​Jedan dan sa profesorom Zabave: Šta sam naučila o životu?

Šta je to zabava? Svima nam je poznat osećaj, ali kako opisati dešavanje? Ko pokuša, shvatiće da opisuje samo emocije koje kod njega zabava izaziva. Potpuno je subjektivno: stvar koja bi jednoj osobi bila zabavna drugu bi navela da prisloni bušilicu o slepoočnicu. Plus, i ta individualna definicija zabave se sa godinama menja: ređe trovanje alkoholom i skidanje odeće, češće kuvanje i društvene igre.

Zabava se opire svakoj definiciji. Ako je teško definisati, kako je moguće zabaviti se?

Imala sam mnogo pitanja za Dr Bena Finčama – koga ću u daljem tekstu zvati profesor Zabave jer je studirao fenomen zabave na Univerzitetu u Saseksu pre nego što je napisao knjigu pod naslovom „Sociologija zabave". Nema boljih kvalifikacija da bi mene naučio da se zabavljam. Naravno, nisam bila sigurna koliko ću moći da se zabavim za 24 časa provedena sa potpunim strancem, ali odlučila sam da probam.

Na putu ka Brajtonu gde me je čekao profesor Zabave, stigla mi je poruka u kojoj me je pitao da li bih htela da odem na utakmicu sa njim. Mrzim fudbal. Mrzim da slušam ljude kako pričaju o fudbalu. Mrzim onaj odjeka žamora koji se začuje sa TV-a dok neko gleda fudbal u pabu. Ali zaključila sam da je profesor počeo da me testira; nisam htela da sazna da ne znam kako da se zabavljam, pa sam odgovorila „Mogli bismo."

Čim smo se sreli, shvatila sam da je Ben zanimljiv lik – sušta suprotnost stereotipnom smaraču sa katedre. Ima smisla, kad je već napisao knjigu posvećenu zabavi. Smeje se na blentavo zarazan način – ljudi su se na ulici okretali za nama kad bi ga čuli.

„Zabava je suptilan metod selekcije kojim se utvrđuje ko je uz nas a ko nije uz nas", objasnio je dok smo šetali pristaništem. „Ako neko kaže da se za vikend usrao pljačkajući beskućnike i baš je bilo zabavno, sagovornik odmah zna da li mu takva osoba odgovara – može sve da zaključi. Važno je, doduše, znati da je ta izjava obično sročena tako da ostavi određeni utisak, ne zahteva duboku analizu identiteta da bi se došlo do zaključka."

Više se nisam kajala što sam pristala na fudbal. Htela sam da budem „uz njega".

Uz muzičku pratnju Džejmsa Brauna koji je neprestano vrištao kako se „dobro oseća", kupila sam ulaznicu za vašar. Natpis je glasio fun card – sudbina je očigledno bila na našoj strani.

Ben kaže da je jedan aspekt zabave empirijskog karaktera, pa smo se ponadali sa ćemo posle par vožnji moći da kroz kikot porazgovaramo o zabavi koju smo upravo iskusili.

Počeo je histerično da se smeje već kad je video zarđale šine uz koje smo se vozili. „Pogledaj svu tu rđu!" vrištao je. „Izginućemo!" Uplašila sam se, stvarno nije delovalo bezbedno. „Jebote", pomislila sam, „pa ovo nimalo nije zabavno." Adrenalin mi je kolao venama; počela sam da vrištim i nisam prestajala sve dok se nismo zaustavili.

„Mislio sam da nam nema spasa!" cerekao se Ben. „I ja!" vrisnula sam i počela da se nekontrolisano smejem. Da li je ipak bilo zabavno? Zaključila sam da jeste.

Požurili smo ka sledećoj vožnji dok je Ben objašnjavao da je zabava temporalno definisana, vrlo jasnih vremenskih ograničenja. Precizno se zna gde počinje i gde se završava. „Vozimo se, zabavno nam je, vožnja se završi i zabava odmah prestaje. Zaključak o zabavnom karakteru dešavanja donosi se samo post festum. Ovo je važno jer zabava sprečava analizu. Ako analitički sagledaš situaciju, teško možeš da se zabaviš."

U tom pogledu zabava se razlikuje od zadovoljstva, prijatnosti, sreće. U tim osećanima moguće je uživati dok još traju, a traju mnogo duže. Ali uzbuđenje koje izaziva zabava takođe može da vodi ka tim emocijama: posle prve zabavne vožnje, bila sam dobro raspoložena i nasmešena.

Pitala sam Bena da li će nam zabava biti ograničena jer sam tehnički došla poslom, iako smo se uglavnom zajebavali. Za njega je to nezgodno pitanje. Rekao je da nije nemoguće zabaviti se uz posao, ali samo zato što nisam za radnim stolom. Za zabavu odvajamo poseban prostor, često nesvesno. Pab: mesto za zabavu. Kuća prijatelja: mesto za zabavu. Kancelarija: nema šanse.

„Izuzetno je teško zabaviti se na poslu," rekao je strastveno Profesor Zabavnik. „Ljudi nisu glupi, zabavu traže na lokacijama za koje podsvesno osećaju da zabavu kriju, u društvu ljudi koji su nam zabavni. Dok na poslu sve podleže hijerarhiji. Institucije su tako strukturirane, sve funkcioniše po propisima."

Ovo nas vraća na definiciju zabave. Reč fun u engleskom jeziku pojavila se krajem 17. veka, u značenju „prizemni humor" ili „glupost". Negde u vreme industrijske revolucije, buržoazija je počela da koristi fun da bi opisala glupe i priproste pripadnike srednje klase. U 19. veku je radnička klasa koristila tu reč u značenju „kad ne radim šta mi gazda kaže". Sam izraz je postao subverzija procesa proizvodnje.

„Kad firme pokušavaju da uvedu zabavu u radno okruženje, u stvari žele da pojačaju produktivnost zaposlenih," kaže Ben. „Lukavo je to, ali treba im se odupreti! Treba reći ne! Zabavljaću se kad i gde hoću jer sam autonomna jedinka! Zabava je moja!"

Eto ti, VICE redakcijo – sva zabava je moja!

Šetajući u mokroj odeći posle jedne od vožnji, izazvala sam profesora Zabavnika. Kako onda objašnjava zezanje na poslu? To je neka vrsta zabave, zar ne?

„Zezanje je kulturni konstrukt koji nema nikakve veze sa zabavom," rekao je on. „Humor i zabava su dve različite pojave, iako ih je lako pomešati. Humor se bazira na manjku ravnoteže u međuljudskim odnosima – obično se smejemo na tuđ račun. Zabava je nešto sasvim suprotni. Zabavljamo se samo kad smo svi na ravnoj nozi. Zabava ne ide uz svest o različitim nivoima uticaja na kom se nalazimo. Teško će ti zabavno kad izađeš na piće sa svojim šefom osim ako oboje zaboravite da ti je on šef."

Znači, kad vas firma na silu sve odvuče u italijanski restoran da biste ostvarili sinergijsku harmoniju za 20 funti po glavi, a pripitom kolegi Niku smrdi iz usta dok ti priča viceve, seti se – nije do tebe što se nimalo ne zabavljaš.

Zabavljala sam se na autićima jer je međusobno sudaranje tu bilo cilj igre. Kad god bih se prikrala Benu ili fotografu Džejku i zakucala se u njih neočekivano, šok na njihovom licu preplavio bi me zadovoljstvom. Valjda to nešto govori o tome kakva sam osoba.

„Kompetitivnost je čudna kategorija," rekao je posle Ben. „Ljudi se tako obično naljute što kvari zabavu."

Pomislila sam na baku koja se za Božić opije, pa dok igramo „Čoveče ne ljuti se" počne da psuje i odjednom prevrne tablu.

Posle autića prešli smo na Dolphin Derby, gde je Ben uspešno ilustrovao tezu koju je malopre izneo. Ja sam od onih koji tvrde da nisu kompetitivni, ali počnu da luduju čim ih u nečemu krene pa počnu da pobeđuju. To nije bio slučaj u Dolphin Derby , pa sam kao pravo mrzovoljno dete odlučila da mi igra nije zabavna.

Zabava, dakle, ne bi trebalo da ima određeni cilj kao što je pobeda u igri. Ben je bio u pravu – ulog ne sme da bude previsok.

Vratili smo se na obalu, a Ben me je oborio s nogu jednostavnim pitanjem: kad sam se poslednji put dobro zabavljala? Morala sam da se vratim par nedelja unazad. Moja drugarica Sofi i ja smo se kod nje napile, pustile glasnu muziku i počele da igramo. Njen stan je odmah pored autobuske stanice, pa smo svaki put kad bi autobus prošao kraj prozora pokušale da privučemo pažnju putnika agresivnim plesom, da ih nateramo da se nasmeju. Ne pamtim kad sam se tako smejala do suza. Nešto kasnije, dok sam ležala na njenom dušeku, alkohol je počeo da vetri a mene je uhvatila neka tuga zato što nisam mogla da se setim druge takve prilike.

Kad si mala, ostaneš kod drugarice da prespavaš pa pevate karaoke i uživate. Kad si tinejdžerka, trčiš kroz hodnik škole zacenjena od smeha posle neke glupe šale, ili šalješ neki budalasti SMS svojoj simpatiji. Ali kad odrasteš, u životu kao da nema više mesta za zabavu. Ben me je relativno oraspoložio istakavši da mnogi od njegovih ispitanika nisu mogli da se prisete ni te jedne prilike u kojoj su se zaista zabavljali. Baš tužno. Nisam htela da budem takva.

Tu smo počeli da pijemo, iako je bilo tek pola tri. Nedugo potom, Ben je predložio da odemo u vodu što apsolutno nisam htela. Ne umem da plivam i zato mrzim plivanje koliko i fudbal. Pošto smo se našli u Brajtonu koji je poznat po svojim plažama, palo mi je na pamet da će nešto tako predložiti pa sam zato strateški zaboravila da ponesem bikini – a naravno da nisam htela da me slikaju kako gacam kroz plićak u gaćama.

Ipak, nešto u meni je kliknulo. Ben je uporno drvio o spontanosti. „Zaboravi kameru, ostavićemo je na plaži. Kad smo već ovde, vidiš da sunce sija, možda do proleća neće ni biti prilike. Nema veze sa člankom, samo smo mi tu, baš sada." Počeo je ponovo da se grohotom smeje; znala sam da mi ništa drugo ne preostaje.

I eto, stvarno je bilo zabavno. Talasi su me oborili i odneli mi omiljeni prsten, ali nije me bilo briga, Izašli smo na pesak i jesenje sunce, dozvolili da nas osuši i pretvori zabavu u mirno zadovoljstvo. „Bilo ti je zabavno jer si uspela da se oslobodiš inhibicija", rekao je Ben. „To je užasno važno kad se čovek zabavlja, da može da zaboravi na odgovornost."

Čak i da tu nije predložio da se žestoko napijemo, već me je sasvim impresionirao.

Alkohol i droge imaju nezasluženo lošu reputaciju kad je zabava u pitanju, tvrdi Ben. Većina ispitanika dovodila je ili jedno ili drugo u vezu sa zabavom, ili i jedno i drugo. „Neki osuđuju ljude koji se opijaju provoda radi zabave, ali mi to ne radimo zato što smo glupi ili zato što ne možemo drugačije da se provedemo," rekao je on sa gorkim koktelom u ruci. „Ovim putem se zabava olakšava, nema tu ništa loše. Da bi se čovek zabavio, potrebno mu je da zaboravi na brige i obaveze, a ja mislim da se upravo zato tako često koristi alkohol ili droga – oni nam omogućuju taj iskorak. Potreban je veliki napor da bi se čovek ubedio da je OK ako se opusti. Ne može tek tako da kaže 'E sad ću da prestanem da brinem o onome što me inače jako brine'. Naravno da je ljudima potrebna hemijska pomoć da bi do toga došli."

Posle još malo tečne zabave, otišli smo do stadiona kog sam se toliko pribojavala.

„Fudbal je u suštini jedno karnevalsko dramsko iskustvo," rekao je Ben dok je neko malo fudbalersko govno namerno šetalo ka lopti samo da bi iznerviralo publiku. „Tenzija, pripadnost grupi, lažna agresija na tribinama, ceo spektakl, mogućnost ushićenja i razočaranja, sve to čoveka prosto opija. Pa ipak, lično mislim da fudbal ipak nije zabavan, iako nosi toliko toga pozitivnog."

Ipak, bilo je i tu trenutaka zabave – kad svi u glas dreknu, oštete mi bubne opne, i usledi kolektivna euforija zbog postigntog gola. Osetila sam da je stadionska zabava upakovana u osećaj zajedništva. Džejk, Ben, ja, i stotine drugih ljudi urlali smo uglas.

A baš u tome leži suština zabave. Benov konačni zaključak posle svog tog istraživanja glasio je da su nam za zabavu potrebni drugi ljudi. Niko se zaista ne zabavlja sam – čak i kad misli da mu je zabavno, on trenutak doživljava u kontekstu odsutnog društva. Ili se priseća sličnog trenutka koji je sa nekim delio, ili pomisli „jedva čekam da im ispričam."

O usamljenosti i sreći pričamo u kontekstu duševnog zdravlja jer te stvari imaju trajan uticaj na psihu. Ali zašto ne pričamo o zabavi u tom kontekstu, imajući u vidu da je život lišen zabave sušta distopija – ako je zabava suprotnost usamljenosti, ako zabava donosi sreću koja traje, zašto nam nije od većeg društvenog značaja?

Kako nahvatati što više ove neuhvatljive supstance? Ben misli da zabavi treba prići što je spontanije moguće, biti otvoren prema strancima u nadi da će nam interakcija sa njima obogatiti život. Otvorenost prema nepoznatom samo potpomaže zabavu, što sam ja i iskusila tokom dana provedenog sa Benom.

Treba se potruditi da češće budemo prisutni u okruženju namenjenom zabavi. Kad su Bena od zabave odvojile razne obaveze, on je počeo drugačije da gleda na stvari. „Shvatio sam da je okruženje u kom sam sebi dozvoljavao zabavu bilo preusko definisano. Za mene je zabava podrazumevala izlazak u pab sa malim brojem ljudi. Ali tu sam shvatio da mi treba šira definicija konteksta zabave, da mogu sam da odredim gde ću sebi dozvoliti zabavu. Zašto mi ne bi bilo zabavno u kolima dok vozim decu kući iz škole? Samo je trebalo to sebi da dozvolim."

Posle dana sa Benom, ozbiljno sam razmislila o tome kako provodim vreme. Znam da zvuči patetično, ali nekoliko dana kasnije još me je držao osećaj sreće. Ja sam više vuk samotnjak, što znači da dosta uživam u životu – to mi nikad nije smetalo, bezbedna sam a ipak zadovoljna. Kad god imam mentalnih problema, povlačenje mi je prva opcija. Kad se u tom pogledu stvari poprave, ipak mi je teško da sebe dovedem u okruženje u kom zabavu doživljavam kao moguću. Ali danas očajnički želim da mi zabava postane prioritet, da se potrudim da je što češće iskusim umesto što je zanemarujem. Život je uglavnom dosta težak, a paradoks leži u tome što je lako prestati sa bežanjem od života. Ali zabava je najbolji beg koji mlada osoba ima na raspolaganju, zato ne smemo dozvoliti da nam obaveze i brige zabavu uskrate.

@hannahrosewens

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu