Trevor Noa, čovek koji je nasledio Džona Stjuarta: Ne brine me "previše crnog humora"

Mnogo toga se promenilo u „Dejli šou" produkciji od kako je Trevor Noa pre godinu dana nasledio Džona Stjuarta. Za početak, tražio je da Comedy Central unajmi crnog frizera i pretvorio šminkernicu u „frizeraj" zato što niko od zaposlenih nije umeo da se izbori sa njegovom kosom. Ovakve promene samo su deo šireg procesa kojim Noa pokušava da prilagodi originalnu emisiju svojoj prirodi i svom senzibilitetu.

Stjuart je šesnaest godina vodio „Dejli šou"; zameniti ga bio bi izazov za svakog komičara. Noa objašnjava da je prvo morao da nauči kako je šou funkcionisao pod Džonom Stjuartom a tek onda da osmisli kako će funkcionisati pod njim. Ovaj tridesetdvogodišnjak poreklom iz Johanesburga pokušava da nadgradi originalnu platformu, da stvori novi stil za jednog voditelja večernjeg šou programa.

Ove nedelje, Noa slavi prvu godišnjicu na položaju „Dejli šou" voditelja, i prati svoj prvi predsednički duel. Imajući u vidu značajan jubilej i još značajnije dešavanje, odlučili smo da baš sada porazgovaramo sa komičarem o evoluciji emisije, dok su ga frizirali uz pratnju Tupaka sa zvučnika.

VICE: Čime si se bavio u Južnoj Africi pre nego što su te izabrali za ovaj posao?

Trevor Noa: Vodio sam noćni šou program i tamo, ali išao je jednom nedeljno. Ipak, osnovni posao bili su mi stend-ap nastupi. Išao sam na turneje širom sveta, pokušavao da privučem publiku na svim kontinentima. Sve ostalo mi je bilo sekundarno; bio sam 100% posvećen stend-ap komediji.

Da li te je baš to pripremilo za „Dejli šou", i da li misliš da za neke aspekte posla još nisi sasvim spreman?

Mislim da živi nastupi čoveka za sve pripreme. Stend-ap komičar spreman je da radi pred publikom, spreman je da se bavi aktuelnim temama, spreman je i za oštre kritike jer je upravo u tome suština stend-ap komedije. Sve ostalo što sam radio bilo je deo tog puta, ali ovo je ipak na jednom višem nivou. Kako ja to obično kažem, ranije sam igrao za amaterski školski tim, a sad sam prešao u profesionalce. Sva priprema na svetu ne bi bila dovoljna za potpuno nov sistem, različite reakcije, konkurenciju, ciljeve. Sve se menja.

Da li si nešto od samog početka znao da hoćeš da promeniš da bi ostavio svoj pečat?

Drugačiji je način pripovedanja. Ja volim skečeve. Volim segmente koji nisu samo parodija stvarnih vesti. Volim što više puštamo te unapred spremljene segmente. Znači, u hodu uočavam ideje koje se poklapaju sa mojim načinom razmišljanja, a pokušavam da uklopim i moje postojeće ideje sa načinom na koji stvari već funkcionišu, sve to u okviru mogućnosti.

Neobično je, sve to postepeno evoluira. Kad se gleda iz dana u dan, teško je uočiti razliku. Ali kad pogledaš godinu dana unazad, ili makar samo šest meseci, vidiš koliki je skok i koliko toga smo promenili u načinu rada od tog početnog. Ja se trudim da svake nedelje unesem neku sitnu novinu.

Šta si na primer promenio?

Sve. Od toga kako prezentujem sadržaj, preko toga kako teče informacija, do toga kako argumentujem svoj stav, kako prilazim vestima, kako se sa njima šalim. Ušao sam u sistem u kom ljudi očekuju humor u određenom stilu, ali moj stil je sasvim drugačiji! Da bih sve to razrešio, morao sam da sarađujem sa ostalim u produkciji – nije lako objasniti piscima šta hoćeš kad nisu navikli na tebe. Ozbiljno smo tome prišli. Mislim, danas se tekst piše za mladog Južnoafrikanca mešovitog porekla, to je u startu bila nepoznanica.

Mora da je bilo teško nametnuti se?

Sa vremenom je postalo lakše. Bitno je graditi veze sa kolegama. Ja sam imao sreće da se nađem okružen jako, jako ljubaznim ljudima. Uživam u njihovom društvu, u tome što zajedno vodimo emisiju u pravcu kojim se kreće – a to je podjednako važno kao i sam uložen trud. Ako smo kreativno zadovoljni, to dopire do publike. Kažu „Aha, vidi se da ste uživali dok ste ovo pravili."

Letos ste se u jednoj epizodi bavili ubistvima Altona Sterlinga i Filanda Kastila . Kako se osećate kad sednete za sto i shvatite da treba napisati nešto smešno na tako ozbiljnu temu?

Meni je čak lakše kad su teme ozbiljne. To znači da postoji određena dubina, a gde ima dubine, tu uvek ima nešto da se iskopa. Teže je kad su stvari jednostavne. Na primer Tramp izađe i nešto lupi – on je često parodija samog sebe. Šta tu komičar da radi? Dakle sednemo i smislimo, kao, šta bi rekao Tramp posle pada Svetskog trgovinskog centra – rekao bi „Sad je moja zgrada druga po visini u Njujorku", i zaključimo da je to smešno. Ali se onda ispostavi da je stvarno to rekao pred kamerama! I eto, šta ćeš, moraš da smisliš kako to dalje da karikiraš.

Lako je sprdati se sa Trampom. Ali kako kroz humor informisati ljude o nepravdama o društvu? O rasnim razlikama? Tek tu stvari postaju interesantne.

Da li je tvoj izbor novih tema uticao na to kako pisci rade svoj deo posla?

Najveća razlika je bila moja želja da unesemo više multikulturalnog sadržaja. Čim sam došao, videlo se koliko je program bio beo. Ne u negativnom smislu, nego prosto tako kako jeste. Znalo se da su belci većina u Americi. Ovde čak ni ne mora da se kaže „beli Amerikanci", to su samo „Amerikanci". Sećam se kako je neko po prvi put istakao da je u jednoj epizodi bilo baš puno crnačkog humora. Ja sam odmah pitao kakav je to humor, šta to znači, da li smo u prethodnim epizodama radili belački, što me niko nije obavestio? Tek tu sam se setio da su u ovom svetu belci osnova, da se podrazumeva da stvari imaju određeni izgled i određeni zvuk. Ljudi često kažu „Sve može, nema kod nas predrasuda", a onda kad odgledaju jednu epizodu pomisle „Ovde nešto nije kako treba. Nešto ne leži. Lice, izgovor, sve je nekako naopako. Nije ono na šta smo navikli."

Znači, ključna stvar koju sam morao da naučim je da ljudima treba reći: „Ne plašite se da pitate. Upoznajte moj svet. Uživajte u tome što sam crn. Uživajte što radite sa nekim ko može da vam pruži uvid u jedan drugačiji svet." Ja svima stalno pričam o odrastanju u velikoj afričkoj porodici, čisto da bi razumeli moju perspektivu, da bismo lakše razmenili ideje. Osećam da mi je ovde mesto – radno mesto – ako tu ne bih naišao na razumevanje, gde bih? Što moji pisci bolje razumeju raznolikost sveta, bolje će moći da se šale o njemu.

Svakako. Sama činjenica da je tvoja emisija deo mejnstrima tera javnost da prepozna da postoji neka osnovna pretpostavka od koje odstupaš. Ali za neke ljude, tvoja verzija im najzad zvuči smislenije od onoga što TV obično nudi.

Pa da. Ne moraš ni da se zamisliš na mestu nekog drugog, ali ipak prepoznaš „Gle, znači ovo je moje mesto?"

Zato me obraduje činjenica da postoji Samanta Bi, a postoji i naš šou. Ljudima je raznovrsnost potrebna! Znam da neki prave neobična poređenja između nas, i nikad ne razumem zašto pokušavaju da nas posvađaju? Poenta je u tome da ljudima treba govoriti iz različitih perspektiva. Zašto bi jedan glas sve nas predstavljao? Ja želim da se Sem Bi više bavi ženskim pitanjima nego ja, jer će se njima bolje baviti nego ja. Ona ne mora da se potrudi da bi ih shvatila, već ih intuitivno oseća.

Da li te Comedy Central nekad pritiska po pitanju sadržaja emisije?

Nikada. Čak me motivišu da idem dalje svojim putem. Kažu „Daj još! Hoćemo još toga što ti nudiš!" To me ponekad plaši. Sećam se da smi imali tri epizode – čak ne u nizu – na temu Black Lives Matters, protesta protiv policije, i svega toga. Da samo znaš koliko nam je poruka stiglo posle toga. „Znači tako, sad se Daily Show samo ovim pitanjima bavi? Sad je sve stalno o crncima, jel' tako?" A ja pomislim pa čekaj, pet epizoda smo se bavili Kiston naftovodom. To se ne račina? Stvar je u tome da na ovo drugo većina gleda kao marginalno pitanje.

Jednom su mi bukvalno rekli, „Vi samo o Trampu i policijskom nasilju, ništa drugo". Priznao sam za Trampa, čovek je fokus cele kampanje i nema medija koji su uspeli da se njim ne bave. Ali ako kažeš Tramp i policijsko nasilje u istoj rečenici, to znači da izjednačavaš stotinak epizoda o Trampu sa šest-sedam o policajcima. Tako na to gledaš? To što smo sto puta pričali o ovome jednako te iritira kao što smo šest puta o onome? Vidiš, to je već problem.

Takođe razumem – a želeo bih da nije tako – ljude koji žele da pređu na novu temu, kao da je prethodna završena. „Dobro, dosta smo pažnje posvetili ovome. Izrazili smo gnušanje, ispreskakali smo ih. Dosta je bilo, daj nešto novo." Ali problem nije rešen. Zar je pitanje Flinta bilo rešeno? Tamo još uvek vlada kriza u vodosnabdevanju.

Da li se osećaš obaveznim da se pozabaviš određenim temama od kako imaš ovu platformu?

Kad sam počeo mislio sam „Dobro, ovo je znači šou u kom komentarišemo vesti i šalimo se povodom dešavanja u svetu". Sa vremenom sam shvatio da tu ipak postoji obaveza, da ipak moraš da pričaš o onome što se dešava oko tebe. Danas na to više gledam kao na dobru priliku a ne na obavezu. Što je, samo po sebi, još veća odgovornost. Zapitam se koliko je ljudi imalo ovakvu priliku da pomogne drugima? Da pruži utočište? Koliko ljudi je moglo da pokuša da sagradi nešto među ljudima? Bio to neki most između ljudi ili javni diskurs ili pokret, kako god ga zvali.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu