FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Biti hašišar u Pekingu je skupo, opasno i komplikovano

Hoće li Kina olabaviti zakone o lakim drogama?

Pre nekoliko godina, moj komšija Luk* je otišao na vatromet na planini pored Pekinga. Tri autobusa puna veseljaka su došla iz prestonice, dobro snabdeveni akoholom i kanabisom; nekoliko njih je ponelo pečurke i esid.

Ali žurka nije potrajala. „Među nama je bio doušnik", nagađa on. Na povratku kući, policija je zaustavila autobuse kod naplatne rampe. „Naterali su sve Kineze da uzmu svoje torbe i izađu iz autobusa. Svima su pretresli torbe, i odveli su nekoliko Kineza u zatvor."

Reklame

Ali stranci su izbegli kaznu. „Jedan od policajaca je ušao u autobus i povikao na nas: „Kada ste u Kini, treba da poštujete kineske zakone", seća se Luk. Ali to je bilo sve. „Svi stranci su se izvukli."

Imao je više sreće nego veseljaci u „2 Kolegas", baru sa živom muzikom, jeftinim pivom i hipsterskom atmosferom. Jedne večeri, prošlog avgusta, policija je iznenada zatvorila izlaze i sve goste testirala na drogu. Australijski novinar, Stiven Mekdonel, koji je bio prisutan, u časopisu The Drum je opisao raciju:

Vrata na toaletu su bila otvorena, policajci su nas gledali dok smo jedan po jedan davali uzorke. I žene su morale to da rade sa otvorenim vratima. Policajka je stajala na vratima i delimično zaklanjala pogled onima koji su prolazili ispred kabina.

Čim bi uzeli uzorak, usmerili bi ga ka svetlu. U nekim slučajevima je bilo reakcije. Sa mesta na kome sam stajao nisam mogao da vidim, ali one koji su „pali" na testu su izveli napolje, naterali ih da sednu na ulicu vezanih ruku i sa pognutim glavama. Nekima je na ustima bila zalepljena traka. Policajci su stajali iznad njih i ućutkivali ih.

Racija na „2 Kolegas" je bio otrežnjujući šok za zajednicu stranaca sklonu THC-u. Da li ćemo sada stvarno morati da poštujemo stroge kineske zakone o drogi?

Među onima koji su uhvaćeni u poslednjem naletu bio je i sin Džekija Čena, Džejsi, kome su razrezali kaznu od šest meseci zatvora, kada je uhvaćen sa 93 grama trave. Tokom poslednjih pet meseci, vlasti su uhapsile 133.000 osumnjičenih i zaplenili 43,3 tone narkotika, prema skorašnjem izveštaju nacionalne novinske agencije, i policija je kaznila ukupno 606.000 osumnjičenih u tom istom periodu.

Reklame

Kokain i pilule su omiljene lokalne droge, ali scena marihuane je u potaji. Stranci je gotovo ekskluzivno kupuju i prodaju između; osim nekoliko Kineza koji žive na Tajvanu, u Hong Kongu ili onih koji su rođeni u inostranstvu, kao i žena čiji su momci stranci, ne znam mnogo Kineza koji redovno duvaju.

„Lokalna zajednica koja duva mora da ostane u tajnosti", rekao mi je jedan američki poznanik. „Nije kao u nekim državama u SAD, gde za količinu do 30 grama dobiješ kaznu od 250 dolara. Ako ti nađu toliko u Kini, završićeš u tajnom zatvoru gde na tebi izvode sulude medicinske eksperimente, i slična sranja."

Ipak, nisam uspevao da savladam svoju radoznalost. Kristofer Hačins je jednom napisao da su mu u skoro svakoj kući u kojoj je bio u Iranu za vreme ajatolaha Homeinija nudili alkohol. Postoji li slična podzemna scena u Kini? Kinezi koriste Fejsbuk i gledaju pornografiju, uprkos nominalnoj zabrani vlade. Pitao sam se, koliko Kineza ima tajne štekove i lampe za uzgajanje?

Odgovor je, priličan broj. Iza strogog vela tajnosti, postoji mali, ali dinamični krug ljudi koji uzgajaju, prodaju, puše i jedu marihuanu.

Pitao sam svoje najbliže ortake koju duvaju za savet koji bi dali novajliji, i svi stranci su imali istu, jedinstvenu preporuku: „Samo idi u Sanlitun i razgovaraj sa nekim od crnih momaka".

Sanlitun je boemska četvrt Pekinga, preskupo čistilište lažno brendiranih pića i skupih mamurluka. To je japi centar prestonice, sa „Epl storom" i ogromnim „Starbaksom" koji radi non-stop. Kada sam pre dve godine prvi put bio u Pekingu, posao sa travom je bio živahan, i vlasti ga nisu ometale. Nisi mogao da prođeš Sanlitunom, a da te neko sa jakim jamajčanskim akcentom ne pita „Hej, čoveče, jesi li dobar?"

Reklame

Četvrt Sanlitun u Pekingu. Fotografija: korisnik Flickr-a Lux Moundli

Jedan moj bivši kolega se snabdeva kod afričkih dilera. On je Amerikanac, koji živi u lavirintu uličica i hodnika između kule Dram i čuvenog tibetanskog hrama, i pristao je da ga citiram pod uslovom da ga zovem „Ričard Sledž", što je izgleda referenca iz Arčera. Ali ja ću ga zvati Dik.

Dikov diler „radi u jednoj ambasadi, ali dilovanje mu je glavni izvor prihoda (Dik nije želeo da mi kaže u kojoj ambasadi)". Dik misli da je barem delimični razlog zašto su Afrikanci najuočljiviji dileri to što su, pored stogih kineskih zakona o trgovini drogom, diplomatske misije korumpiranih afričkih zemalja među jedinima dovoljno pouzdane za dopremanje velike količina.

Afrički dileri, objašnjava Dik „neće imati najbolju, ni malo lošiju, već veoma lošu travu, ali i to je neki početak". Ali nije kvalitet ono što ga brine: „Ako nađem dva grama polupristojnog sranja za 50 dolara, dobro sam prošao."

Afrički dileri su bili među prvima na koje su se okomili u ovim novim racijama. „Moj čovek je naleteo na doušnika, i neko duže vreme sigurno neće prodavati", rekao mi je Dik, ožalošćeno. Iz više drugih izvora su mi potvrdili da je u poslednjih nekoliko meseci prodaja trave otišla u ilegalu, ili barem iza zatvorenih vrata.

Sledeća najlakša opcija, prema kineskim kupcima, su Ujguri.

Lusi* je Kineskinja koju sam upoznao prošle godine na festivalu Stroberi, trodnevnom maratonu cirke, bendova i droge. Studira računovodstvo, voli kosplej i da čita Murakamija. „Samo triput u životu sam duvala", rekla mi je. „Moj dečko je bio radoznao, pa smo probali zajedno". I mnogi od njenih prijatelja su probali. Kada sam je pitao gde su je nabavili, ona je nagađala da je većina studenata „kupuje od terorista."

Reklame

U ovom slučaju, „teroristi" su Ujguri – muslimanska manjina za koju se priča da vekovima koristi hašiš kao lek. To kako ih je ona okarakterisala nije retkost među Han Kinezima, od kojih mnogi ne veruju ovoj ćudljivoj manjini.

I drugi Kinezi imaju slično mišljenje, ali ga ne izražavaju toliko grubo. Na roštilju u blizini „2 Kolegas" upoznao sam tihog, povremenog pušača koji me je zamolio da ga navedem kao Vang Era.

„Jedno pola godine sam radio u Šangaju. Šangaj nije politički strog grad, i tamo mogu da kupujem travu. U Šangaju, mnogi Ujguri prodaju marihuanu", kaže.

Pitao sam ga da li se brine da će ga uhvatiti. „U prestonici je ozbiljno. Za prodaju droge dobiješ od 15 dana, do pola godine zatvora, i više… ali u Šangaju nije toliko ozbiljno. Neki Ujguri prodaju travu ispred klubova, a policajci nezainteresovano prolaze pored njih."

Ali muslimanska trava je skupa. Jedan džoint u nekom klubu u Šangaju Vang plaća 100 juana (16 dolara), a radi slabo, i svega desetak minuta. Lusi je par grama platila 300 juana.

Pogledajte naš dokumentarac o ženama telohraniteljima u Kini.

S druge strane, Mark* ne izgleda kao tip za koga bi pomislio da se drogira. Radi kao rukovodilac u velikoj tehnološkoj kompaniji, i slabo govori engleski, ali zna neke osnovne svakodnevne izraze, kao što su „trava", „hašiš", „kokain" i „heroin".

Mark kaže da je imao 22 godine kada je poduvao prvi džoint, i procenjuje da duva 10 do 20 puta godišnje. „Obično je nabavljamo u klubovima i na koncertima", kaže mi, uz pivo na pauzi za ručak. Veći deo potrebe za duvanjem zadovoljava preko prijatelja. „Ti mene počastiš kad imaš, i ja tebe kada ja imam drogu, kao kada častiš prijatelja večerom. Veoma tipičan kineski stil". Izgleda da Mark ima velikodušne prijatelje: kaže da je samo jednom sam morao da kupi, „od jednog crnog tipa u blizini Čaojang parka".

Reklame

„Imao sam nekoliko školskih drugova koji su Ujguri. Oni samo stave drogu u kutiju od cigareta, i tako je unesu u avion. Ovo je bilo pre haosa sa Ujgurima (jun 2009.): sada to više ne mogu da rade".

Svima koje sam intervjuisao bilo je zajedničko jedno: svi su se zainteresovali za travu preko zapadne kulture.

Mark je poslednji put duvao pre oko dva meseca, u odmaralištu svoje kompanije van Pekinga. „Posle večere, moje kolege su pile dosta piva. Oko četiri ujutru, duvali smo sa mojim kolegom iz Amerike. Popušio sam oko dva džointa", rekao je. „Mi u mojoj kompaniji smemo toliko da duvamo".

Mark nije jedini koji meša posao i zadovoljstvo. „Svi moji prijatelji duvaju", kaže Danijela*, Kineskinja koju sam upoznao preko Luka. Veći deo njenog kruga prijatelja čine eksperimentalni glumci i muzičari. „Mi ne pričamo mnogo o tome, jednostavno to radimo", objašnjavala mi je u mejlovima. „Moji prijatelji, prijatelji mojih prijatelja, ima nas na tone [sic] koji živimo pod pritiskom, policija nam je stalno na pameti, ali svejedno nastavljamo da rušimo tabue."

Danijela je zaslužila reputaciju da je neustrašiva kada je lokalni moderni kafić pretvorila u ličnu uzgajivačnicu. Tajna bašta, bukvalno pred nosom mušterija, cvetala je celo leto i od nje napravila junakinju među njenim umetničkim prijateljima (Insistirala je da kafić, koji se nalazi u starom delu Pekinga, ne bude imenovan, a osoblje kafića je pokazalo lojalnost i odbilo da komentariše).

Svima koje sam intervjuisao bilo je zajedničko jedno: svi su se zainteresovali za travu preko zapadne kulture.

Mark se zainteresovao za travu dok je bio srednjoškolac, a muzika mu je služila kao droga za beg: „Gledali smo filmove i dokumentarce o američkim bendovima, i želeli smo da probamo drogu", rekao je. „Zbog toga neki konzervativniji Kinezi okrivljuju američku kulturu za to što nas je naučila lošim stvarima". Lusi se zainteresovala kada je čitala Džeka Keruaka.

U tom kontekstu, kineska politika protiv droge može da se shvati kao deo oklevanja ove zemlje da otvori svoja intelektualna i kulturna vrata. Ali očigledno nije potpuno očistila Peking od droge, i kampanja, barem od januara, bi trebalo da se završi ovog meseca, posle čega će hašišari ovog grada moći lakše da udišu i izdišu.