FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Ugroženo mentalno zdravlje izbeglica u Evropi

On je pobegao iz Iraka. Ali nije mogao da pobegne od nepodnošljivog tereta nasilja kojem je prisustvovao.
23.11.15
Foto by Matteo Congregalli

Kada je mladi Kurd smešten u centar za privremeni smeštaj u Milanu počeo da izlistava fotografije u svom telefonu, jedan od članova osoblja centra bio je šokiran onim što je video. Na ekranu se pojavila slika čoveka koji visi obešen. "Ovo je moj prijatelj", rekao je Kurd s apatijom u glasu.

"Obesili su ga samo zato što je bio Kurd", priseća se Masimo Kijodini, koordinator centra za privremeno zbrinjavanje izbeglica. Dva dana kasnije, čovek je neuspešno pokušao da oduzme sebi život, iskočivši kroz prozor svoje sobe na drugom spratu centra.

Reklame

On je pobegao iz Iraka. Ali nije mogao da pobegne od nepodnošljivog tereta nasilja kojem je prisustvovao.

Bilo da se radi o neizvesnom putovanju preko Mediterana u krhkim čamcima ili izbegavanju pograničnih patrola, suzavca ili vodenih topova u očajničkoj seobi preko Balkana, na putu do Evrope migranti ne nailaze samo na pretnje telesnom integritetu. Njima je ugroženo i mentalno zdravlje.

Početkom septembra, Nemačka komora psihoterapeuta upozorila je vlast da najmanje polovina izbeglica koji stignu u Nemačku pati od mentalnih problema izazvanih traumom, jer je više od 70 odsto izbeglica prisustvovala nasilju, a oko 50 odsto njih ga direktno iskusilo na svojoj koži.

Četrdeset odsto izbegličke dece ispitano u ovoj studiji prisustvovalo je nekom nasilju, objavio je na konferenciji za štampu predsednik komore Ditrih Manc. Oko četvrtina "morala je da gleda kako napadaju članove njihove porodice", precizirao je on.

Pročitajte i: Izbeglice u Beogradu zabrinute zbog napada u Parizu

Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) upozorio je 2013. godine da 21,6 procenata Sirijaca u izbegličkom kampu u Jordanu pati od poremećaja anksioznosti, dok 8,5 procenata ima post-traumatski stresni poremećaj (PTSD).

Prema Mancovom iskustvu, kod izbeglica su često prisutni svi simptomi PTSD-a, uključujući košmare i flešbekove. On se založio za efikasnije lečenje mentalno osetljivih osoba među izbeglicama; lečenje koje ne sme isključivo da se svodi na prepisivanje lekova.

Reklame

U jednoj klinici u Italiji, zemlji koja prednjači po prijemu izbeglica u Evropi, lekari rade upravo to. Jedna mala psihijatrijska klinika u Milanu pruža pomoć "psihološki osetljivim pojedincima" — što je birokratski izraz smišljen da obuhvati sve traumatizovane izbeglice.

"Da se razumemo oko jedne stvari", rekla je za VICE News Marcija Marcagalija, prijatni i ljubazni psihijatar koji se specijalizovao za lečenje žrtava mučenja. "Migrantska kriza više nije vanredno stanje. 130.000 ljudi koji su stigli u Italiju za 10 meseci nisu vanredno stanje. To je sada ustaljeni fenomen migracije. Međutim, mentalno zdravlje je drugo, mnogo realnije vanredno stanje sa kojim ovde pokušavamo da se izborimo."

Klinika je otvorena 2003. godine. U to vreme većina ljudi koja je dolazila u Italiju bili su ekonomski migranti u bekstvu iz afričkih zemalja ili od posledica balkanskog rata, sa idejom da unaprede svoj životni standard. Ali priliv migranata u Evropu se tokom godina radikalno promenio. Danas je glavni poriv opstanak.

"Od 2011. godine, ljudi beže da bi spasli gole živote. Beže od progona, silovanja i mučenja. U njihovim životima je jedino još preostalo često smrtonosno putovanje u Evropu", rekla je Marcagalija.

Posle procvata i sunovrata Arapskog proleća, dok je Libiju i Siriju zahvatilo krvoproliće, a tzv. Islamska država zauzela velike delove teritorije Iraka, migranti su postali mnogo skloniji tome da obole od PTSD-a.

Reklame

"Izuzetno su izloženi nebrojenim traumatskim iskustvima", objasnila je ona. Simptome traume nije teško prepoznati, rekla je Marcagalija. "Govorimo o fizičkim simptomima kao što su snažni bolovi u stomaku, ekstreman mentalni i fizički umor, i nesanica. U težim slučajevima, imamo flešbekove, krizu anksioznosti, disocijativne napade i halucinacije."

Klinika blisko sarađuje sa centrima za prihvat izbeglica i migranata koji su stigli do Italije i žele da nastave putovanje ka severnoj Evropi. Socijalni radnici u centrima skreću pažnju klinici na zabrinjavajuća ponašanja, ako ga prepoznaju.

Marcagalija je tokom godina videla mnoge takve slučajeve. "Jedan pacijent iz Kameruna je imao flešbekove. Praktično je ponovo proživljavao trenutke svog mučenja, iznova i iznova", ispričala je ona.

PTSD se obično vezuje za ratne veterane, koji često imaju žestoke flešbekove kao rezultat duge izloženosti traumatičnim iskustvima na ratištu. Imati flešbek znači biti bačen nazad u određeni traumatični trenutak.

"On je imao posebno snažan flešbek sa izlivom nasilja. Rasturio je svoju sobu", prisetila se Marcagalija. "Kad sam ga prvi put posetila, mislio je da ga je zaposeo demon."

Za razliku od Kurda koji je pokušao sebi da oduzme život, ovog pacijenta su odveli na kliniku pre nego što mu se stanje pogoršalo. Ubrzo nakon toga započeo je psihoterapiju. Uspeo je da kontroliše flešbekove i pobedi svoju traumu.

Dok pričate sa Marcagalijom o slučajevima koje je videla, stičete utisak da većinu detalja zadržava za sebe. Ona želi da zaštiti svoje pacijente, čiji oporavak još nije izvestan. Potrebno je mnogo vremena da zarastu ožiljci.

Reklame

Pogledajte VICE News dokumentarac "Evropa ili smrt - moje bekstvo iz Sirije":

Međutim, VICE News je saznao za priču čoveka po imenu R., geja iz Ugande. On je prošle godine pobegao iz svoje zemlje, gde je bio neprestano izložen napadima zbog svog seksualnog opredeljenja.

On je bio prisiljen da se oženi ženom i ima dete s njom. Nakon što su ga se odrekli roditelji kad ga je žena napustila, krenula je da ga zlostavlja porodica čoveka sa kojim je bio u vezi. Zbog zločina homoseksualne aktivnosti završio je u zatvoru, i tu bio divljački pretučen. Posle toga je uspeo da pobegne.

"Ne spavam noćima. Budim se očajan", rekao je on, opisavši u detalje svoje košmare i anksioznost, posledicu ne samo fizičkog, već i psihološkog nasilja koje je pretrpeo.

On je izjavio da je, uprkos tome što je doživeo ogroman osećaj slobode kad je stigao do Italije, sreća još daleko. "Nikoga nije briga za moj seksualni izbor ovde", rekao je. "Ali uporno ponavljam sebi da sam sebičan. Osećam strašnu krivicu i tugu. Ostavio sam čitav život za sobom, čak i svog sina."

Žene mogu biti izložene posebnim oblicima traume specifičnim za rodne odnose. Sistematsko silovanje u ratnim sukobima širom sveta primenjuje se kao oružje za terorisanje civilnog stanovništva i uništavanje društvenog tkanja, a žene i devojke su najčešće žrtve.

U izveštaju Saveta bezbednosti UN od marta 2015. godine kaže se da je građanski rat u Siriji bio obeležen seksualnim nasiljem od samog njegovog izbijanja. Prema podacima Fonda UN za stanovništvo, samo u 2013. godini Ujedinjenim nacijama se posle seksualnog napada ili drugog rodno zasnovanog nasilja za pomoć obratilo 38.000 ljudi .

Reklame

Projekat "Žene pod opsadom" je uz pomoć mape sastavljene na osnovu sakupljenih svedočanstava proučio ko su bili žrtve i počinioci seksualnog nasilja tokom prve dve godine građanskog rata u Siriji, od 2011. do 2013. godine. Oko 80 odsto slučajeva koje su dokumentovali podrazumevalo je silovanje ili napad na žene i devojke, a gotovo 90 odsto svih napada izvršile su snage lojalne Asadovom režimu. Prema Projektu, žene i devojke često su bile silovane pred rodbinom.

Silovanje je divljalo i u režimu Islamske države, čiji su pripadnici zarobljavali i razmenjivali žene i devojke iz verske manjine Jazidi, tvrdeći da Kuran dozvoljava i čak ohrabruje silovanje nevernika.

"Zapanjujući broj žena koje stignu do Evrope doživeo je seksualno nasilje u svojoj domovini ili tokom putovanja. Bebe onih koje se porode na putu ili u Evropi često su začete silovanjem", navela je Marcagalija.

"Prema Istanbulskom protokolu (smernice UN-a o mučenju), silovanje spada u mučenje. Ostavlja iste neizrecive posledice po nečiju psihu." Aktivnosti klinike u slučajevima seksualnog nasilja oslanjaju se na iskustva stečena u ratu u Bosni, tokom kog se procenjuje da je silovano 50.000 žena. To znanje se sada primenjuje na pomoć žrtvama silovanja sa Bliskog istoka i iz Afrike.

"Imali smo zapanjujući slučaj mlade Afrikanke koja je prodavana i razmenjivana kao seksualna robinja tokom čitavog putovanja do Evrope", rekla je za VICE News Marcagalija, pazeći da zaštiti svoje pacijente. "Ona je bila toliko traumatizovana da je izgubila čulo govora."

Reklame

Žena je uspela da pobegne od svojih otmičara. Kad je stigla u Evropu, aktivisti iz prihvatnog centra javili su bolnici da je njeno stanje "psihološki osetljivo". Mnogim ženama koje se leče u Milanu potrebni su meseci, ako ne i godine, da ispričaju svoju priču. Prema rečima Marcagalije, sve što je ova Afrikanka mogla da čuje u svojoj glavi bili su glasovi muškaraca koji su je silovali: glasovi njenih mučitelja.

"Prošli su meseci pre nego što smo uspeli da je ubedimo da je ovde bezbedna i da niko neće doći da je odvede", rekla je ona. Čak i oni koji kad prvi put stignu ne pate od PTSD-a ili drugih mentalnih stanja, mogu kasnije da obole od traume posle naseljavanja, kad jednom pokušaju da započnu novi život.

"Šta ako ste rizikovali život da pobegnete iz svoje zemlje i stignete do Evrope, a onda odjednom otkrijete da je Evropa zapravo jedna velika laž, fatamorgana?", zapitala se Marcagalija. Ponekad je najgori deo putovanja kad shvatite da Evropa nije mesto u kom se ostvaruju svi snovi. "Kako da se izborite sa činjenicom da ste u Siriji bili cenjeni novinar za nacionalni dnevnik, a ovde završite tako što perete sudove da biste preživeli jer nemate pravo na posao?", zapitala se lekarka. "Kako da objasnite svojoj porodici koja je ostala u Ugandi da ne možete da im šaljete novac jer ne uspevate da ga zaradite?"

Ovu "krizu naseljavanja" često pogoršava izuzetno dug postupak dobijanja statusa izbeglice. Duge liste čekanja ostavljaju mnoge migrante u limbu nezaposlenosti i sve narušenijeg samopoštovanja koji lako mogu da dovedu do depresije i, "ako vam religija dozvoljava, zavisnosti od droge i alkohola", dodala je Marcagalija.

Reklame

Lečenje osetljivosti posle traume postepeno počinje da se uvažava kao deo akcionog plana rešavanja aktuelne izbegličke krize. Lečenje trauma je i način da se pozabavimo dugoročnom budućnošću migranata, a ne samo zahtevima za azil.

Kratkovida rešenja mogu biti ozbiljne prepreke za psihološko izlečenje izbeglica. "Mi mislimo da treba samo da im obezbedimo hranu i krov nad glavom", rekla je Marcagalija. "Ali mi moramo da se usredsredimo na dan kada će se izbeglice vratiti kućama i krenuti ponovo da grade svoje živote, nakon što su pobedili sve traume."

Radnici po centrima često nisu obučeni da prepoznaju simptome PTSD-a. To znači da se mnogi traumatizovani migranti ne leče dok se ne desi nešto loše, objasnila je Marcagalija, zbog čega problem može da postane mnogo gori. "Ako se simptomi PTSD-a ne spaze na vreme, osoba može nepotrebno da završi u bolnici za čitav život", dodala je ona.

Politika takođe igra veliku ulogu. Etno-psihijatrijska klinika u kojoj radi Marcagalija deo je jedne od najpoznatijih bolnica u Italiji. Neimenovanje bolnice u ovom članku bio je preduslov da nam se omogući pristup.

Ta bolnica nalazi se pod nadležnošću regionalnog saveta Lombardije, kojim trenutno vlada italijanska desničarska stranka Severna liga, čiji su anti-imigracioni stavovi eskalirali poslednjih nekoliko meseci.

PREPORUČUJEMO: VICE na granici: Ko su "ratne" a ko "ekonomske" izbeglice i šta oni misle o tome

Na političkom horizontu zasićenom bučnim sloganima kao što su: "Italijani na prvom mestu" ili "Zaustavite invaziju", pružanje pomoći migrantima može da se ispostavi kao veoma nepopularna aktivnost.

Dok se Evropa bavi najkritičnijim vidovima krize — sklonište i hrana — mnogo više mora da se uradi da bi se pomoglo masi izbeglica koje pristižu u Evropu. Iliti rečima Marcagalije, koje se nadovezuju na Ditriha Manca: "Moramo da intenziviramo svoju igru. Ali Evropa za to verovatno još nije spremna."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu