i prekinula, jer je dug bio uzrok razdora.

Većina nas nije imala stabilne finansije, ako je život provela u Srbiji. Mali broj je naučio da troši racionalno, a većina je otišla u neku krajnost - ili da se preterano stiskaju u konstantnom strahu ili da impulsivno troše na stvari koje im realno ne trebaju i da budu siromašni kraljevi i kraljice šopinga. Ipak, najgora je bila kombinacija kada smo pozajmili pare od dragih ljudi i kada smo shvatili da smo bednici koji su te pare proćerdali na apsolutnu glupost.

Reklame

Isidora, 33 godine, PR menadžerka

To je bilo pre par godina, kad sam skoro za svaku veću investiciju, pod veću mislim sve više od 1.000 dinara, a da nije nešto neophodno, tipa jakna, obuća, morala da pozajmim pare. Pozajmila sam pare od brata, koji je uvek imao neki štek, iako je bio nezaposlen, za kartu za koncert nekog stranog skoro anonimnog benda na koji se ložio lik na kog sam se ja ložila, a koja je bila prilično skupa. Ne znam šta mi je bilo, jedva da sam znala jednu pesmu tog benda, okej mi je bila, ali ne sad ono da sam sekla vene. Tad sam mislila da moram da odem, da slučajno ne propustim, a million prečih stvari sam imala.

Fotgrafija: Flickr Bev Sykes

Kako god, uspela sam da zakasnim na taj koncert. U stvari, jebeni koncert je počeo na vreme, što ja nisam očekivala, jer te stvari obično počinju kasnije. Kad sam stigla, bukvalno u tom momentu, čula sam doslovno poslednji ton gitare. Najžalije potrošene pare.

Nikola, 25 godina, student prava

Kada sam tek došao u Beograd, imao sam veliki problem sa preračunavanjem evra u dinare. Zapravo, sve mi je bilo toliko jeftino, jer je u mojoj glavi jednačina bila takva mnogo dinara - malo evra. Kako sam tad počeo da živim sam, brucoška godina, sjećam se da sam otišao sa drugaricom u veliki IDEA hipermarket na Novom Beogradu da kupim sve što mi je trebalo od hrane do raznih sitnica za stan, početak fakulteta.

Međutim, najskuplja stvar koju sam tada kupio bila je kanta za smeće, neka fensi plastična koja je koštala oko 1.500 dinara, a nisam odmah bio siguran koliko je to evra. Mislio sam da je to baš povoljno i pitao sam drugaricu da mi pozajmi pare, jer nisam sve evre razmenio. Bio sam super zadovoljan svojom kupovinom, sve dok nisam došao do kase i shvatio koliko sam para spiskao. Kad sam došao u stan i vidio da „nemam šta da spremim za ručak", a da sam dao 1.500 dinara na kantu za smeće. Ipak, kanta i ja imali smo dugu i uspješnu vezu, promijenili nekoliko stanova, prošli kroz brojne avanture, sve dok nije posustala i zvanično me napustila jednog januarskog jutra, par godina kasnije. Neka počiva u miru.

Reklame

Fotografija: Flickr pjmorse

Senka, 32 godine, istoričarka umetnosti

Najgluplje potrošene pare su mi bile kad sam rekla drugarici, od koje i inače ponekad pozajmljujem pare, da nam kupi karte za Berlin, 130 evra, jer je kao bilo povoljno. Mesec dana pre puta sam shvatila da neću moći da idem, jer sam upala u neku gužvu. U tom trenutku sam bila bez posla, to jest, taman sam bila završila praksu u muzeju. Mesecima sam joj vraćala, kao neka bednica po 20 evra. Mozda joj čak nisam ni vratila sve.

Mitar, 30 godina, grafički dizajner

Brat i ja smo pre šest godina nekako skrpili neke pare od uže i šire familije da odemo u Amsterdam, jer je ortak bio tamo godinu dana na masteru, rentao gajbu, pa smo skapirali da nam je to jedinstvena prilika da zapalimo negde dalje od Paralije (što je bilo najdalje gde smo van Srbije putovali). Ćale nam je dao pare da "pametno potrošimo", keva nešto sitno krišom od ćaleta, a stric nam je dao 30 evra, ali da mu vratimo, čim se zaposlimo, što se nikada nije desilo – da mu vratimo pare, a ne da se zaposlimo.

U startu smo uštedeli pare za smeštaj, ortak je bio široke ruke, pošto je primao neke dve stipendije, i rekao nam da će on da se pobrine za "zabavu". Nama je bilo dovoljno da sednemo na belu kafu u kofi šop i udišemo isparenja tako jadni i siromašni, ali ortak nije dozvoljavao. Pošto nas je tako čašćavao svim i svačim do momenta totalnog raspada, bilo je trenutaka i kojih se ne sećamo. E u jednom takvom trenutku smo u nekoj radnji kupili neki idiotski bong u obliku kite sa nalepljenim metalnim pločicama i nekim sranjima izrezbarenim na njima. Tek kad smo stigli gajbi skapirali smo da nam taj glupi bong, koliko god ludo izgledao, uopšte u životu ne treba. A shvatili smo i da smo dali 30 evra za to, što je bilo još veće sranje.

Reklame

Fotografija: FLickr IN HL

Ivana, 27 godina, novinarka

Bila sam klinka, možda osmi razred. Rešila sam da "pozajmim" pare od mame jer sam znala gde drži štek za crne dane, i onda joj vratim kad ispunim misiju koju sam naumila. Misija je bila da odradim prisnig na pupku koji je u tom trenutku bio 50 evra. S obzirom na to da sam išla u školu, a jedine prihode imala za rođendan, knjižicu i kad stigne dedi penzija, ovo je bila poprilično velika suma. Uzela sam pare, izbušila pupak i skinula minđušu posle nedelju dana jer mi je smetala i jer sam shvatila da je kič. U tom periodu bila sam očarana pojavom Britni Spirs, pa se tu rodila i ideja.

Trebalo mi je dosta vremena da skupim pozajmljeni novac i bilo mi je užasno bolno što sam ga potrošila na takvu glupost. Mislim da sam se tada prvi put susrela sa problematikom vraćanja duga, tako da danas retko kada pozajmljujem pare.

Još na VICE.com

Zašto smo uzeli prve kredite i kako to utiče na našu psihu

Šta se dogodilo sa američkom mafijom?

Šta smo sve mogli sa našim prvim mobilnim telefonima