LGTBQ

Kad plaćaš za drkanje to ne može da ima srećan kraj

Odlazio sam kod muških masera kad niko nije hteo ni da me pipne. Zašto onda odlazim kod njih i sad kad sam u vezi iz snova?
23 April 2017, 6:00am

Ilustracija: Stephanie Santillan Lopez

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE US

Zove se Tom i na njegovom sajtu nema slika njegovog lica. Samo njegove guze, koja je verovatno ionako važnija. Lepa je i velika — baš moj tip, baš po mom ukusu, baš moje sve.

Imam 27 godina kada ga srećem. Upravo sam se preselio u Los Anđeles i nisam imao analni seks devet godina, a niko mi nije popušio tri. Neki momak me jeste nedavno poljubio na žurki — momak koji se tripovao na pečurkama i jedva je mogao da oblikuje reči — ali bio sam tako jebeno usamljen, tako očajan za nečim, bilo čim, da sam ubedio sebe da je on onaj PRAVI. Odjednom, Pečurko je postao smešan, promišljen, voleo je My Bloody Valentine, imao ljubazne roditelje i zasmejavao me KAO LUD.

Štaviše, smejem se i sad kad se toga setim.

Nažalost, Pečurko mi nikad nije odgovorio na poruku posle našeg prvog poljupca. Zapravo, to nije sasvim tačno — poslao mi je emotikon sa crvenim balonom, šta god to značilo, a potom nestao na virtuelnom groblju. Ipak, poljubac je delovao kao strujni udar na čitavo moje telo i znao sam da mi uskoro treba fizički kontakt ili će se moj penis sam odvojiti od mog tela.

Tu nastupa MassageM4M, sajt specijalizovan za povezivanje muškaraca kao što sam ja sa momcima koji mogu da mi pruže erotsko pražnjenje. Proučavao sam taj sajt mesecima, ali me je bilo isuviše sramota da platim nekom da mi izdrka, naročito zato što sam nekad isto dobijao besplatno.

Ali nisam mogao da ignorišem svoju stvarnost, a to je da sam blago gojazni gej mladić sa cerebralnom paralizom i postoji ozbiljna šansa da nikad više ništa neću povaliti. Dakle, ovo je moja prilika! Moja prilika da platim nepoznatoj osobi da mi pruži makar zadovoljavajući seksualni čin sa bogatog drveta seksualnih aktivnosti za mnogo, mnogo novca. Mislim, kako da to NE uradim?

Šaljem poruku Tomu. On mi odgovara s adresom u starom delu grada — ono, na obodu oboda Beverli Hilsa. Odlazim tamo zato što me moje telo primorava na to. Znate već, umire od nekakve dehidriranosti od kite i preko joj je potrebno piće, bilo kakvo piće, da bi preživelo.

Kad moje piće, Tom, otvori vrata, uzdišem od blagog olakšanja. Ima slatko lice, baš kao na fotografijama. Njegov stan, međutim, izgleda kao da mu je mesto u nekoj epizodi Vanderpump Rules.

Kako god. Nije bitno. Bacamo se na posao.

Tom ne govori mnogo. On čak ni ne radi mnogo. I onda, tek tako, sve je gotovo. Za iskustvo koje se završilo klimaksom, čitava stvar delovala je prilično antiklimaktično.

Odlazim osećajući se kao luzer. Znate već, stid, stid, stid. Generalno uobičajena gej problematika.

Nikad to više neću raditi, mislim. Neću biti invalid koji mora da plaća muškarcu da ga dira.

Odlazim kući i pričam svojoj cimerki sve što mi se desilo. Ona me podržava. Seks je seks. Osim što nije, želim da joj kažem. Uzbuđenje seksa, za nakazu kao što sam ja, ogleda se u tome da neko ISTINSKI želi da vidi moje golo telo.

MassageM4M je sušta suprotnost toga. To je robna razmena. Sve je u fazonu "ističe nam vreme". Sve je u fazonu "to se dodatno naplaćuje".

Dakle, jok. Nikad više.


Drugi lik se zove Skot i živi u depresivnom stanu iznad bazena koji jedino može da se opiše kao močvara.

Skot mi dopušta da ga poljubim. Govori mi da nikad ne daje momcima da ga ljube, ali ja sam sladak, tako da, eto.

Živeću na tom komplimentu mesecima sve dok ne iščili i ne budem morao ponovo to da uradim.


Bari u svom stanu ima užasan tepih. Ležem na njegov maserski sto i zatičem sebe kako se gledam oči u oči sa njegovim francuskim buldogom, koji me osuđuje, prosto osećam da me osuđuje.

Bari mi ne dozvoljava da ga diram. Ako mu ponovo budem došao još dva ili tri puta, možda tad. Ali ne sad.

Pušta muziku sa svog naloga na _Spotify_-u i baš kad treba da svršim, preko zvučnika urla reklama za pivo.

"Izvini", kaže Bari pokunjeno. "Stvarno moram da počnem da plaćam za Spotify."

A ja zaista moram da prestanem da plaćam za ovo, mislim.

"Rekao sam da ćeš zažaliti", govori mi Barijev pas. Ili ja to govorim samom sebi.


Polagao sam velike nade u Kejleba. Bio je moj tip, u fizičkom smislu — vrlo ćaletovski tip, samo bez ćaletovskog tela. Ali kad mi izdrka, provaljujem da me mrzi.

Ha, ha, vic je na tvoj račun, druže, mislim. Jer ja mrzim samog sebe više!!!!!!


Trevis je debeo. Trevis je mator. Trevis nimalo ne liči na sebe na fotografijama.

Pita me da li imam dečka i da li idem u teretanu. Provaljujem da ga privlačim i prvi put u životu mi je žao zbog toga. Dok trlja svoje žuljevite ruke svud po mom telu, zadržavam pogled na njegovom frižideru. Na njemu se nalazi kolaž motivacionih poruka kao što su: "Budi ono što sanjaš", " Carpe Diem" i "Usredsredi se."

Svršavam, iako to ne želim, a potom odlazim, jer moram.


Evo šta tražim od svih tih "srećnih krajeva":

Objektiviziraj me. Učini da se osećam kao jedan od onih prelepih momaka koji dobije besplatan keksić u kafeteriji, naleti na neznanca na ulici i odluči da se odveze sa njim do Palm Springsa naprečac, kao što to inače rade sve seksi osobe. Učini da se osećam kao da sam daleko od zemlje cerebralne paralize i nek sve bude u fazonu tako si duhovit, tvoj prijatelj je sladak, mogu li da dobijem njegov broj i žao mi je, ne doživljavam te na taj način.

Na kraju, od svega toga nema nikakve vajde. Pošto plaćam te muškarce, zbog svega se osećam još ružnije i jadnije nego što sam se osećao na samom početku. I, mislim, dobro jutro. Šta sam i očekivao? Da se seksualni radnik iz Severnog Holivuda zaljubi u mene i kaže da će mi izdrkati besplatno? I šta posle toga? Hoću li se pretvoriti u Rajana Goslinga? Hoću li i ja dobiti besplatan keksić?


Imam trideset godina i prošlo je nedelju dana otkako sam karan, nekoliko dana od mog poslednjeg pušenja.

Nalazim se u vezi koja je pet plus. Dve i po godine konstantne zbunjenosti: "Ma, mora da se jebeno šališ! Nisam imao pojma da možeš nekoga ovoliko da voliš i da isto dobijaš zauzvrat." Neću vas lagati, drugari: ja sam na sedmom nebu!

Ali i dalje se povremeno zateknem licem prema dole u nečijem stanu, spreman da mi izdrkaju i pitam se zbog čega. Više nisam u celibatu. Ništa mi ne manjka. (Ne brinite se, moj dečko zna za te erotske masaže. To je naš "izuzetak od pravila".)

Ali nije u pitanju moja veza. U pitanju su onih deset godina kada je moja guza morala da preživljava bez kite, u pitanju su ožiljci na mojim nogama, u pitanju je dvojka od dečka koji mi se nije čak ni dopadao, u pitanju su sve te stvari zajedno na gomili zbog kojih se osećam kako nisam dostojan — da sam odbojan, da sam nejebozovan.

Kad mi se jave ove misli, želja da uradim nešto zbog čega ću se osećati bolje u vezi sa samim sobom postane isuviše jaka. I vrlo brzo posle toga, eto me kako ležim na stomaku, željan da budem željen.

To je igra u kojoj ne mogu da pobedim. Igra koju polako odlučujem da više ne igram.

Samo se nadam, molim i želim, šta god već, da jednog dana neću morati da idem kod Barija sa buldogom ili da neću morati da idem u pravu pravcatu dnevnu banju, potajno se nadajući da ću svom maseru biti toliko neodoljiv da će morati da mi izdrka, čak i ako to bude značilo da rizikuje da izgubi posao. (Spojler: to mi se dešava i iako me mnogo više zadovoljava, ne pomaže mi mnogo kod mog problema. Šokantno, znam!)

Pitam se: da li bih ovo i dalje radio da sam bio malčice seksualno aktivniji u svojim dvadesetim? Da li bih i dalje ovo radio da me je neki nepoznati muškarac poljubio na ulici i pitao me da li želim da idem s njim u Palm Springs?

Kao gej muškarac s invaliditetom, kad ću moći da prestanem da preklinjem svet da me primeti?

Pratite Rajana O'Konela na Tviteru.