Njujork je tokom kasnih sedamdesetih godina bio divlje mesto, mesto na kome sam provela svoje burne dvadesete. Bila sam ludo zaljubljena u grad i nosila sam svoj foto-aparat svuda sa sobom. 1977. sam upoznala Džudi Džupiter i predložila joj slikanje za magazin za koji sam povremeno radila. Prihvatila je i počeli smo da fotografišemo klupsku scenu koja je širila oko nas. Kada se u aprilu otvorio studio 54, ogroman broj ljudi se gurao da uđe. Kako bi se istakla, dizajnirali smo kitnjasti kostim za Džudit – svaki put drugačiji.
Reklame
Ali dok sam se jedne večeri spremala za izlazak – BAM! Nestalo je svetla u čitavoj zgradi… i u svim okolnim zgradama. Podzemna železnica nije radila, kao ni semafori, ali ništa nije moglo da nas spreči. Tako da smo sele na bicikle i vozile se mračnim ulicama, sa svetlima uperenim u nas iz svih mogućih pravaca dok smo stajale na Kolumbovom krugu. Par lutalica je čekalo ispred Studija 54, ali su vrata bila zaključana. Kucale smo, ali nije bilo odgovora. Zatim smo još malo čekale i lupale po vratima. Ali to je bila stvarnost, nestanak struje u čitavom gradu. Studio 54 je bio zatvoren te večeri, ali smo se vratile par dana kasnije i kao da se ništa nije desilo.U međuvremenu, dok su ljudi partijali u diskaćima na Menhetnu, radio je donosio vesti o mestu preko Ist Rivera za koje nikada nisam čula – Bušvik, Bruklin. Goreo je, navodno, sa krađom i neredima koji su se dešavali pod okriljem mraka. Slike krađa i požara tokom nestanka struje koje sam videla u novinama su mi se trajno urezale u mozak.Tako, nekoliko godina kasnije, decembra 1981. kada sam postala profesorka umetnosti u srednjoj školi 291 u Bušviku, moj mozak je prizvao te slike. Tokom prvog dana na poslu, po izlasku iz metroa sam se zapitala da li je prethodna profesorka umetnosti ubijena.Kraj je bio sav u polomljenim ciglama, naprslom betonu, oborenim drvećem i tragovima pepela koje jerazduvao vetar. Škola je bila jedna od institucija koja je još uvek funkcionisala u bloku i izgledala je kao hibrid: delom škola, delom sklonište, a delom zatvor. To je bilo zbunjujuće: klinci koji pokušavaju nešto da nauče i uživaju u haotičnoj sredini; sjajni nastavnici koji pokušavaju da uspostave strukturu i svrhu u oštećenom kraju grada.
Reklame
Predavala sam u Bušviku od 1981. do 1994. Svakodnevni put do metro stanice je bio prava avantura. Nije postojalo pravilo koga ćete videti ili šta će se pojaviti na ulici.Počela sam da nosim sa sobom običan plastični foto-aparat. Moja ruta je bila ritmična i ograničena. Išla sam pešaka od Mirtl-Vajkof stanice do ulice Palmeto. Posle škole bih potražila drugačiji put do metroa, otkrivajući da svaka ulica ima specifičan ambijent i priču.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
