Mladi ljudi koji predaju na fakultetima o protestima 'Protiv diktature'

FYI.

This story is over 5 years old.

протести

Mladi ljudi koji predaju na fakultetima o protestima 'Protiv diktature'

Studenti pune ulice zbog nezadovoljstva, a podrška starijih izostaje. O protestima smo pričali sa onima koji su do skoro i sami bili studenti, a danas rade na fakultetima.

Danas je osamnaesti dan održavanja studentskih protesta "protiv diktature" na ulicama širom Srbije, a osmi dan otkako su objavljeni i zvanični zahtevi. Iako su mlade pre izbora optuživali da su apolitični i da nisu preterano zainteresovani za političku budućnost zemlje, upravo su oni ti koji ovih dana pune ulice zbog nezadovoljstva, a podrška onih starijih - izostaje. Kada smo pitali studente šta njihovi roditelji misle o tome što se oni bune na ulicama, mnogi od njih su rekli da su tu krišom, da roditelji ni ne znaju. Profesorima univerziteta upućeno je otovoreno pismo kao poziv za podršku, međutim, njih na ulicama i dalje nema, osim nekih koji šetnju uz studente vide kao svoju dužnost i zadatak. Na protestima se kao svakodnevni i verni inventar mogu primetiti transparenti "Roditelji šetajte sa nama" i "Profesori budite uz nas". Ipak, Unija sindikata prosvetnih radnika juče je zvanično podržala studente navodeći da su "korupcija, nepotizam, bezakonje, male plate, urušavanje institucija i iseljavanje mladih" zajednički problemi čitavog društva.

Reklame

Kada smo pokušali da dobijemo odgovore od mladih profesora koji rade na fakultetima, osećali smo se slično kao kada smo pojedine klince na ulici pitali šta im roditelji kažu na njihovo angažovanje u protestima. Većina ljudi reagovala je uplašeno i iako redovno šeta na protestima, nije želela  javno da iskaže svoje mišljenje o onome što se dešava u njihovom gradu. Ipak, sa nekima smo uspeli da popričamo.

Dušan Aleksić, 28

 (Filozofski fakultet u Nišu, asistent na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo)

Apsolutno podržavam proteste studenata, jer pokazuju da kritički razmišljaju i da su svesni brojnih anomalija u društvu. Dobro je što ne sede skrštenih ruku i nemo posmatraju sistem koji se oko njih sve više urušava.

Prvi savet koji studenti dobijaju od bližnjih uglavnom je: „Nemoj da se zameraš". To je uništilo generacije decenijama unazad. Ljudi se, jednostavno, plaše da pokažu stav, jer smatraju da će im to naškoditi na ovaj ili onaj način. Zbog toga idu linijom manjeg otpora i svesno degradiraju sebe, ne shvatajući da su ono najvažnije već izgubili – dostojanstvo. S druge strane, moram da istaknem da je značajan deo profesora i asistenata sa Filozofskog fakulteta u Nišu svakog dana sa studentima na ulicama i mislim da bi isto trebalo da učine i zaposleni na drugim fakultetima. Neprirodno je da o kritičkom mišljenju razgovoramo samo unutar učionica, u domenu teorije, a da ignorišemo ono što se dešava van zgrade.

Reklame

Čini se da su studenti godinama unazad bili u nekom stanju apatije, tako da me je ova energija pozitivno iznenadila i veoma obradovala.

Neki bi rekli da je njihova lista zahteva preširoka, a ja kažem da bi trebalo da bude još šira. To samo pokazuje da odlično opažaju šta sve nije u redu u ovoj zemlji, a daleko od toga da imamo samo jedan problem. Da bi se problem rešio potrebno ga je fiksirati.

Mina Božović, 33

 (Fakultet za medije i komunikacije u Beogradu, asistent)

Podržavam svaku vrstu nenasilnog izražavanja nezadovoljstva. Trenutni protesti su me ohrabrili da postoji mlada, nova energije za koju sam mislila da ne postoji ili da je slaba, uzimajući u obzir društvenu apatiju i opšti strah. Čini mi se da su studentski protesti oslobodili deo mladih od tog straha što bi moglo da doprinese stvaranju nekih novih političkih aktera koji nisu puki partijski činovnici.

Jedan od najverovatnijih uzroka zašto se roditelji i profesori ne uključuju je strah – od gubitka posla, za dobrobit deteta ukoliko bude viđeno/primećeno na protestima… Čak mogu i da prepoznam dobro utemeljene fraze koje su nas i dovele do ovde poput – „Ne talasaj", „Ne moraš baš ti da se ističeš"…

Ja ne vidim drugi način da studenti izraze svoje nezadovoljstvo.

Mnogo mi smeta što smo ovoliko strogi i kritični prema studentima, te ulazimo u duboke analize ozbiljnosti, utemeljnosti, racionalnosti njihovih zahteva. Pre manje od mesec dana smo imali predsedničke izbore sa kandidatima koji nisu imali konkretne programe, a prošli su cenzus. Licemerno mi je da sada patrijarhalno, roditeljski ispitujemo mlade od 20 godine dal imaju jasne ciljeve, strategije i gde su tačno na političkom kompasu. Pustite studente da budu studenti, da uče i da se razvijaju.

Reklame

Lazar Dimitrijević, 36

 (Docent na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu)

Podržavam studentske proteste, zato što je to jedan, a možda i jedini način, da se napravi neki iskorak i da se napravi razlika u stavu budućih generacija mlade inteligencije koja tek dolazi, i onih koji su decenijama u nazad odlučivali u ime njih.
Zbog neke empatije koja se vremenim nastanila u domovima i u obrazovnim ustanovama je došlo do ne baš velike podrške starijih generacija, ali su protesti svakako jedan od legitimnih načina da svako od nas iznese svoj stav.
Ja sam učestvovao kao đak, kao student i učestvovaću kao roditelj, u skladu sa mojim građanskim pravima. Zahtevi su u potpunosti na mestu. Scenario je sličan kao i devedesetih, samo drugi akteri, skoro da se ništa nije ni promenilo.
Mislim da su studenti najviše nezadivoljni jer ne dobijaju nikakve odgovore na bilo kakva pitanja, a kamoli zahteve. Sveobuhvatna nemoć.

Selena Radović, 27

 (Filozofski fakultet u Beogradu, Odeljenje za sociologiju, saradnik u nastavi)

Podržavam proteste kao izraz slobodne volje ljudi za borbu za svoja prava, iako smatram da rezultati izbora nisu uzrok nego inicijalna kapisla dugogodišnjeg nezadovoljstva, krize institucija i nažalost permanentnog siromaštva u našoj zemlji.

Rekla bih da do izostanka podrške dolazi zbog generacijskog jaza koji utiče i na promenu prioriteta i životnih perspektiva. U skladu sa onom (pogrešnom) parolom – „Ko u mladosti nije bio levičar, taj nema srca, a ko u starosti nije postao desničar, taj nema mozga" – mladi su u ovim dešavanjima mahom percipirani kao „vođeni srcem".

Reklame

Tačno je da je energija i pokretačka snaga ono što prvenstveno krasi mlade, ali daleko od toga da tu manjkaju drugi kvaliteti.

Kako društvo i sistemi godinama ne funkcionišu adekvatno, a svaka nova generacija ima sve manje benefita u društvu, jasno je zbog čega ove generacije istupaju oštro i nepokolebljivo.
Starije pak karakteriše drugačiji stav, jer je pitanje perspektive najčešće pitanje sa koje pozicije se govori.

Učestvovala sam na protestima, naravno, kao predstavnica generacije kojoj je znatno otežan pristup gotovo svim društvenim dobrima. Uvek je tu prisutan izraz nekog kolektivnog identiteta, i to dalje proizvodi jedan dobar osećaj.

Aleksa Jovanović, 32

(Filozofski fakultet u Beogradu, doktorand angažovan u nastavi)

Podržavam proteste iz dva osnovna razloga: podižu mladima svest o društvenom i političkom angažovanju i zbog potencijala koji imaju da pomere pojedinca iz letargije u koju ih dovodi nezadoviljstvo u snažniju poziciju kroz to prepoznavanje da njihovo nezadovoljstvo nije pojedinačno već da postoje ljudi koji se slično osećaju i misle.

Mislim da bi o studenti trebalo da razgovaraju sa svojim roditeljima i profesorima o protestima. Ako se izjalovi onda na taj izostanak podrške mogu da gledaju kao na logičnu posledicu jer su njihovi roditelji i profesori generacija koja je dovela do toga da oni svoje nezadovoljstvo izražavaju na taj način, tako posmatrano potpuno je prirodno da tu nailaze na najmanju podršku.  U pocetku su zahtevi bili dobro formulisani, jasni i delovalo je (ili bar stvarali utisak) da su dostižni. Postavljeni tako da dosta građana može da se identifikuje sa tim zahtevima. Oni su verbalizovano nezadovoljstvo velikog broja ljudi. Nažalost, mislim da su kasnije dovedeni na neki potpuno apstraktni nivo sa kojim malo ko može da se identifikuje i koji meni nedostižno ili bar neuvremenjeno. Po mom mišljenju najveće nezadovoljstvo studeneta je što vide da ako nisu deo nekog stranačkog sistema onda njihov trud, rad, diploma nista ne znače. Vladimir Simić, 26

(Fakultet inženjerskih nauka u Kragujevcu, istraživač pripravnik – saradnik u nastavi)

Ideju o studentskim protestima u podržavam, kao i svaki oblik osnovanog protesta koji ima za cilj iskazivanje nezadovoljstva i izdejstvovanje promena koje su neophodne. Sve dok su protesti dostojanstveni i bez instruisanja od strane političkih partija i njihovih vođa, smatram da su legitimni i da studenti imaju pravo, kao i svi slobodni građani ove zemlje, da iskažu svoje nezadovoljstvo i zatraže bolje uslove za svoj studentski život i obrazovanje.

Reklame

Mislim da je stepen podrške dosta niži kod profesora nego kod roditelja, pre svega jer su profesori na poziciji koja je hijerarhijski znatno viša od pozicije studenata i samim tim pretpostavljam da ne žele da se bave nečim što nije u njihovoj nadležnosti, a što možda i može da naškodi njihovoj poziciji na fakultetu, u društvu i ostalim sferama života, jer su pojedini profesori u strahu od reakcije lokalnih vlasti.

Pojedini profesori su u strahu od reakcije lokalnih vlasti.

Roditelji pak, duboko u sebi najjače podržavaju svoju decu koja su deo ovih protesta jer smatram da roditelji u svakom momentu svim silama žele svojoj deci najbolje, ali se plaše da će podržavanjem protestovanja stvoriti u glavama svoje dece sliku da su protesti jedini način da ostvare svoja prava i da će ih to udaljiti od obrazovanja, kulture i svega čime su ih učili tokom detinjstva i ranog školovanja.

Studentski protesti su svakako dobar način za iskazivanje nezadovoljstva, mada mislim da je marketing i promocija tih protesta jako bitna stvar koja nedostaje da bi ti protesti bili masovniji nego sada. S druge strane, lakše je protestovati u slobodnijoj i demokratskijoj zemlji, gde makar imate određenu socijalnu i ekonomsku potporu, što kod nas nije slučaj pa se veliki deo studenata odlučuje da ostane u domovima jer ako ne završe to što su na fakultetu započeli, plaše se da neće imati ikakvu budućnost u svojoj zemlji.

Reklame

Govoreći iz ugla saradnika i nekog ko ima ličnog iskustva sa stavom studenata, mislim da najveće nezadovoljstvo vlada zbog lošeg ekonomskog statusa i nedovoljnog angažovanja tokom studija, u smislu da nema dovoljno aktivne razmene studenata, nedovoljnog praktičnog iskustva tokom studija i nepripremljenosti za život koji ih čeka kada završe akademske obaveze.

*Sve fotografije su iz ličnih arhiva sagovornika

Još na VICE.com: 

Kada ćemo dobiti novog premijera, ko će to biti i da li je to uopšte važno

Oprema bez koje se ne može: Kako se zaradi brza lova na protestima u Beogradu

Bez Fejsbuka, bez mobilnih: Kako se protestovalo u Srbiji pre 20 godina