Pitali smo naše muzičarke o prvim nastupima

Prvi dan u školi, prva ljubav, prvi poljubac, prvi seks, prvi nastup pred publikom. Spoiler alert: na drugom kraju straha uvek leži sloboda.
15.1.16
Foto: Lazara Marinković

Prvi dan u školi, prva ljubav, prvi poljubac, prvi seks, prvi nastup pred publikom. Uzbuđenje. Šta god da radimo prvi put, i ma koliko to želimo, prestravljeni smo. Nekad čak toliko da se potpuno izgubimo i parališemo.

Iskustvo "prvog puta" je uvek jedna vrsta inicijacije u novi svet, probijanje vlastitih granica, suočavanje sa strahom od nepoznatog i na kraju, olakšanje koje nosimo zajedno sa saznanjem da više ništa neće biti isto. Svaki sledeći put će biti drugačiji i poseban, ali taj prvi put je samo jedan, ma koliko bio strašan ili prijatan.

Kao što kaže Ognjenka iz Autoparka, retko se uzima u obzir činjenica da ljudi koji se bave muzikom ne moraju ujedno biti i performeri koji uživaju u toj vrsti eksponiranja. Ali ipak, da bi muzika napravila pun krug od izvođača do publike i nazad, javni nastup je neophodan.

Da bi saznali kako se nose sa tremom, kakav je bio njihov prvi put na bini, šta je sve to značilo za njih i šta se sve posle toga promenilo, VICE je porazgovarao sa nekim od mnogih inspirativnih domaćih muzičarki iz najrazličitijih žanrova.

Spoiler alert: na drugom kraju straha uvek leži sloboda.

Ana Marija Cupin - Repetitor

Foto: Pančevo Film Festival

Bilo je to pre skoro 10 godina, u februaru 2006. godine. Sećam se da sam tek počela da sviram bas gitaru i posle 2-3 meseca usviravanja i pravljenja pesama, već smo dobili prvu priliku da nastupimo uživo, a za to je zaslužan Vlada bubnjar KKN-a koji nas je zvao da sviramo u Blue Moon-u. Bilo je uzbudljivo i stresno istovremeno, jer su Boris i Milena oboje tada bili bolesni i sa temperaturom 39, a meni je to bio prvi nastup u životu.

Sećam se da sam stajala ukopana u jednom mestu i potpuno fokusirana na sviranje i na to da slučajno nešto ne pogrešim. Publiku iskreno nisam ni registovala, osim da su to sve bili naši tadašnji drugari i ljudi iz Popboksa koji su posle napisali i izveštaj sa koncerta posle kog su usledili dalji pozivi za svirke.

Prvi veći koncert nam je bio na Tašmajdanu, Rock and Roll škola se zvao događaj i tad smo prvi put svirali sa Jarbolima, Velikim Prezirom i Obojenim programom i prvi put probali kako izgleda kad sviras na velikoj bini.

Sada je potpuno drugačije, iskustvo i pređena kilometraža su učinili da treme skoro ni nema, možda jedino u Beogradu kad sviram. Obično se malo istegnem pred koncert, zagrejem mišiće da bi mogla lakše da se krećem na bini - potpuna suprotnost od tog prvog koncerta kada mislim da sam samo ruke pomerala. Sada mi je taj ples postao još jedan način kroz koji mogu da izrazim muziku, a i neretko mi kukovi posluže kao metronom.

Ognjenka Lakićević - Autopark, B strane

Kada smo 2000. godine osnovali Autopark, postavila sam jedan uslov: da nikad nemamo nastupe. Ta ideja, ti stojiš i nešto radiš i svi te gledaju, mi je uvek delovala nepodnošljivo. Od same pomisli sam dobijala napad panike. Sećam se da mi je uvek bilo neprijatno ako nam neko dođe na probu.

Čini mi se da se malo uzima u obzir realna činjenica da svi ljudi koji se bave muzikom ne moraju ujedno biti i performeri koji uživaju u toj vrsti eksponiranja. Imate one ljude koji kad čuju 'opusti se' istinski ne razumeju kako se to tačno radi. Vežbe disanja tu ne pomažu. Pozitivne misli takođe.

Kako smo pravili sve više pesama, ostatak benda je imao prirodnu potrebu da svira, i tako je zakazan koncert u malom klubu Doma omladine. To je bilo poučno iskustvo – nedelju dana pre toga nisam mogla da jedem normalno i sve vreme sam imala temperaturu (ovo je dosta ublaženo). Koncerta se uopšte ne sećam. Od stresa, ne od pijanstva. Nisam ništa pila pre koncerta iz straha da ne zaboravim tekstove. Tek posle sam se napila. Koncert verovatno bio totalni debakl, a kako su mi prijatelji posle rekonstruisali dogadjaj, a i sudeći po fotografijama, veći deo koncerta sam provela klečeći na podu, što su ljudi posle komentarisali kao da je neka fora, a cela fora je bila samo u tome da nisam osećala noge. Naravno, odmah posle koncerta sam rekla nikad više, ali smo onda opet imali koncert. I opet.

Svaki pud pred koncert sam imala proganjajuću ideju da moram da pobegnem. Uglavnom nisam imala pojma šta radim, ili možda i jesam ali se ne sećam, nekad se dešavalo da nisam bila sigurna da li pevam pesmu koju ostatak benda svira. Šta ako nešto tehnički pođe naopako, šta ako krenem iz pogrešnog tonaliteta pa ne mogu da se vratim (od silnog razmišljanja, jednom mi se i to desilo), da li me svi gledaju, šta ja tražim ovde kad ne umem ni da pevam, samo trošim ljudima vreme, sigurno ću zaboraviti tekst, ni ovi tekstovi nisu nešto, u čemu je smisao postojanja, zašto prosto nisam mogla da ostanem kod kuće… samo su neke od misli koje su me napadale.

Anksioznost nije lep životni pratilac, ali da bi čovek koliko-toliko ovladao tim stanjem, mora da prestane da beži i da mu izađe na crtu. Mora se biti hrabar, tako uvek govorim sebi. Okej je blamirati se u pokušajima da uradiš nešto dobro. Kad smo se ustalili u određenoj postavi, onda smo više i češće svirali pa sam prilično prevazišla ono što mnogi nazivaju tremom. Ovo moje je bila neka mutirana trema koja je ugrožavala moju ljubav prema onome što volim.

Suštinski, koliko god da zvuči kao iz neke knjige iz oblasti samopomoći, ljubav i podrška benda a onda i prijatelja mi je pomogla. Oni su izvukli najbolje iz mene, ono za šta sam bila sigurna da ne postoji. Ipak, i dan danas mi to nije najprirodnija stvar na svetu, i sve te tonske probe, čekanja, nisu situacije o kojima baš sanjam. Sve do trenutka kada počne koncert. Onda se skroz isključim i bude mi toliko lepo da bih tu zauvek ostala. U nekom smislu, ovo je više mala priča o ne tako maloj životnoj pobedi, a nije kao da ih imam baš mnogo, ali to što posle prvog koncerta nisam prestala da se bavim muzikom zauvek, predstavlja jednu od hrabrijih stvari koje sam uradila u svom životu.

Zoja Borovčanin - Lira Vega

Foto: Milica Kolarić

Ajao bilo je davno. Ono čega se prvo sećam su nastupi u muzičkoj školi na javnim časovima - ja sam svirala violinu i noge su mi se odsecale, pa sam se krila iza kose. Na tim "solo nastupima" je bilo dosta struganja, pretpostavljam da nije bilo baš prijatno za slušanje, a i profesori su me dosta grdili, tako da sam pokušala da potisnem. Kasnije sam bila prva druga violina u orkestrima i sve je bilo mnogo lakše, to je bilo pravo zadovoljstvo - odatle valjda i afinitet ka grupnom deljenju scene.

Sledeci značajan korak je pevanje u mikrofon - to je tek bilo novo iskustvo. Potpuno pogubljene, moja koleginica Jasmina i ja kao klinke pevamo prateće vokale, oko nas sve iskusni rokeri, a mi ne znamo šta nas je snašlo. Mislim da do danas nisam naučila da pevam u mikrofon, lakše je bez.

Isto tako mislim da je bolje sa tremom. Dugo vremena, naročito u "zlatno doba" Lira Vege, posle prvog albuma kada su svi nešto očekivali od nas, nisam imala tremu pred nastup, možda mi je sve delovalo kao isuviše uhodano, rutinski. Posle, pa čak i danas, trema se vratila, bend eksperimentiše sa formom i to stvara prijatnu nervozu, nemam pojma šta će da se desi.

Danas, kad nas je dvoje na sceni, osećam se više kao deo nekog rituala nego kao performer, i to mi se sviđa. Kada gledam u sebe na sceni više nego oko sebe - i koncert je bolji.

Tijana T - didžej, pevačica, novinarka

Foto: Marcella Zanki

Kako sam često menjala hobije koji su se pretvarali u zanimanja, a svi su bili javni, imala sam nekoliko "prvih nastupa". Uvek je svaki bio bacanje u vatru, improvizacija u napetom trenutku potpuno nespremne mene. Na TV-u sam počela da radim kao autorka i voditeljka muzičkih emisija sa 19 godina i to samo zato što mi je bio potreban novac za studije, bez ikakvih prethodnih ambicija da budem nekakva javna ličnost. Prvi put u životu sam videla kameru u onom trenutku kada sam i prvi put vodila emisiju koja se emitovala uživo za neke stotine hiljada gledalaca.

Didžejing je isto počeo kao totalna zezancija, bez pripreme, međutim ono što me je sudbinski odredilo, nastup koji je bio kvantni skok u mom životu se desio u oktobru 2005. Vlada Janjić i Gordan Paunović organizovali su žurku na kojoj su nastupali Abe Duque, Alter Ego i Steve Bug. Zamolili su me da odvedem Abe Duque-a od hotela do radija Studija B da bi on tamo dao intervju. Nakon skoro nikakve komunikacije tokom te petominutne šetnje i nakon intervjua u kome je rekao da mu je ambicija da postane novi Quincey Jones i da trenutno traži svog Michael-a Jackson-a, Abe me je pitao da li bih mu se pridružila na sceni i pevala uz njegov live act. Bilo mi je smešno, zapitala sam se odakle mu uopšte ideja da bih umela, on je rekao da je njegova žena operska pevačica i da ume po govornom glasu da prepozna da li neko može da peva ili ne. Ideja o izlasku na binu i pevanju uz muziku koju ne znam me je uzbudila taman toliko koliko me je i prestravila. Nisam znala sve njegove pesme, a zapravo nisam znala reči nijedne pesme na ovom svetu sem celokupnog repertoara Nirvane, Bjork i Depeche Mode. Rekao mi je da mogu i to da pevam ako hoću. Kad je došlo do žurke, tu su već bili i njegovi menadžeri i agenti koji su insistirali da zapevam. Abe je, izlazeći na binu rekao da je ostavio još jedan mikrofon pored, pa ako osetim inspiraciju, slobodno mogu da ga zgrabim. I tako sam razmišljala dobrih 45 minuta dok su mi svi okolo dolivali šampanjac. Kada sam čula neki drum'n'bass prelaz izletela sam, uzela mikrofon i improvizovala neko pevanje bez jasnog teksta. Publika je bila u transu, drugi izvođači takođe, sve zajedno to je bilo jedno eksplozivno iznenađenje.

Nakon toga dobila sam ponudu da odem u Berlin da počnemo da snimamo pesme u studiju. Dva meseca kasnije dočekali su me na aerodromu u Berlinu i rekli da sutradan ujutro idemo u Offenbach da nastupamo na rođendanu Groove Magazina u čuvenom klubu Robert Johnson, gde su iste večeri radili Ricardo Villalobos, Luciano, Ame, Henrik Schwarz, Magda, Zip, DJ T i sve tako neki. Mi opet nismo bili spremni za zajednički nastup. Izašla sam opet hrabro da improvizujem, da bi se pred kraj seta zapalio produžni kabl u koji su bile uključene sve mašine sem miksete, što je praktično značilo da se čuje samo moj glas.. Počela sam da pevam Bebi Dol "Rudi" acapella, to mi je bio favorit u tom nekom trenutku u životu. Niko živi nije razumeo šta pevam i baš tada se glavni urednik časopisa našao pored naše bine i video kako izvodimo "čudo"! Napisao je ekstatičnu recenziju natupa i od tada smo Abe i ja imali zajednički projekat, karijeru i turneju koja je trajala narednih nekoliko godina. Proputovali smo pola sveta, videli najbolje klubove i festivali, bivali izglasani za najbolji live act na Ibici jedne sezone. Za sve to vreme u Beogradu se o tome nije mnogo pričalo, furala sam svoje novinarske i TV poslove i tek pre nekoliko godina sam osvestila da sam tada ušla u neki voz iz koga teško mogu da izađem. Da nije bilo tog "nastupa" ne bih se uverila da je u životu sve moguće uz malo hrabrosti.

Ana Ćurčin, kantautorka

Foto: Marija Strajnić

Mogu da se vratim u detinjstvo i da se setim nastupa iz muzičke škole ili pak kasnije kada sam kao tinejdžerka pevala svoje pesme i obrade u Moskvi, u školi i nešto kasnije u nekim anderground klubovima. Međutim, ta sežanja su mi mutna, trenutno daleka. U međuvremenu se desila pauza kad je muzika u pitanju. Počela sam opet da sviram krajem 2012. godine.

Sećam se tog prvog koncerta. Prijateljica Ana Đorđević nije mogla više da sluša moje kukanje o tome kako mi se svira i peva i dogovorila je termin u KC Gradu za kraći solo nastup. Sećam se da sam krenula da vežbam svaki dan, jer sam imala užasnu tremu. Na dan koncerta sam se probudila sa užasnim bolom u oku koje je suzilo i bilo otečeno. Otišla sam kod lekara da bi mi rekao da sam dobila herpes na oku.

Jedino moje objašnjenje je to da su moji strahovi od nastupa, želja da sviram i sva ta osećanja bili toliko intenzivni, da mi je toliko stalo da sam se razbolela. Sećam se da sam rekla doktoru da mi samo nešto da što bi umanjilo simptome, kako bih mogla da pevam. Uveče sam sa svim tim strahovima otišla u KC Grad i otpevala nešto, odsvirala nekoliko pesama, "probila led" sa samom sobom. Detalja sa same scene ne sećam, a sećam se da čujem svoj glas, žamor publike koja je došla u mnogo većem broju nego što je to bilo ko očekivao (opet zahvaljujući Ani, Evoksu koji je tad i radio u KC Gradu i prijateljima). Posle sam bila jako srećna što se sve to desilo.

Sajsi MC

Foto: Alek Živković

Prvi nastup od kog sam dobila snažan udar adrenalinskog šoka, i ne može da se po standardnim merilima nazove pravim nastupom, ali na mene je ostavio veliki trag. Kao i svaki početnik, ložila sam se da umem sve i da sam strava.

U pitanju je bila Barutana i neki hip hop festival, na kome su nastupala u to vreme najjača imena, a jedan ortak koji je nastupao sa dve pesme mi je ustupio jednu. U to vreme nisam imala nijednu svoju matricu jer sam repovala tek par meseci, pa mi je on dao neku svoju. Znao je da sam toliko luda da izađem na binu i repujem na matru koju nikad nisam čula do tada, kao i da uradim neki polu-fristajl. Sada to nikad ne bi uradila, ali tada nisam imala svest o tome šta znači nastupati, već sam samo imala jaku želju da to radim. Išla sam stomakom, a ne razumom. Postojala je velika šansa da se izblamiram, ali mene nije bilo briga - hoću ja na veliku binu da im svima jebem mame.

I tako izlazim ja na veliku binu, i tek tog trenutka postajem svesna da baš ima puno ljudi, čak i ne vidim gde im je kraj, uzimam mikrofon i upadam u trans. Ne sećam se šta sam radila, znam samo da sam uspela da čujem prelaz u matrici kada će refren i smislila nešto što ću ponavljati kao refren, bar da pesma ima smisla. Sve se to brzo završilo, ali meni se od ludila ukočila ruka kojom sam držala mikrofon i ja ne mogu tako lako da ga pustim i predam sledećem reperu koji se penje na binu. Silazim dole u publiku, jako sam ponosna na sebe i tripujem se da od ovog nema bolje, nisam spavala naredna dva dana od uzbuđenja.

Eto, to je moj kao prvi nastup. Fun fact: Gru je bio na tom festivalu i uspeo da snimi delić mog tzv. performansa.

Foto: Milica Mitić

Ivana Smolović - On Tour, Intruder, IKA

Prvo moje pojavljivanje pred publikom bilo je sa bendom Intruder u nekadašnjem klubu Andergraund, mislim da je bila 2002. I kad razmišljam nekako samo u slikama, sve deluje mnogo romantičnije: i svetlo, i gužva, i muzika. A prava istina je da sam bila jako uplašena - da ne zaboravim tekst, da ne omašim strofu i najviše da li će se ljudima dopasti taj zaokret koji se odigrao. Intruderi su već dugo svirali, nastupali su na velikim binama, malim binama, bili su prilično dobro uigrani. Publika ih je volela, i ja sam se pomalo osećala out of place. Jedino čega se istinski sećam sa tog koncerta bilo je da se nisam pomerila ni milimetar od mikrofona i nekakve smešne izjave za radio gde ukrug ponavljam kako je "publika super i momci su super, i tako baš je bilo super…". Sad, kad se malo prisetim, publika i jeste bila super, a momci iz benda zapravo fenomenalni!

I kasnije se situacija nije mnogo menjala. Pravljenje pesama je bilo teško ali uzbudljivo, snimanja zabavno, ali koncerti - potpuna agonija. Talas uzbuđenja pa talas straha.

Tek nekoliko godina unazad našla sam, čini mi se, svoje mesto. Intruder, Ika, On Tour, sve ovo vreme pesme koje smo napisali nisu samo odlazile u vazduh tako da više nemamo kontrolu nad njima. To su naše priče koje sam, u stvari, želela da podelim, pa su i koncerti vremenom postali neka vrsta storitelinga gde je publika onaj nezamenjivi sidekick. Trema je uvek tu negde, samo je postala manje nepoznata i na neki čudan način druželjubiva.

Una Gašić - Bitipatibi

Foto: Nemanja Đorđević

Prvi koncert je bio u Kulturnom centru Rex. WoO je bio domacin, tada je organizovao jedan deo muzičkog programa. Postojala je ideja da nastupamo, ali nismo bili sigurni da li kao dvojac, ili da to bude kompletan bend. Prihvatila sam ponudu za koncert, a to nas je ubrzalo da rešimo dilemu. Prvu postavu Bitipatibija činili su Ivica Marinković (Nežni Dalibor), Jovan Vesić (Inje), Damjan Babic (Kriške, Trenje, Crvi, Tussilago) i Dragan Jovanović Gagi. Gagi i ja smo osnovali Bitiaptibi, on je tada svirao u Ola Horhe, Kriškama, a danas i u Nežnom Daliboru. Publika koja je za Bitipatibi čula putem društvenih mreža i slušajuci demo snimke, bila je malo zbunjena promenom zvuka. Kolege muzičari su uglavnom činili većinu, bio im je zanimljiv taj novonastali spoj.

Bilo mi je drago kad sam ih sve videla, ali u isto vreme pravilo veliku tremu. Skoro svi su sedeli na zidiću, kao neki javni čas. Imali smo dim mašinu, i tu sam videla priliku da se sakrijem. Woo i ja smo se dogovorili da signaliziram u toku koncerta za količinu dima i vreme, da bi već na pocetku preterali i koncert je poceo sa mojim "…kih…", što je prošlo kao simpatično. Nisam grešila na sintu, znala sam da će se trema odraziti najviše na moje pevanje.

Nekoliko dana posle imala sam aritmije, i mislila kako koncerti nisu za mene. Verujem kada bi svirali češće da bih se oslobodila treme, i da zavisi od toga da li čujem sebe na bini, jer tiho pevam, a bend je glasan. Na velikim binama, uz dobar monitoring, nema tih problema, a uskoro ću preci na in-ear monitoring, i mislim da će problem biti rešen.

Dunja Dačić - Dojo

Foto: Milica Drinić

Moj prvi koncert je bio u Crnoj Ovci u Novom Sadu. I sećam se da sam bila prestravljena, mada sam kasnije shvatila da je uvek najteže svirati u svom rodnom gradu, bio to prvi ili deseti put. Došla sam ranije i iskreno nisam očekivala puno ljudi već par prijatelja i možda još po koja osoba. Prevarila sam se, došlo je oko pedesetak i više ljudi, što je za mesto u kom sam nastupala je bio full house. Ruka mi se tresla i glas mi je drhtao. Mislim da bi mi bilo lakše da sam bukvalno stajala gola. Ali i jesam bila gola jer sam istupila iz svog straha i krenula ka sebi i, i dalje idem. Momenat kada su se pojavili i moji prijatelji iz Beograda - tu sam se slomila, nisam mogla da verujem. Dušan Strajnić, Ana Ćurčin, sa još ljudi koje su poveli. Osećala sam povezanost sa svima, i kao što uvek kažem - možda na sceni jesam sama, ali i nisam.

Danas, kad izađem da sviram lakše mi je, jer sam samo kroz koncerte spoznala da ljubav, prijateljstvo, tuga, nesreća, ovaj život sa svim što jeste - svi kroz to prolazimo na sličan, ali i drugačiji način. Povezani smo, a naš medijum je muzika. Bilo da je sviramo, pravimo ili samo slušamo, taj momenat je naš momenat i to je nešto za šta ja živim. I bez tog osecaja ne bih radila ovo što radim.

Sana Garić - Xanax, grupa Beograd

Foto: Bojan Vasiljević

Prvi nastup grupe Xanax održan je u galeriji "Elektrika" u Pančevu sad već davne 2008. godine. Dan posle toga smo održali i prvu veću svirku u Beogradu, tako da nisam očekivala da će se moji prijatelji pojaviti i na ovoj svirci. Sećam se da sam se beskrajno obradovala kad sam videla da su došli metroom do Pančeva samo da bi nas podržali. Nisam ih očekivala i bila sam presrećna zbog toga. Ne sećam se da li sam tada imala tremu, verovatno malu.

Ono čega se sećam je nastup na prošlogodišnjem EXIT festivalu. Svirali smo pred baš dosta ljudi s obzirom na to da je nastup počeo oko ponoći na Future shock stage-u. Ceo bend je bio uzbuđen i lepo raspoložen. Milsim da nam je to jedan od najboljih nastupa. Ta energija se prenela i na publiku i taj osećaj kad vidiš da ljudi uživaju u tvojoj muzici, a da neki znaju i tekstove pesama je neprocenjiv. Mislim da su takvi trenuci razlog što se uopšte bavim muzikom.

Čini mi se da što se tiče pevanja pred publikom i plesanja na stejdžu nikad nisam imala neku veću tremu, ali isto tako se sećam da sam se bukavalo zaledila pred koncert sa grupom Beograd. To je elektro bend u kome sviram klavijature, a gde je frontmen benda Dejan Stanisavljević - takođe i član Xanax-a, kao i Nebojša Mrđenović koji svira čelo, moja prijateljica Ana - klavijature i David Popović - bubanj. Što se tiče grupe Beograd koja je sada elektro trio u postavi Dejan, Milan Bubalo i ja - e tu je bila sasvim drugačija situacija. Pored koncert u velikoj sali Doma omladine prošle godine imala sam baš veliku tremu i to zbog toga što je osećaj kad sviraš pesme koje nisi sam napravio potpuno drugačiji. Sećam se da su mi se ruke u jednom trenutku potpuno ohladile, zaledile i ukočile. Čak sam se i ja ukočila iako obično skačem po bini. Milsim da mi je u tom trenutku samo prolazilo kroz glavu "šta ako zaboravim aranžman, ako preskočim neku dirku na klavijaturi…" i slične nebuloze. Ono što je dobro je što sam već posle par pesama shvatila da sve ipak zvuči kako treba, da ne grešim u sviranju i da je sve okej. Moji najbliži prijatelji su samo posle koncerta prokomentarisali kako sam bila malo statičnija nego inače. Nisu imali pojma šta sam ja preživela gore na sceni, jer su izgleda i oni navikli na to da nemam tremu i da je sve okej.

Svetlana Maraš, kompozitorka i sound artist

Foto: Cate Schappert

Muzikom se bavim od detinjstva, i u kom god to obliku bilo, zahtevalo je od mene da javno, na sceni, predstavim svoj (ili tuđi) rad. Tu spada: sviranje klavira na internim časovima i raznim školskim koncertima, pevanje u horu, nastupi sa bendovima, pevanje na takmičenju "Deca pevaju hitove"(!) i u poslednje vreme, živo izvođenje elektronske muzike uz pomoć kompjutera.

Moram da priznam da su značajan deo javnog izvođenja kad sam bila mala, činili koncerti u kući, za babe, dede, mamu, tatu i komšije koje su se tu slučajno zadesile. I to su bili moji omiljeni nastupi - brat bi svirao air gitaru (ili nekad teniski reket), ja pevala na nešto što lići na mikrofon (često cev od usisivača ili štap za skijanje). Za mene je to primer idealnog koncerta - publici je dozvoljeno da spontano reaguje na muziku, nema uštogljenosti, nema zaslepljujućeg svetla u očima, samoće na bini, treme i brige da li će se publici svideti koncert. Zarada je zagarantovana, i šesir koji kruži po kući, pun je novčića.

U realnom životu (onom van kuće), stvari su malo drugačije. U prvih 5 minuta na sceni, UVEK imam užasnu tremu, drhte mi i ruke i noge, jedva pogodim taster na kompjuteru. Međutim, brzo uđem u materiju i izgubim se potpuno u muzici, čak i zaboravim da ima ljudi koji me slušaju. Mislim o muzičkoj formi, o kvalitetu zvuka i o tome šta ću sledece da uradim. Osećam energiju publike i kao da se svaki zvuk odbije od nje i vrati do mene, kazujući mi koji je sledćci pravi zvuk koji treba da pustim. Ta veza sa publikom je najlepši deo koji kulminira završnim aplauzom i poklonom publici (koji uvek nespretno izvedem).

Koncertno izvođenje je uglavnom neizbežan deo muzicke prakse. Vidim ga kao prateću pojavu a ne kao cilj, i moram priznati da me u poslednje vreme sve manje i manje uzbuđuje. Ima mnogo drugih (nekad boljih i često adekvatnijih) načina da svoj rad predstavimo. Ja ću do daljnjeg koncertirati pred svojom mačkom i na privatnim "karaoke" večerima, ali to ne znači da nećete moći da čujete ovako ili onako moju novu muziku na kojoj intenzivno radim ovih dana.

Hvala vam, devojke. Rock on!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu