Poslednji Mohikanci Miloševićeve prevare i dalje slepo veruju: Deset godina kasnije

Sećam se, bila je tada velika skupština Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) u Media centru, koji se tad nalazio u Sava centru, kad je prostrujala vest – umro je Slobodan Milošević. Skupština je izgubila smisao, članstvo se rasulo a Milošević je još jednom, biće to i poslednji put, na noge podigao čitavo stanovništvo Srbije. Naravno, razni su tu motivi bili, ali vest nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Naredni dani pokazali su svu „lepotu" naroda koji uživa u nekrofilskim čarima, da bi sve bilo zaključeno jedinstvenim primerom u „novijoj istoriji Srbije", a i šire – sahranom u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Deseta godišnjica uvek je prilika za evociranje „uspomena", pa čak i za podvlačenje crte, iako sam ja crtu Miloševićevog računa odavno podvukao, a o tome malo kasnije.

Prirodom posla poslednjih godina često sam boravio u Požarevcu na taj dan. Više-manje, jednom kad odete i vidite tu otužnu grupu ljudi, kao da ste išli i svake naredne. Stigne tu pokoji autobus što negde iz unutrašnjosti, što sa Kosova, svrate i oni iz „drugog oka u glavi" i zadive prisutne željom i činjenicom da su do Požarevca putovali čitav dan, a neki i noć, zapali se pokoja sveća, upiše u knjigu žalosti, položi venac, poljubi krst na grobu nekrsta, jer ne zaboravimo da se Milošević ipak deklarisao kao komunista i da nije bio u preteranoj ljubavi sa crkvom. To su kasnije uveli oni „drugi", nakon 5. oktobra. Zagrli se bista, malo se uslika, prokomentariše kako bi bilo bolje da su ga oni „drugi" ubili nego uhapsili i prosledili u haški kazamat, to antisrpsko leglo koje je Milošević u potpunosti pobedio, baš kao i njegova desna ruka onomad, koja se odaziva na ime – Vojislav Šešelj.

To je opšte mesto na koje će vam ukazati svi.

Valjda zbog zgodnog broja 10, mislio sam da se i ove godine valja ukazati pored lipe koja krasi dvorište i čije grane nadvijaju grob. Ako ništa ono bar da zaključim ove odlaske.

„Živ je Sloba umro nije dok je Srba i Srbije", stoji to na ulaznoj kapiji u dvorište a sa druge strane kapije stoji knjiga žalosti. Nije Kumrovec, pa daj šta daš. Nije Tito, ali većina prisutnih smatra da prevelike razlike i nema. Većinom su to ljudi koji nemaju zlu nameru, poput većine naših baka i deda koji su mahom glasali za Miloševića jer su smatrali da je on jedini garant opstanka socijalističke Jugoslavije, za koju se većina i borila tokom Drugog svetskog rata.

Poslednji su to Mohikanci Miloševićeve prevare koji mu i dalje slepo veruju. Od njih su digli ruke i tržioci Miloševićevim likom i (ne)delom koji su prethodnih godina znali i prodavati koju knjigu o voždu, kao i popratni materijal. Ove godine mogli ste si samo zakačiti njegov lik na rever i to za 100 dinara, a i to je mnogima bilo previše. Od njih ruke nije digao samo Slobodan Milošević, koliko god to suludo zvučalo. Nije stigao.

Koliko god ne želeo pridavati pažnju "visokim" zvanicama, moram se ipak osvrnuti na pokoji simpatičan i simptomatičan detalj. Već drugu godinu za redom u Požarevac svrati i vojvoda Šešelj ne bi li evocirao uspomene na zajedničke godine u kojima je izvršavao sve Miloševićeve sulude zamisli. Kud Milošević okom, tud Šešeljeve horde skokom. Dačića ni ove nije bilo, ali je kao i svake u ime SPS-a svratio porodični prijatelj – Milutin Mrkonjić. Kampanja je i bilo bi donekle štetno za stranku da niko nije došao. Mrka se pojavio usred Šešeljeve govorancije pa je tako vešto izbegao novinarska pitanja o odnosu današnjeg SPS-a naspram svog tvorca. Namerno ili ne, ali Šešelj je opet odigrao ulogu sličnu kao i u vreme njihove strahovladavine i na sebe preuzeo taj prljavi deo posla.

Vidim kasnije da je Dačić napisao u svom autorskom tekstu da „bez njega ne bi bilo ove, drugačije Srbije." Bez Miloševića, naravno. „Drukčije Srbije ipak ne bi bilo da nije bilo njega, i da nismo imali šta da naučimo iz svega što je on radio, i iz njegovih grešaka i iz njegovim pravilnih poteza."

O kakvoj Srbiji mi to pričamo? O Srbiji koju su redom napuštali svi, o Srbiji koju je svoju samostalnost stekla tako što je na kraju ostala sama, odbačena? Nemojte mi sad reći da je to sve delo velikih sila koje su se nameračile, eto, baš na Srbiju ne bi li je dodatno rasparčale, pa su tako i Kosovu utrle put ka nezavisnosti gde Srbija nije imala nikakvu ulogu. To je ta Srbija za koju je Milošević zaslužan. Najviše, zaslužan.

Eno, bio je ove godine u Požarevcu i Nikola Šainović, nekad premijer Srbije, u doba Miloševića naravno, čovek koji je nedavno izašao na slobodu nakon odsluženih 12 godina zatvora zbog zločina prema čovečanstvu počinjenih baš na tom Kosovu. On najbolje zna da je u tu kaznu služio i u ime Srbije, a ne samo svoje jer u to vreme nije predstavljao samo sebe već istu tu Srbiju.

Pravo pitanje je možemo li mi uopšte zamisliti drugačiju Srbiju, ali stvarno drugačiju, a ne onu o kojoj Dačić piše jer ista je to Srbija u čije temelje je Milošević ugradio razne mediokritete, tajkune, kriminalce, ali i hiljade i hiljade mrtvih, ranjenih i jedan genocid. Samo jedan jer se samo Srebrenica definiše kao genocid, a gde su još ostali gradovi, poput Prijedora, grada nekad okruženog koncentracionim logorima, a danas mrtvima u okolnim neistraženim grobnicama i velom tišine.

O tome se na ovakvim skupovima ne govori niti će se govoriti. To je onaj račun koji sam spominjao ispod kojeg stoji ime Slobodana Miloševića i Srbije o kojoj Dačić priča.

Nakon dva sata odlučujem da napustimo rodno okruženje Miloševića. Na stotinak metara od kuće nailazi jedna omanja delegacija sa vencem i pita: „Je li gotovo?". Odgovaram mu: „Nije. Eno, još tamo leži." Leži i ćuti. I tako već 10 godina. Jebi ga. On je svoj mir ipak pronašao za razliku od mnogih koje je na najbrutalniji mogući način dočekao njegov govor sa Gazimestana gde je rekao: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu