​Kako debljina utiče na moj karakter

foto: Flickr / Lwp Kommunikáció

Otkad znam za sebe ja sam punačka, debeljuškasta, gojazna, zaobljena, elegantno popunjena, ponekad i prepunjena… osim u dva kratka perioda, srazmerno mom životnom stažu.

Prvog se ne sećam, jer sam ga provela u inkubatoru, kao nedonošče rođeno sa manje od dva i po kila.

Drugi mi je još uvek u toplom sećanju, jer se protezao na nekoliko nedavnih godina. Bio je prouzrokovan razvodom i konstantnim duvanjem koje je u braku bilo sputanije.

Za prvo je jasno, svaki stres može da izazove promenu režima ishrane, ali je drugo skroz neuobičajeno. Međutim, za razliku od većine koja se od vutre razvaljuje od jela, pogotovu slatkiša, meni je marihuana ubijala apetit.

Par dimova pre jutarnje kafe, par umesto doručka, slično i za ručak, popodnevnu marendu, ponešto i između, i tek se uveče setim da ništa celog dana nisam jela.

Tako sam, u jednom trenutku postala saraga, vreća kostiju i omlitavele kože. Ljudi koji me dugo nisu videli, bili su zabrinuti – da li me je to neka bolest spopala.

Ja sam, pak, uživala u svom telesnom statusu, prvi put kolena ne nalik krofnama, spremnim da dostojanstveno ponesu minić. Bolelo me uvo što su mi sise oklembešeno mlatarale, što su mi obrazi bili upali, jer, konačno sam spadala u kategoriju mršavih.

Ipak sam, pod sugestijom okoline, zadnjih meseci svog omršavelog statusa, krenula da uvodim doručke, da glocnem nešto do večere, a pred spavanje da se odajem poroku koji nikad nisam ni napuštala.

Uključim TV, legnem, pored kreveta stavim 200 grama čokolade i litar i po švepsa (ranije sam bila ovisnik o koka-koli) i to prožderem somnabulo, nesvesno, pa se ujutru probudim ulepljene kose, sa masnim, kao govnjivim tragovima na posteljini i po vratu.

Kažem sebi – neću više nikad tako, a s večeri opet robujem starom sladostrašću.

Elem, meseci su prošli od kad sam prestala da duvam, ja sam i dalje bila mršava, potom normalna, a onda me, jednog jutra, prenerazio odraz u ogledalu.

Sise ogromne, istina, po meri mog čoveka, ali ogromne i butine, stomačina, kukovi, dežmekasta, salom obavijena kolena. Kao testo koje narasta. Tek tad stadoh na vagu, pokazivala je deset kila više. Kako se to tako naglo nagomilalo, nemam stvarno pojma.

Obuzeo me je očaj, ali kako su svi drugi komentarisali da "baš lepo izgledam", to me utešilo, uljuljkalo, sve dok nisam osvestila stare simptome obolelog karaktera. Zbog kojih se i ovako javno ispovedam.

Jer, ja nisam od takvih koji debljinu nose s dignitetom, poletnih, okretnih, u miru sa svojim telom. Mene to stanje baca u bedak, u tromost duha. U sklonost mnogim nastranim igrama.

Recimo, da gledam ljude u prolazu računam statistiku, ko je sve deblji od mene, a sa kim sam tu negde. Da sažaljevam ili se gadim, zavisno od dana, debele koji na ulici jedu, ne mareći što ni na šta ne liče. Da premeravam obline i obime, da zavidim potprosečnim, a prezirem natprosečne, uglavnom ženskog pola.

Ta anomalija psihičkog sastava poznata mi je od ranije, i imala je razne vidove. Kao mala debela, u nižim razredima osnovne, iz tog kompleksa mnogo sam lagala.

Da imam kila manje no što je kazaljka pokazivala, čak i na sistematskim pregledima, prenoseći netačan podatak od sestre koja me je merila do one koja je zapisivala. Da me je porodični lekar oslobodio fizičkog, pa bih tokom časova sedela na strunjači, sa ostalim „penzionerima". Tako nas je, potcenjivački, zvala nastavnica Minerva.

Nisam bila imuna na taj nadimak, al' sam trpela zarad poštede koja je važila u svim slučajevima osim testova na kraju godine. Kad ne bih uspevala da održim ravnotežu ni tri sekunde, da se uzverem uz uže, da napravim ljudski kolut napred i nazad, kad bih se redovno nasukala na „kozlić".

Jednostavno, ne bih mogla da se setim da istovremeno skočim i raširim noge. To je bio krunski dokaz uticaja debljine na funkcije mozga.

U pubertetu, usvojila sam izgovor „mrzi me" za sve što nije sedenje, ležanje i jedenje. Pretvarala sam se u sve bezobličniju masu, isprva se s tim sprdajući pesmicom-razbrajalicom „ja mogu sve sa sedamdeset dve". Na metar i žilet visine.

Kad sam prešla 80, više mi nije bilo do pesme, pala sam u depresiju. A baš to je bilo vreme kad raste seksualni interes.

I čemu sam pribegla? Devizi „kakav je – takav je, ščepaj ga, ne daj ga… jer je muškarac". Zadovoljstvu što me je neko udostojio jednovečernjeg polnog opštenja. Sad, dal' je taj morao da traži onu moju stvar u lipoidnim naslagama, ne znam, jer sam uvek pritom bila pijana.

Iz tog najkritičnijeg perioda pamtim buđenje pored velikog medveda - igračke, kad sam mu pospano dotakla dlakavu nogu uz užasnutu misao „Bože, ko je sad pa ovaj?". Sećam se i stidnih vaši neutvrđenog porekla. Eto do čega može da dovede debljina, uz svesrdnu pomoć alkohola.

Nije mi bilo strano da drugaricama „skidam" frajere, da legnem sa svakim ko me s naklonošću pogleda. Jednom me je jedan drug spasao iznenadnog gosta, koji se upravo spremao da iskoristi moje gostoljublje noćenja i priključenija.

Jednom sam jednu Olju na moru pitala dal' mi je pocrneo stomak. A ona, mrtva -ozbiljna, rekla – „ček', da ti podignem sise". I mrtva - 'ladna to i uradila, otkrivajući trbušinu koja se, zaštićena, belasala.

I, mesto da se bacim na plivanje, izbegnem bar „mutenjku" (žumanca ulupana sa šećerom, kad nema ničeg drugog) nakon obroka, ja sam tu Olju zamrzla.

Od zgodnih prijateljica, pravila sam idole, dok me je iskrena zavist navodila da ih ogovaram, kad god mi se ukaže prilika. Tu sam negde razvila naviku da tipove vezujem drugim ličnim svojstvima. Recimo, preteranom servilnošću.

Takva sam bila i u drugim sferama, pa otud nadimak „Draganica". Što je svakako bolje od „pampur", kako su me krstili u srednjoj školi, što sam pripisivala svom obliku, a ne dupeuvlačenju. Šlihtanje sam bar u domenu autoriteta, ipak nekako kontrolisala.

A (samo)kontrola je prava reč koja, po meni, deli mršave i debele. Napor volje da, recimo, s dijetom počneš odmah, a ne „u ponedeljak", protegnut u nedogled, čemu sam, naravno, bila sklona. Kad već nisam sklepana srećna, anoreksične konstitucije.

Debljina me je činila i abnormalno ljubomornom, nesigurnom u srži. Pa bih, kao slučajno, banjivala kod drugarica, u bolesnoj težnji da ih zateknem „na gomili" sa tadašnjim mužem. Koga sam, opet, maznula u trenutku kad je stalna oscilacija težine bila u silaznoj fazi.

Što me dovodi do fakta da ne znam nikog ko je toliko često menjao obim kukova, grudi, butina, struka. Deset kila manje-više, meni je bilo pravilo, a ne presedan, što se odrazilo na strije, zbog kojih me je jedan frajer zvao „tigrica".

I taman kad sam, najzad, pomislila, da ću starost dočekati mršava, u miniću, to salište se ponovo zalepilo. A kolena nabrekla. Kad se pogledam u ogledalu, ili izlogu, dođe mi da povraćam.

Zadišem se čim ubrzam korak, o trčanju nema ni govora. Sve češće se hvatam kako na predlog odgovaram sa „mrzi me". Kako merkam prolaznike i procenjujem im oblike. To da nemam šta da obučem, neću ni da pominjem. Il' je tesno, ili suviše ističe gabarit.

Sigurno je da neću potegnuti za vutrom da opet smršam, ona mi je i dokusurila ono malo karaktera. Hoću da mogu da moje „ne", zaista to i znači.

„Ne" čokoladi i švepsu u krevetu, što posledično znači i „ne" masnim flekama na jastuku. „Ne" jelu kad nisam gladna, već samo nervozna. „Ne" izbegavanju pešačenja. „Ne" izgovoru „mrzi me"…

A kad ću? Od ponedeljka.

Ali, sve i da uspem, znam sigurno da će preskakanje „kozlića" ostati pusti, neispunjeni san iz detinjstva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu