FYI.

This story is over 5 years old.

Tražeći ljubav sa otmenim, napaljenim svetom na večeri „Elitno zabavljanje“ u Londonu

Stigao mi je poziv kojim ću ostvariti san da se makar na jedno veče pridružim elitnoj grupi ljudi koja u svojim kupatilima ima sušilice za ruke.
24.8.15

Autorka. Sve fotografije: Šarlot Henkok

Kao neko ko je veoma zainteresovan za to da ima na tone para, sumorna stvarnost moje platežne moći me baš bedači. Dok se vreme vuče, lagano shvatam da nikada neću letovati na Bahamima, i da je jedino što mogu da učinim da na kosu stavim „Batist tropikal" i da zamišljam kako je tamo. Ali pre neko jutro, stigao mi je poziv zbog koga će se ostvariti moj san da se makar na jedno veče pridružim elitnoj grupi ljudi koja u svojim kupatilima ima sušilice za ruke.

Bio je to poziv na događaj za traženje partnera, usmeren na „ambiciozne i elitne profesionalce". Događaj je nazvan „Odabrano društvo" i organizatori su obećali „umreženo" traženje partnera, preko koga bih mogla da upoznam „najuspešnije samce". Ključne reči za grozno bogate – kao što su „inspirisani" i „ambiciozni" – su se nalazile svuda po sajtu.

Tokom priprema za veliko veče, odlučila sam da malo istražim tip ljudi koji će doći na veče „Odabrano društvo". Registrovala sam se na sajtu i pogledala profile nekih momaka. Našla sam Džejmsa*, kojeg „interesuje život" i koji je agent na berzi, Rikarda*, „zaluđenika za skijanje", i naravno, Hamfrija*, „ljubitelja čarapa" koga „veoma zanima Spotifaj". Vesti na sajtu su obećavale stvari koje ja nisam razumela, kao što su „neobavezno pićence u 'Bodos Šlosu'", kao i „romantične večere sa svećama, u jednoj ribarskoj luci na Sredozemnom moru", i naravno,

prilike za slikanje za „Tatler".

Vlasnici svakog meseca biraju novo „ekskluzivno" mesto za žurku, ali ovog meseca su izabrali „L'Eskargo", jedan od onih uvrnutih privatnih klubova u Sohou, za koje nisam sigurna da bi iko želeo da bude njihov član. Kada sam se popela uz spiralne, tapacirane stepenice, žurka se baš i nije zahuktala, pa sam zgrabila svoj besplatan šampanjac, čiji mehurići su obećavali bolji život, i krenula u prvu prostoriju. U njoj nije bilo nikoga, osim jednog fotografa koji se dosađivao pored gomilice šaljivih rekvizita.

Naravno, nijedan zabavan događaj koji drži do sebe ne bi bio kompletan bez otkačene foto kabine. Pretpostavljam da su one tu da bi bio siguran da ćeš, kada budeš lutao napuštenim hodnicima starosti, moći da izvadiš svoju sliku sa ogromnim naočarima, pokušati da probudiš svog partnera i kažeš, „Baš smo se dobro zabavljali, zar ne?", samo što partner neće spavati, već će biti mrtav.

Mislim, kako da se ne provedeš, kada imaš fes na glavi? Kada ga nosiš, osetiš se nekako privilegovano. Ja sam se osećala kao da sam na zajedničkom balu Kembridža i Oksforda, na kojem će uskoro doći do rasnog sukoba.

Tek je prošlo devet. Opirala sam se porivu da priđem najbližem stolu sa pićem, i bespomoćno sam skenirala prostoriju, tražeći nekoga kome je neprijatno koliko i meni. Smesta sam ga zapazila: čovek u skupom odelu i sjajnim cipelama, koji se po prostoriji kreće kao čamčić između super jahti u ekskluzivnoj marini. Prišla sam mu, i rukovali smo se, snažno i čvrsto. Rekao mi je da se zove Edvin*.

Pročitajte i: Pokušao sam da nađem ljubav njušeći majice neznanaca

Edvinove oči su bile pune upozorenja, tanke usne su mu bile razvučene u bolan osmeh. Rekao mi je da ima niz hotela i da je zaradio bilione na nekretninama, ali bilo mu je suviše neprijatno da pređe na stvar. Stavila sam njegovu vizitku u džep i produžila dalje.

Da budem iskrena, nisam bila iznenađena time što je Edvin bio pod pritiskom. Usred crnih odela na bele pruge i pečatnih prstenova, shvatila sam da neću imati pravu žvaku za ove macane. Nisam letela ispod radara, letela sam kompanijom sa jeftinim kartama.

Žene su izgledale besprekorno i zastrašujuće. Jedna od njih je nosila „Aspinal" ešarpu i haljinu koju je očigledno sašila krojačica Kejt Midlton. Jedna je nosila neku od onih tankih, svilenih košulja, koje imaju fleke od znoja, kada ih nose siromašne devojke. Mirisale su na mirišljave sveće. Bez pitanja mogu da vam kažem da nijedna od tih žena nikada nije rukama jela humus.

Noge jedne ledene, plave dame su izgledale tako glatko i voštano, da sam začula sebe kako je pitam da li mogu da ih dodirnem. I eto, našla sam se u situaciji da dodirujem noge potpune neznanke. Posle dodirivanja sam promenila temu i pitala je da li je videla Edvina na žurci, a ona je samo zakolutala očima i rekla, „Joj, taj tip", sa izmučenim izrazom lica. „On ima jedno pedeset godina, samo je sav izoperisan".

Kada sam ga ponovo pogledala, Edvin je stajao ispod svetla, i lice mu se neobično sijalo, kao da se topi. Sada sam shvatila da nema napet izraz lica, već da je u pitanju samo njegova stara koža, rastegljena po licu, i ispunjena botoksom koji se ugrejao pod svetlima. Svi smo gledali kako „zavodi" po prostoriji, užasnuti i radoznali u isti mah, kao kada gledaš plastičnu kesu koja na auto putu leti ka tebi.

Oko deset je „L'Eskargo" baš živnuo, pa je čak i Edvin uspeo da se sabere i zamalo se smuvao se jednom seksi španskom senjoritom. U uglu je saksofonista sa „rejbankama" sa mnogo razumevanja svirao pesmu Mistera Probza „Talas za talasom".

Malo dalje, jedan ogroman čovek sa kravatom od kašmira preglasno je pričao o nekakvoj aplikaciji. Kada je izgovorio reč „legenda", 'ladno je akcentovao na drugom slogu, naglašavajući slovo „g". Osim njega, svi prisutni su bili svetski ljudi, visoki i ljubazni. Okrivite mehuriće za to, ali uprkos svom instinktu, ja sam se dobro zabavljala.

U krcatom baru sam zapodenula razgovor sa momkom kakvog vole mame, koji je bio apsurdno visok, i bradavice su mu bile u nivou mojih očiju. Hugo*, kako ćemo ga nazvati, je bio veoma, veoma fin mladi bogataš, vedar, ali rešen da se skrasi.

Bio je jedan od najvećih zagovornika večeri za otmene samce. Došao je pravo iz prepunog bara u Kanari Vorfu. Sada, u okrilju „Odabranog društva", više nije morao da margaritama čašćava devojke za koje bi se na kraju ispostavilo da imaju momke. Ovde je mogao da se druži sa „srodnim dušama" – drugim rečima, ljudima koji bi možda čak i spavali s njim.

Razgovarajući sa Hugom sam shvatila u čemu je draž „Odabranog društva". Aplikacije za traženje partnera bi mogle da umanje stid ljudi koji iskreno „traže ljubav", ali svi znamo da one ne mogu da budu zamena za hemiju pravog izlaska u stvarnom životu. Problem sa večerima samaca je taj što svi sumnjaju da su one samo parade tužnih ljudi čija posteljina miriše na nudle. S druge strane, „Odabrano društvo" nema taj problem – svi prisutni su iskreno mislili da je veče sjajno.

Niko tamo nije merkao zidove zgrčenih nožnih prstiju u cipelama. Uprkos mučnoj ljigavosti reklamnog materijala – „'Odabrano društvo' se ističe time što privlači elitu, od modernih kreativaca do velikih igrača krupnog kapitala" – treperavi Holanđanin, Majkl Krejenhof, osnivač, je napravio iskusan potez. Kao što sam kaže, „Neverovatna popularnost naših događaja govori da je ovo format koji se ljudima dopada. Ovo veče smo nazvali 'trovečernji pop ap', i svako veče je krcato". Kada smo već kod toga, ljudi izgleda toliko vole „pop ap" advertajzing, da bi došli i na događaj na kome se rade „pop ap" rektalni pregledi.

Takođe osnivač i „Londonskog polo kluba diplomaca", Majkl je šarmantan tip. Rekao mi je da je počeo da organizuje ove večeri kada su mu se njegovi prijatelji požalili kako nikada nisu u prilici da upoznaju druge seksi, bogate ljude, jer su suviše zauzeti svojim besmisleno fensi poslom. Okupljajući gomilu ljudi koji se svi identifikuju kao pobednici, potpuno je preokrenuo uobičajenu, depresivnu formulu za traženje partnera.

Pitala sam ga zar ne misli da „veče samaca samo za 'elitu'" zvuči pomalo pičkasto. „Najviše smo fokusirani na inspirativne i ambiciozne samce iz Londona, što ne znači da nam dolaze samo ljudi u odelima koji mnogo zarađuju, već dolaze i mnogi perspektivni kreativci, glumice i muzičari", odgovorio mi je. Pošteno, ali pretpostavljam da pod kreativcima podrazumeva momka koji nosi šeširić, ili onoga koji je udenuo slušalice u svoj „ajfon 6".


Pogledajte i naš dokumentarac "Južnokorejska industrija ljubavi":


Da budem iskrena, Majkl i ostali prisutni me nisu nešto mnogo inspirisali, ali me je obuzela nekakva čudna empatija. Iako mi je i dalje bilo teško da poverujem da bankari uopšte imaju srca ili osećanja, još više me je uznemiravala spoznaja da možda imam nečeg zajedničkog sa svim ovim krupnim igračima. Ponajviše to što biti sam u gradu mogućnosti može da bude suviše ophrvavajuće, ko god da si, naročito pošto se svi toliko trude da budu kul.

Oko jedan ujutru, kada se veče bližilo kraju, shvatila sam da uživam u društvu ljudi koji sebe opisuju kao „strastvene igrače pola", i žele da izlaze samo u „Nobu". Bacila sam pogled ka Hugu, našao je damu koja će spustiti glavu na njegove meke bradavice. On je samo želeo nekoga koga će obožavati, ignorisati i s njim se igrati indeksa berze „Fajnenšel tajmsa". Zar je to previše?

Videla sam poslednjeg neuparenog momka kako prolazi kroz prostoriju i gestikulira ka jednoj Nemici sa ogromnim grudima. Na izlazu iz zgrade sam se umalo saplela o kravatu onog krupnog tipa, koja je ležala bačena. To me je podsetilo da smo u potrazi za pravom ljubavlju svi mi – i bankari , i svi ostali – jednako patetični.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu