​„Mislila sam da mi je beba ždrebe“: Zašto neke žene tripuju posle porođaja

Kad sam otvorila oči, nešto mi je sedelo na grudima. Ispuštalo je glasne zvuke, kao neko utanjeno pištanje. Imalo je male ruke i noge po strani. Čekaj – zar je to BEBA?

Ripila sam iz kreveta sa majušnim stvorenjem u rukama. Bilo je vruće i crveno u licu. Iz okolnih senki pojavilo se lice mog muža. „Šta se to dešava?" kriknula sam i pružila mu dete. „Ne mogu ja ovo da držim."

Osvrnula sam se oko sebe. Gde smo to mi, gde je izlaz? Možda bih iskočila kroz prozor da me stomak nije toliko boleo. „Sedi malo", rekao je moj muž i odveo me do kreveta. Ubrzo se ispostavilo da se oporavljam od carskog reza izvedenog posle 24 časa neuspešnih pokušaja da se beba porodi prirodnim putem.

Ukratko rečeno: moja materica nije mogla da izgura bebu; imala sam temperaturu; dete se mučilo; hirurškim zahvatom su nam spasli živote.

Ali ja sam samo znala da su zidovi previše blizu, da nemam vazduha, da apsolutno moram da pobegnem iz te sobe. Posle deset minuta dubokog disanja, povratila sam se u stvarnost: bila sam u bolnici, a mali stvor je bio moj sin.

Sat vremena kasnije, zidovi su prestali da trepere.

~

Da li je moj postporođajni delirijum bio uobičajen, i šta ga je izazvalo? Očigledan odgovor bi bio lekovi. Posle operacije, dali su mi koktel od 12 hemikalija, nakačili na morfijum preko infuzije – kad su me raskačili, prešla sam na morfijum u tabletama.

Jednu sam zgutala neposredno pre spavanja, a probudila sam se u noćnoj mori.

Dr Eidan O'Donel, glavni anesteziolog u Vaikato bolnici na Novom Zelandu, kaže da se retko beleže halucinacije i delirijum posle porođajne anestezije primljene u bolnici, ali da takvih slučajeva ima. Još su ređi na infuziji koju kontroliše pacijent (pritisneš dugme po potrebi za novu dozu anestetika).

„Ali vi ste prešli na tablete; zvuči kao da su vam dali preveliku dozu. Bolničari se trude da pogode pravu meru, što nije uvek moguće", kaže O'Donel, član Udruženja akušerskih anesteziologa.

Žene koje su već imale iskustva sa halucinogenim drogama – pečurke, LSD – sklonije su delirijumu kao posledici post-porođajnih opijata, dodaje O'Donel. Pa ipak, najčešći propratni efekti su svrab, mučnina, tromost, i konstipacija.

Tridesetčetvorogodišnja Ali bi mnogo dala da je samo ove simptome iskusila u bolnici posle svog carskog reza. Dan kasnije, neispavana i nadrogirana sintetičkim opioidima kao što je oksikodon, nije mogla da prepozna bebu u svom naručju.

„Lice joj se pretvorilo u lik neke starice, sve izborano. A onda su bube počele da mile po zidovima, sve kao male raznobojne mrlje, a kad sam pogledala kroz prozor videla sam ekran oko kog je igrala gomila ljudi, neka velika žurka. Bio je baš loš trip", kaže ona.

„Posle sam im rekla, šta god da mi dajete – neću više. Otkačite me. Mislim, nisam htela da trpim bola, ali kad se dete pretvori u staru gospođu stvari postaju nezgodne. Ostala sam pribrana jer sam znala da me nešto radi, ali nova mama bez iskustva sa drogama bi se sigurno uspaničila."

„Znam da sam se zapitala šta li moja ćerka vidi, ako ja vidim sve to? Jel' i ona haj? Mislim da žene treba upozoriti na ove neželjene efekte."

Alino iskustvo zvuči zastrašujuće, smatra Dr O'Donel.

„Kod delirijuma su uzroci gotovo bez izuzetka fizičke prirode – droga, infekcija – ali pacijenti se ipak zabrinu da nisu skrenuli umom. Opet kažem, ovo je retka pojava. Mnogo češće sve prođe bez problema."

Neki stručnjaci ipak misle da disocijativna iskustva – uključujući tu i halucinacije – posle porođaja ne moraju biti vezana za unos supstanci, već posledica šoka.

Elizabet Meri Skiner, medicinska sestra iz trauma centra sa bogatim akušerskim iskustvom, zna o čemu govori. Tema njenog doktorata bila su materinske povrede; razgovarala je sa 40 žena koje su prošle kroz traumatično porođajno iskustvo.

Skiner je zaključila da većina ovih žena pati od post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSD), koji se obično dovodi u vezu sa ratnim veteranima i žrtvama saobraćajne nesreće.

Novinarka Sofi (36) kaže da bi ovo moglo da objasni zašto je, kad su joj po prvi put pokazali njenog novorođenog sina, umislila da u rukama drži malo ždrebe. „Izgledao mi je kao savršeno pravilno građen mali crni konj", seća se ona. „Imala sam konjića u krilu, i bilo mi je baš prijatno."

Sofi je prethodna tri sata udisala azotni oksid, poznatiji kao entonoks ili gas smejavac, dok je pokušavala da izgura bebu. Osećala je iscrpljenost i vrtoglavicu; danas misli da prosto nije bila spremna da vidi svoje dete. Veći deo svog porođaja od trideset sati provela je bez epidurala, a u pojedinim trenucima doktori nisu mogli da osete bebine otkucaje srca.

„Mislila sam da smo gotove, i ja i moja beba", priča Sofi. „Nisam stvarno želela da išta čujem o bebi kad sam je najzad rodila, znaš. Jebote, trideset sati pakla sam prošla, pola mi se tela raspalo, a onda mi gurnu bebu u ruke i očekuju da je voliš?"

„Prosto nisam mogla da se nosim sa tim. Ali kad sam videla da je u pitanju jedan divni mali crni konj, kao da su mi se svi snovi ostvarili. Znam da zvuči nenormalno, ali savršeno se sećam tog konjića…"

Skiner misli da teorija koju Sofi iznosi, da je u glavi sliku bebe zamenila slikom ždrebeta da bi lakše izašla na kraj sa stresom, verovatno ima osnova. Disocijacija i emotivna otupelost su poznate posledice traume.

Moj slučaj Skiner objašnjava ovako: „Niko te nije upozorio, niko ti nije objasnio [proces porođaja]. Briga i neispavanost su te pritiskali i pritiskali, a verujem da je i tvoj muž bio zbunjen."

Žene ne očekuju porođajnu dramu, neplanirane carske rezove ili anesteziju, jer se o ovim mogućnostima retko priča. Ali podaci koji su 2014. stigli sa Novog Zelanda kažu da tek svaka treća žena iskusi „normalan" vaginalni porođaj. Preostale dve trećine prolaze kroz indukciju, carske rezove, ili episiotomiju – hirurško proširenje vaginalnog kanala.

Skiner je jedna od medicinskih stručnjaka koji se zalažu za bolju informisanost žena o rizicima vaginalnog porođaja – kao i o mogućim komplikacijama carskog reza – pre nego što im se termin približi. Širom sveta, sve se više glasova diže u prilog brutalne iskrenosti a protiv prenatalnih kurseva o pelenama i muzici za bebe.

Ako stvari krenu naopako zbunjena žena će samo otežati svoju traumu, tvrdi Skiner. Isto važi za pritisak da se porođaj izvede „prirodnim" putem.

„Žene treba tretirati kao odrasle osobe kakve jesu. Nije više 19. vek, zašto ih štitimo od istine? Moramo da ih obavestimo dok su još prisebne o potencijalnim rizicima, a ne kad sui već došle u bolnicu. Žena koja zna da su komplikacije sasvim moguće biće psihički spremna za njih."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu