Dokumentarista Morgan Spurlok, čuven po zabrinjavajućem Super Size Me, vratio se dokumentarnom filmu osvrtom na užasavajući, poučni i odvratni svet pacova. Naša braća glodari koja jurcaju po našim kanalizacijama i đubrištima kao krznene senke su dobili pun Spurlokov tretman u ovom „horor dokumentarcu". Naružuje ih, divi im se, i u krajnoj liniji ih iskupljuje, posebno zbog toga što, kao što ovaj dokumentarac sasvim pojašnjava, neće u skorije vreme nestati. Šta više, moj zaključak kada sam odgledao film koji me je povremeno naterao da se stresem od gađenja, je da će nas pacovi definitivno sve nadživeti. Proćaskao sam sa Spurlokom i njegovim koproducentom Džeremijem Čilnikom o ovom dokumentarcu i o tome zašto su pacovi toliko gadni.
Reklame
VICE: Dokumentarac mi se dopada. Tako je emotivan. Ježio sam se; grizao sam nokte. Zašto pacovi?Džeremi Čilnik: Zašto pacovi? Pa, originalno su – govori Džeremi. Tom i Džoš Von, sa kojima radim već godinama, su otkupili prava na knjigu od Roberta Salivena i odneli je Morganu. A Morganu se upalila sijalica iznad glave, i pomislio je 'trebalo bi da snimimo horor dokumentarac', na šta sam ga ja pitao, 'okej, ali šta to zapravo znači'. Šta je horor dokumentarac? I uglavnom smo tako krenuli u tu avanturu, da vidimo da li dokumentarac može da bude strašan i užasavajući, iako se radi o stvarnom životu. To je bio začetak ovog projekta.VICE: Jedan od najuverljivijih likova je Kralj pacova, toliko ga je neverovatno gledati, i na neki način navijaš za njega, ali si i užasnut stvarima koje govori. Kako ste ga našli? Kako ste se spojili s njim?Morgan Spurlok: Govoriš o Edu Šianu?Da.Spurlok: Da, pa želeli smo da nađemo iskusnog, starog istrebljivača, da nam ispriča sve one horor priče o deratizaciji. Počeli smo da zivkamo ljude po Njujorku, i svi sa kojima smo pričali su nam rekli, 'O, morate da pozovete Eda Šiana, on to radi nekih 50 godina'. Sve je ukazivalo na Eda, pa smo mu ušli u trag i otišli da se nađemo s njim. On je tako neverovatan lik i izuzetan pripovedač, i baš je onakav kakvim smo ga i zamišljali, i čim sam seo s njim, pomislio sam 'O bože, našao sam brata blizanca', to je taj tip.
Reklame
Da, neverovatan je. I stekneš utisak da ima neku vrstu poštovanja, da nevoljno poštuje pacove, baš kao što poštuju ajkulu u Ajkuli. Kakav je bio tvoj odnos prema pacovima pre nego što si se prihvatio tog posla?Spurlok: Mislim da sam bio kao i svaki drugi Njujorčanin. Užasno su me uznemiravali, mislim da su mi bili odvratni. Stvarno nisam želeo da imam ikakva posla s njima. A čini mi se da je posle snimanja postalo još gore.Da, postoji jedan deo u kome si užasnut, zgađen. Onaj deo o bolestima me je potpuno zapanjio, jer nisam imao pojma koliko mnogo…Spurlok: Tako je, tako je.Ali se onda strah i prezir do kraja skoro pretvore u neku malu ljubav. Znam da si rekao da si na kraju bio zgađen, ali poslednja scena u Indiji, gde obožavaju pacove… jesi li shvatio? Kada govore koliko ih vole, jesi li bio u stanju da kažeš, da shvatam odakle im to?Spurlok: Da, mislim, ono što volim kod te scene je to što postoji samo jedno mesto, znaš, oni kažu da postoji samo jedno mesto na čitavom svetu gde pacovi mogu da budu… gde pacovi mogu da žive, gde ih niko ne dira, gde zapravo mogu da žive divnim, pastoralnim životom, gde jednostavno mogu da se igraju, jedu i prave male pacove. To je tako sjajna, toliko drugačija priča, da smo morali da je stavimo u film.
Kadar iz 'Pacova'
Šta te je najviše iznenadilo od onoga što si saznao o pacovima tokom tog procesa?Spurlok: Mislim da mi je najupečtaljivije i najzanimljivije bilo to kako brzo pacovi evoluiraju, znaš? Činjenica da evoluiraju deset puta brže od ljudi, da možeš da napraviš otrov koji će uništiti jednu generaciju, ali posle par generacija već razviju imunitet na taj tip otrova. Izuzeno je kako brzo ti pacovi mogu da se adaptiraju i prosperiraju.
Reklame
Čilnik: Meni je to bila odvratna činjenica da obeležavaju svoju teritoriju urinom, i da na taj način i međusobno komuniciraju. I tako komuniciraju i sa drugim generacijama, i meni je to zastrašujuće. Bio sam mnogo više zastrašen kada smo završili snimanje, nego pre početka celog procesa.O bože, da, scena sa otrovom je stvarno jebeno strašna.Čilnik: O da.Kada ste odabrali da snimite horor dokumentarac, kakav vam je bio pristup, naravno, pravila fimskog stvaralaštva stalno evoluiraju, ali pristup dokumentarcima je veoma stagnirao tokom protekle decenije…Spurlok: Mislim, sa naše tačke gledišta, ovo je tačno ono što treba da bude. Mislim da je filmsko stvaralaštvo, dokumentarno pripovedanje, evolutivni proces. Mislim da takvi filmovi i dalje evoluiraju, nastavljaju da se menjaju. Mislim, kada se vratimo u rane osamdesete, kada je Erol Moris snimio Tanku plavu liniju, ljudi su se pitali, kako je smeo da u dokumentarac ubaci igrane scene? To je travestija dokumentarca. Sada svuda imaš igrane scene rekonstrukcije događaja. Tako da na kraju krajeva moraš da prihvatiš nove načine pripovedanja, drugačije načine pripovedanja. Nije da smo mi u ovom filmu uradili bilo šta drugačije, samo smo izmenili način pripovedanja. Sve su to i dalje stvarni ljudi, rade stvarne poslove, mi im se nakačimo i snimamo ih, ali način na koji snimamo je drugačiji, kadriranje je drugačije, svetlo je drugačije, znaš, sve je mnogo mračnije, ima više senki, snimali smo iz mnogo prirodnijeg subjektivnog kadra, na mnogo različitih mesta, filmska muzika više podseća na onu iz filmova strave i užasa Džona Karpentera, nego na muziku koju danas obično čujemo u dokumentarcima.
Reklame
Svakako se poigravate sa formatom na veoma uzbudljiv način, i znam da je mnogo ljudi u bioskopu pokrivalo oči i zastajao im je dah. Da budem iskren, ja sam u jednom trenutku podigao noge s poda, zato što me je iznenada obuzela panika da se pacov šunja po njemu. Kakva je budućnost za ljude i pacove? Kako ćemo da koegzistiramo?Spurlok: Mislim da je to pravo pitanje.Čilnik: Ne znam. Delom sam zabrinut da je to u stvari do njih, i da će sačekati svojih pet minuta.Spurlok: Mislim da si u pravu. Nikada ih se nećemo otarasiti, uvek će biti tu, i mi ćemo morati da budemo u kohabitaciji s njima, kao što smo videli u Nju Orelansu, čak i kada mi nestanemo, oni će i dalje biti tu. Čak i posle borbe vrsta, daleko u budućnosti, kada nas više ne bude bilo jer ćemo sebe razneti nuklearnim eksplozijama ili izumreti, kakva god da nas sudbina čeka, oni će najverovatnije i dalje biti tu.Čilnik: Da. Ja bih se kladio na pacove.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
