To je sport/igra/zabavna aktivnost koju uvek sebi objašnjavam na glas sa jednostavnim: "Pa, m, probaj da oboriš sve čunjeve sa kuglom." I kao posledica toga imate sve ovo što sada gledate, istraživanje ovog kosmosa u rečima i fotografiji.Pre nekoliko leta, kada sam počeo da kuglam često, primetio sam da kada bih ušao u kuglanu, često bih se osetio nekako bolešljivo. Ne mislim fizički bolestan, već onako, kao da bih postao egzistencijalni Hampti Dampti, koji je sam po sebi ranjiv. Onog trenutka kada bih osetio miris dezinfekcionog spreja za patike ili zvuk savršenog "strajka", počeo bih da ludim.
Reklame
Moja hipoteza je da su ove zgradurine kao neka čistilišta. Da ima nešto u toj igri i tom prostoru što ističe besmislenost života i koliko je on zaista dosadan. Sve što znam jeste da nikada u životu nisam tako naglo uvučen u nešto. Bilo je to nešto između neizdržive gladi i ogromne stomakobolje.I eto, ovog leta, fotograf Elaj Durst i ja smo proveli neko vreme po kuglanama, misleći o kuglanju u državi Konektikat. On je fotkao, ja sam pisao. Obojica smo pričali sa kuglašima. Želeli smo da malo bolje razumemo kako nešto tako lako, može da bude toliko teško - nešto što je zapravo benigno, može da bude i maligno.—GIDEON JACOBS
