​Kako su dvojica američkih tinejdžera postali plaćene ubice za meksički kartel

Kad je država Teksas osudila Gabrijela Kardonu i Rozalija "Barta" Retu — poznatije kao Vučji dečaci — na ono što se u konačnom zbiru svodi na doživotna robija, ovi američki tinejdžeri prosto su bili proglašeni serijskim ubicama u stilu Džona Vejna Gejsija ili Džefrija Damera. Oni su zaista zajedničkim snagama ubili najmanje 50 ljudi dok su još bili maloletni. Ali, za razliku od Damera ili Gejsija, ovi osuđenici iz Lareda u Teksasu nisu ubijali iz razonode. Ne, oni su bili tinejdžerske plaćene ubice i vojnici dečjeg uzrasta u službi Los Zetas, jednog od najozloglašenijih meksičkih kartela, čiji su krvavi novac želeli kako bi mogli da kupuju lepa kola i nove patike.

Vučji dečaci: Dvojica američkih tinejdžera i najopasniji meksički narko kartel nova je knjiga reportera Dena Slejtera koja se bavi kulturom kartela i ratom protiv droge iz složene perspektive njihovih najmlađih učesnika. Autor je proveo četiri godine istražujući trgovinu drogom, tokom kojih je razmenio na stotine pisama sa Kardonom, usput saznavši kako se grupa klinaca rođenih u Americi uplela u rad jednog od najsvirepijih kriminalnih sindikata s one strane granice. To je krivudava, haotična priča u kojoj se perspektiva smenjuje između mladih ubica i detektiva iz odeljenja za ubistva koji ih je na kraju uhvatio, istinita kriminalistička priča koja opisuje stvarnost da "pod određenim uslovima, praktično bilo koje dete može biti pretvoreno u ubicu".

U tekstu stičemo uvid u to zašto lideri kartela regrutuju maloletnu decu, bilo da su Amerikanci ili ne, i kako ih obučavaju da postanu likvidatori. Što više upoznajemo Vučje dečake, manje ih doživljavamo kao poremećene ubice, a njihova situacija nam sve više deluje komplikovano u moralnom smislu. Jesu li oni bili žrtve zastrašivanja, kapitalizma i njihovih osiromašenih rodnih mesta i da li to opravdava njihovo nasilničko ponašanje? I da li postoji nešto, i šta je to, što vlada Sjedinjenih Država može da preduzme ne samo da bi sprečila regrutovanje maloletnih vojnika, već i da pomogne da se oni rehabilituju? Razgovarali smo sa Slejterom, čija je knjiga otkupljena za adaptaciju u celovečernji film , o evoluciji Vučjih dečaka od obespravljene dece koja samo žele da zarade do pravih pravcatih plaćenih ubica.

VICE: Mnoge priče o dilerima droge i kartelima veličaju vođe tih organizacija, ali knjiga Vučji dečaci bavi se pukom pešadijom sa dna lestvice. Šta vas je zainteresovalo za običnu decu vojnike?

Den Slejter: Išao sam u Meksiko i posetio groblje u državi Sinaloa koje je nezvanično poznato kao "kartelsko groblje". Kad odete tamo, vidite mnogo velikih, gizdavih mauzoleja oko spoljne ivice groblja koje su podigle porodice likova na višem stepenu kartelske lestvice. Ali u samoj sredini groblja nalaze se obične nadgrobne ploče za muškarce koji su bili izuzetno mladi kad su stradali. Prepisao sam datume sa možda tridesetak spomenika i zaključio da je prosečan uzrast u vreme njihove smrti bio oko 18-19 godina, mada nije bilo neuobičajeno videti nadgrobne ploče za decu koja su stradala sa 13 ili 14. Bilo mi je fascinantno videti to izbliza svojim očima.

Setio sam se Gabrijela Kardone i Barta Rete, o kojima sam čitao u Njujork Tajmsu nekoliko meseci ranije. Konačno sam uspeo da ih smestim u kontekst i činilo mi se da pripadaju ogromnom svetu mladića koji se zaista bore u tom ratu, ljudi sa najvećom stopom smrtnosti. Tad sam rešio da ispričam njihovu priču i otkrijem šta se stvarno krije iza tih silnih naslova u novinama. Odakle su potekli, kakav je kraj u kojem su odrasli, kakvi su im bili porodični životi, da li su imali nekakve muške uzore i koje? Odatle je potekla moja potreba da ih humanizujem. Mislim da je veoma važno da se ti konkretni dečaci i mladići humanizuju zato što čine tako velik segment rata protiv droge.

Kako je bilo posetiti Kardonu i Retu u zatvoru i o čemu ste pričali u stotinama pisama koje ste razmenili?

Retu sam posetio u zatvoru i razgovarali smo osam sati. Pričao mi je razne priče, bio je promišljen, ljubopitljiv i manipulativan. Dopisivali smo se naredna tri meseca. Moje iskustvo sa Gabrijelom bilo je drugačije. Nakon što sam ga posetio u zatvoru, rekao mi je da nema ništa protiv da ispriča svoju priču, ali da su mu neki ljudi iz medija pristupili tako što su ga od starta lagali. Pisao sam mu više od dve i po godine i pokrili smo sve faze njegovog života, od detinjstva do trenutka kad je završio u zatvoru. Istrajavali smo prolazeći kroz nesporazume, čarke i pomirenja. Pisma su postala osnova za veći deo knjige. Poslednje poglavlje, trideset treće, opisuje proces izveštavanja, uključujući moj odnos sa dečacima i kako se on vremenom razvijao.

Kakve su okolnosti navele ove mlade američke tinejdžere meksičkog porekla da se odaju zločinačkom životu koji nude karteli?

Laredo je veoma siromašan grad, a kvartovi iz kojih su konkretno potekli Vučji dečaci posebno su zaostali, tako da ekonomija tu igra veoma bitnu ulogu. Decu u kraju često su odgajale samohrane majke ili su u porodicama bili mnogo stariji muškarci koji su davali loš primer dečacima. Sve se svodi na odsustvo usmerenja, odsustvo roditeljstva, odsustvo discipline i kulturu u kojoj su, iskreno, porodice duboko upletene u trgovinu drogom. Nije neuobičajeno za mnoge članove porodice da budu umešani u razne aspekte krijumčarenja i da naknadno u posao uvode i decu u veoma malom uzrastu.

Ne postaje svako iz tih krajeva član kartela. Ima mnogo dece koja odlaze na koledž. Ali u većini slučajeva veoma je teško pobeći sa tih mesta. Dok sam radio istraživanje za Vučje dečake, viđao sam porodice koje moraju da prebole gubitak sina ili da se izbore sa činjenicom da im je dete osuđeno na doživotnu robiju i koliko je to sve normalno tamo.

Priča naizmenično prati tinejdžerske ubice i Roberta Garsiju, policajca koji ih juri. Je li vas Garsija zanimao i pre nego što ste počeli da radite na knjizi?

Ne bih pisao o Robertu Garsiji da nije bilo Vučjih dečaka. Oni su me prvobitno privukli toj priči i prvobitno sam želeo da istražim i opišem njihove živote. Na Garsiju sam naleteo nešto kasnije. Znao sam da je on ključni deo istrage protiv dečaka, neka vrsta njihovog protivnika ili smrtnog neprijatelja, ali tek sam u kasnijoj fazi projekta uvideo da knjiga može imati strukturu trilera koji na smenu priča o dobru i o zlu. Shvatio sam da mogu da izazovem napetost osećanjem: Oh moj Bože, kad će se oni sresti i šta će se dogoditi?

Da li mislite da su NAFTA i zvanični Rat protiv droge zapravo pomogli kartelima da se pretvore u velike konglomerate i uticajne organizacije?

U tom ratu učestvuje ogroman deo američke službe za održavanje reda i mira, ali jedan od razloga zašto izbegavam da povezujem poreklo ili uzroke trgovine drogom i rata protiv droga za jednu jedinu stvar jeste ta što ja na svet ne gledam tako. Mislim da ne možemo da kažemo da je kriva jedna jedina stvar ili samo jedna politika. Svakako je bilo mnogih raznih politika koje su pogoršale posledice rata protiv droge. NAFTA je bila zanimljiva verzija svega toga zato što je to bila ekonomska politika čija je svrha bila da se mnogi ljudi obogate i to se desilo na štetu drugih — i to je na neki način moglo unapred da se predvidi. Ono što nije moglo da se predvidi u vezi sa NAFTA-om je efekat koji će ona imati na trgovinu drogom — praktično je učinila trgovinu drogom mnogo jednostavnijom, a krijumčarenje lakšim. Dakle, u tom smislu, NAFTA je proširila tržište i kao rezultat toga verovatno je više ljudi završilo radeći za podzemlje.

Mediji su ove tinejdžerske ubice nazvali čudovištima. Jeste, oni su radili jezive stvari, ali da li mislite da zaslužuju tu etiketu?

Da li zaslužuju tu etiketu? Znate šta, oni su uradili ono što su uradili. Pravni sistem u državi Teksas, na primer, ne misli za njih da su ubice kartela ili pripadnici Zetasa. Država Teksas ih vidi samo kao serijske ubice. Mislim da bi se mnogi Amerikanci iznenadili kad bi shvatili da se oni tako vode, jer kada kažemo serijske ubice, odmah pomislimo na Džefrija Damera, ali ovi dečaci su, kad se sve sabere i oduzme, uradili istu stvar. Pobili su mnogo ljudi. Jedino što su oni to radili za novac.

Mislim da kada stvari svedete na to, oni zaslužuju kakvu god etiketu ljudi žele da im prišiju za ono što su radili. Mislim da je u prirodi ljudi da im um odluta na veoma mračna mesta kad ne uspeju da vide širu sliku. Svakako se to i meni desilo. Kad sam prvi put čuo za tu decu, imao sam minimalne informacije o njima, a stvari koje sam znao o svetu iz kog su potekli bili su samo njegovi najbrutalniji aspekti. Ali što se više približite nečemu, veća je verovatnoća da ćete videti njegovu ljudsku stranu. Mislim da to pomaže da se promeni perspektiva, ali, naravno, kad ih bolje upoznate, to ne menja ono što su uradili. Nadam se i mislim da će svaki čitalac Vučjih dečaka imati malko drugačije mišljenje o njima kad završi knjigu i da će znati za sebe kakvu tačno etiketu zaslužuju. Mislim da će neki ljudi saosećati sa njima, ali neki drugi zato neće. Biće zanimljivo videti šta će se dogoditi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu