FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Kako je ozloglašeni falsifikator otkrio sebe kao slikara

Zatvorenik koji je vodio kurs ga je pitao u čemu je problem, ali kada je Art rekao da će naslikati novčanicu od jednog dolara iz 1896, pomislio je da je poludeo. Na slici je bilo previše detalja za jednog početnika.
23.4.15

Artur Dž. Vilijams na otvaranju izložbe. Fotografija je vlasništvo autora

Artur Dž. Vilijams Mlađi možda je najpoznatiji po tome što je uspeo da falsifikuje novčanicu od 100 dolara iz 1996. godine, koju je navodno bilo nemoguće falsifikovati. Tajna služba je uporno gonila Vilijamsa, dok je on, po nekim procenama, odštampao 10 miliona dolara lažnih novčanica, pre nego što je na kraju završio u federalnom zatvoru na šest i po godina. To je bio treći put da je uhapšen zbog svojih kriminalnih poduhvata.

Ovo zvuči kao biografija nekog okorelog kriminalca, ali tokom poslednjeg boravka iza rešetaka, Art je ponovo otkrio sebe kao legitimnog umetnika. Držeći se onoga što najbolje zna, Vilijams je počeo da slika novčanice, da bi kasnije razgranao svoje poduhvate i na modnu liniju. Ubrzo je i umetnički svet počeo da obraća pažnju; krajem prošlog meseca, postavio je prvu izložbu u galeriji Meg Frezijer, u rodnom Čikagu: „Kreativni rad predstavlja život vrhunskog falsifikatora".

Reklame

„Dok sam bio u zatvoru, nisam razmišljao o tome da okačim slike u nekoj galeriji", Art mi je rekao na otvaranju. „Radio sam to da bih ubijao vreme… volim da slikam; to me smiruje i održava stabilnim".

Art je počeo da se bavi slikarstvom tek kada mu je ostalo tri godine do isteka kazne. Uvek je imao sklonosti prema dizajnu – što mu je možda bilo od pomoći dok je bio falsifikator – ali nikada ranije nije uzeo četkicu u ruke, dok u zatvoru nije bio organizovan kurs slikanja uljem na platnu.

„Kada sam krenuo na časove slikanja, davali su nam da pravimo reprodukcije, a mogli smo da biramo i između gomile buketa cveća", rekao je Art. „Nisam mogao da verujem. Evo nas u zatvoru, a oni traže od nas da slikamo cveće. Pokušao sam, ali jednostavno nisam osećao taj prizor. Želeo sam da radim nešto drugačije."

Zatvorenik koji je vodio kurs pitao ga je u čemu je problem, ali kada je Art rekao da će naslikati novčanicu od jednog dolara iz 1896, pomislio je da je poludeo. Na slici je bilo previše detalja za jednog početnika.

Svejedno je navalio na to.

„To je bila prva slika koju sam naslikao", rekao je Art. „Trebalo mi je godinu dana. Od tada sam samo nastavio to da radim. Naslikao sam novčanicu od dva dolara, onda od deset, a novčanicu od pet dolara sam naslikao dok sam bio u otpusnom odeljenju zatvora, i ona je bila najbolja, jer je mogla da menja boje."

Kada je izašao na slobodu, Art i dalje nije planirao da se slikarstvom bavi profesionalno, bio je suviše zauzet pokretanjem svoje modne linije. Ali onda je upoznao Stenlija Voznijaka, veterana čikaške klupske scene, koji je otvorio Red hed piano bar Džilis, kao i druge čuvene klubove u centru grada. Voznijak se zainteresovao za Artov rad, i uz pomoć svojih veza je pomogao tek puštenom falsifikatoru da stane na noge (i to u poslednjem trenutku – Voznijak je samo nekoliko nedelja pred otvaranje izložbe osuđen na godinu i po dana zatvora, zbog korupcije).

Reklame

„Upoznao me je sa Meg Frezijer", kaže Art. „Začas smo se dogovorili oko izložbe. Nisam znao koliko mora da se radi na tome da postaviš izložbu. Nije u pitanju samo kačenje slika na zid. Prvi problem je bio taj što nisam imao dovoljno radova. Poslednja dva meseca sam žurio da naslikam još. Tako je nastala slika sa parking satom" (slika sa parking satom je na kraju izabrana da bude na letku za otvaranje).

„Slika sa parking satom mi je zapravo jedna od omiljenih", kaže Art. „Nema nikakve veze s novcem. Ona prikazuje dečaka koji se naslonio na parking sat. To je prvi zločin koji sam ja počinio. Jednog dana sam došao kući, a moja mama je plakala, jer nije mogla da nas prehrani. Izašao sam napolje i počeo da udaram u parking satove. U njima je zveckala sitnina pa sam smislio kako da ih otvorim. Kupio sam neke namirnice i odneo ih kući. Naslikao sam tu sliku u znak sećanja na taj događaj. Želeo sam da izrazim prvu stvar zbog koje sam krenuo putem kriminala."

Art je prešao na falsifikovanje kada je imao 15 godina.

„Jedan stariji Italijan mi je postao mentor", rekao je. „Krao sam kola i kasetofone iz njih, na ulici sam prodavao travu na sitno. On je mislio da sam isuviše pametan da se bavim tim sitnim stvarima, i počeo je da me uči kako da štampam stare pare, kao što je bila novčanica od 100 dolara iz 1985. godine.

Art se sa žarom posvetio tom pozivu, ali dok je šegrtovao, njegov učitelj je nestao.

Reklame

„Proveo sam dobrih devet meseci s njim, a onda je jednostavno nestao", kaže Art. „Pokušao sam to da radim sam, ali u tom trenutku sam i dalje bio novajlija. Nisam naučio dovoljno. Na kraju sam se vratio na ulicu, i počeo da radim neke zajebane stvari, kao što je krađa od dilera. Uvalio sam se u nevolju u Čikagu, pa sam od toga pobegao dole, u Teksas."

Ali ipak nije mogao da izbegne ruku zakona.

„Završio sam u bajboku na dve godine, jer sam opljačkao nekog juvelira. Kada sam izašao, moja bivša žena mi je kupila neku knjigu, platila je novom novčanicom od sto dolara. Video sam da su je obeležili. Nisam znao čemu služi ta olovka. Nisam znao zašto je ta novčanica iz 1996. bila tako velika stvar."

Trgovci ponekad uz pomoć olovke utvrđuju da li je novčanica falsifikat ili ne. Art se zainteresovao.

"Bio je to dug proces, bile su mi potrebne godine da dođem do vrhunskog kvaliteta novčanice. Prvo čime je trebalo da se pozabavim je bio papir, jer su ga u to vreme svi obeležavali olovkom. Morao sam da nađem papir sa kojim to neće moći da rade. To je bio proces sam za sebe. Naručivao sam papir iz celog sveta. Onda sam počeo da radim na hologramu, vodenom žigu koji je utisnut u papir, i na sigurnosnoj niti. Napravili smo sopstveni papir, i utiskali vodeni žig i udenuli sigurnosnu nit u njega. Na kraju je trebalo da se snađemo sa mastilom koje menja boju, koje sada koristim za slike, što im daje određeni nivo unikatnosti", priča.

Reklame

Pošto je savladao nedozvoljeni zanat, Art nije video mnogo razloga da se bavim nekim poštenim poslom.

„To što osim pravljenja novca nisam imao nikakav drugi cilj u životu me je veoma dugo sputavalo", kaže. „Potrošio bih ga, i onda bih napravio još. Mogao sam toliko toga da uradim uz pomoć tog novca, ali prema njemu nisam osećao poštovanje. Znao sam da moram nešto da promenim, naročito kada mi se u zatvoru pridružio sin, iz istih razloga. Znao sam da nešto mora da se dogodi. Zaista sam počeo da se fokusiram na ono što želim da radim kada izađem, a to je bila moja modna linija, kao i pisanje. Na slikarstvo zaista nisam gledao kao na izvor prihoda."

Ali Art se nada da će ubirati plodove svog rada zbog toga što je počeo da se bavi legalnijim zanimanjima.

„Tokom ranijih boravaka u zatvoru, uvek sam razmišljao o tome kako da izigram sistem, i na bolji način zaradim pare", kaže. „Ali čak ni tada nisam razmišljao o tome šta da radim sa novcem kada ga jednom zaradim. Sada imam plan, i najvažniji deo plana mi je modna linija. Svakog jutra kada se probudim, radim na tome da postignem taj cilj."

„Nemam nameru da se vratim onome što najbolje znam, da falsifikujem novac. Nastaviću da se borim."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu