​Kratak pregled američkih eksperimenata nad ljudima

Kada je CIA objavila prethodno poverljiv izveštaj o mučenju 9. decembra 2014. godine, saznali smo da je deo zlostavljanja zatvorenika imao „eksperimentalnu" svrhu. Program „intenzivnog ispitivanja" je počeo 2002. godine prateći strategiju u pop-psihologiji poznatu kao „nametnuta nemoć", koju su za upotrebu adaptirali privatni konsultanti Džejms Mičel i Brus Džesen.

Koncept je prethodno bio testiran samo na psima. Za ove pokušaje da se nametne stanje nemoći u cilju dobijanja pouzdanih strateških informacija, Lisa Hažar (The Nation) kaže da su bili jedan dug niz eksperimenata nad ljudima.

To ni u kom slučaju nije bio prvi put da se Amerika bavi nečim sličnim.

Ipak, problem sa razgovorom o eksperimentima koje je Amerika vršila nad ljudskim bićima leži u tome što čovek odmah zazvuči kao neki teoretičar zavere koji najavljuje smak sveta i lupeta o hemikalijama kojima nas truju iz aviona. Da bi se izborili sa tim stereotipom, navedimo za početak zvanično priznate i dokumentovane eksperimente.

Na žalost, broj slučajeva kroz koji se mora proći je povelik. Predstavljeni hronološki, samo bi zbunili čitaoca. Umesto toga, efikasnije je podeliti ih u kategorije

Sumnjivo:

Neki eksperimenti nad ljudima ne samo što su OK, nego su čak i zabavni. Na primer, testovi gravitacionog opterećenja koje je vršila NASA. Ljudi se malo krevelje, neki se onesveste, vlada dobije svoje podatke, svi srećni, svi zadovoljni.

Ali to ne znači da su svi bezbedni eksperimenti nad ljudima bezazleni, niti da oni drugi eksperimenti ne mogu biti bezbedni.

Tokom Drugog svetskog rata, američka vojska je najviše volela da testira strategije na svojim ljudima. Testiranje odbrambenih sredstava je bilo relativno lako – prosto se naredi hiljadama vojnika da se svesno izlože hemijskom oružju, ili se mornari izlože bez pristanka i bez obaveštenja. Ali testiranje ofanzivnog potencijala je bilo malo teže organizovati.

Operacija LAC (large area coverage – pokrivanje velikih oblasti) je bila serija testova hemijskog i biološkog oružja vršenih tokom 1957. i 1958. godine. Vojska je bacala mešavinu cinka i kadmijum-sulfida iz aviona i sa brodova širom raznih predela u Americi, od kojih su neki bili gusto naseljeni. Četiri decenije kasnije, kad je istekla poverljivost informacija o ovom testiranju, užasnuti naučnici su ispitali kakvu je štetu hemikalija nanela, ali odgovor je bio, verovatno nikakvu.

Sa druge strane, 1950. godine, pre operacije LAC, San Francisko je sa broda u blizini Golden gejta bio poprskan bakterijom po imenu Serratia marcescens da bi se ispitao njen ofanzivni potencijal. Nedugo potom, građanin po imenu Edvard Nevin umro je od posledica infekcije srčanog mišića tom bakterijom. Rezultat testa je bio zaključak da ofanzivni potencijal „postoji". Kako navodi Njujork Tajms, zvanični stav vlade je bio da nisu znali da bakterija Serratia marcescens može imati štetna dejstva.

Desetak godina potom, korisnici podzemne železnice u Njujorku i Čikagubili su izloženi bakteriji Bacillus subtilis, za koju se ispostavilo da je uglavnom bezopasna. Koliko znamo, tom prilikom niko nije bio ozbiljno zaražen.

Operacija „Beli mantil", PBS

Sa druge strane, u operaciji „Beli mantil" su vlasti sasvim svesno izlagale ljude štetnim zarazama. Tokom Korejskog rata, pacifisti su obično morali da služe vojni rok kao medicinsko osoblje, ali od 1953. pružena im je mogućnost da umesto toga učestvuju utestiranju biološkog oružja. Učesnici, nazvani „belim mantilima", su bili izloženi nizu virusa i bakterija da bi na njima bile isprobane vakcine. Statistika iz Fort Detrika u Merilendu kaže da niko nije umro u ovim eksperimentima. Pa ipak, više decenija kasnije, kad je ispitivano stanje „belih mantila", mnogi su patili od hronične astme ili migrene; samo četvrtina učesnika u eksperimentu je bila voljna ili sposobna da se odazove na upit.

Zajebano:

Najgora stvar vezana za Projekat Menheten – ne računajući momentalno uništenje dva grada – je činjenica da je obuhvatao desetine različitih testiranja efekta radijacije na ljudsko telo. Zaključak: efekat je gadan.

Osim što su, kao što se dobro zna, slali marince u neverovatno karcinogenu blizinu nuklearnih eksplozija, vojne vlasti su takođe vršile eksperimente direktnim unošenjem radioaktivnog materijala u ljudsko telo. Korišćeni su plutonijum, polonijum, radijum, torijum, i drugi, kako nam otkriva izveštaj kongresa iz 1986. pod naslovom „Američki nuklearni zamorci: tri decenije zračenja građana."

Izveštaj navodi eksperimente vršene u privatnom sektoru ali i u okviru vlade – bilo ih je na desetine tokom perioda od trideset godina. Neki od pacijenata nad kojima je eksperimente vršila Komisija za atomsku energiju ili Projekat Menheten već su bili jednom nogom u grobu. Mnogi drugi su bili sasvim zdravi, pa bi ipak umirali u roku od tri godine posle izlaganja količini radioaktivnog materijala za koju se mislilo da je zanemarljiva. Izlagali su i stoku na pašnjacima zračenju da bi videli šta će biti sa onima koji piju mleko i jedu govedinu, a nekad bi ljudima prosto ubrizgali radioaktivne materije.

Malo za promenu od sveprisutne nuklearne teme tokom ovog perioda, hemijski korpus američke Vojske je pustio milione komaraca u predele Floride i Džordžije tokom 1956. i 1958. godine da bi ispitao da li je moguće tim putem širiti žutu groznicu. Interesovalo ih je povećanje broja ujeda komaraca po glavi stanovnika. Pravdali su ovo činjenicom da komarci koje su oni oslobodili nisu bili unapred zaraženi. To, naravno, ne znači ništa jer dokumentacija pokazuje da je u tim područjima žuta groznica već bila prisutna, te da je povećanje broja komaraca enormno pojačalo postojeći vektor zaraze.

Iz noćne more:

A onda se vojska dokopala halucinogena.

Iz nekog razloga, američka vojna komanda je imala neke čudne ideje oko toga šta je moguće postići drogama – ispitivanja zarobljenika, telepatska komunikacija, stvaranje pritajenih agenata u stilu „Mandžurijskog kandidata" koji bi nesvesno čekali tajni signal pre nego što počnu da vrše atentate. Ispostavilo se da ništa od ovoga nije moguće, da od droga čovek može samo čudno da se ponaša ako mu doza odgovara, da postane mentalno oboleo ako mu doza ne odgovara, ili da postane mrtav ako mu doza baš ne odgovara.

Već sam dovoljno hartije potrošio pišući na temu CIA eksperimenata oko mentalne kontrole. Ukratko rečeno, od četrdesetih do šezdesetih, Amerika je koristeći droge mnogo ljudi ili ubila ili im izazvala teške psihičke poremećaje.

Nalik nacistima:

Verovatno ste u srednjoj školi učili o paklenom Taskigi eksperimentu sa sifilisom, ali ako niste, prepričaću vam. Ministarstvo zdravlja je vršilo testiranja nad crnim muškarcima iz ruralnih predela kojima su rekli da će dobiti besplatne zdravstvene preglede. Umesto toga, svesno su ih zarazili sifilisom i sledećih četrdeset godina nadgledali kako se bolest razvija, sve dok informacije o eksperimentu nisu dospele u javnost 1972. godine.

U tom trenutku, 128 zaraženih muškaraca je već umrlo, 40 je prenelo bolest svojim suprugama, a devetoro dece se rodilo sa sifilisom.

Ali da li ste znali da Taskigi eksperiment nije bio debitantski pokušaj za neke od tih istraživača? Možda zvuči nemoguće, ali njihov prethodni eksperiment je bio još odvratniji.

U Gvatemali, Ministarstvo zdravlja Sjedinjenih država je testiralo dejstvo penicilina nad 696 prostitutki, zatvorenika, i mentalno obolelih. Prethodno su učesnici bili izloženi sifilisu i gonoreji, i to ne putem standardnih vakcinacija; zarazu su izazivali nanošenjem ranica na koži ili ubrizgavanjem kontaminanta u genitalije.

Nedavno obelodanjeni dokumenti o mučenju zatvorenika podsećaju na eksperimente koje je Amerika ranije vršila; njih su nacisti navodili kao primer tokom Nirnberških procesa da bi opravdali sopstvena istraživanja. U pitanju su testiranja lekova protiv malarije sprovedena u Stejtvil kazneno-popravnoj instituciji. Zatvorenici su bili izloženi ujedima malaričnih komaraca, da bi zatim bili tretirani novim lekovima. Jedan od ispitanika je preminuo, navodno iz razloga nevezanih za testiranje. Amerikanci su bili ponosni na uspešno izveden projekat sve dok im nacisti nisu poređenjem utrljali nos u isti.

Ministarstvo zdravlja je iskusilo omanju grižu savesti, pa su sastavili Nirnberški kodeks, spisak deset principa kojima se pravdaju eksperimenti nad zatvorenicima; u suštini, bio je to način da se nacistima zrelo i odmereno kaže „E baš niste u pravu! To što mi radimo je skroz drugačije!"

Stavke Nirnberškog kodeksa su interesantne u kontekstu moderne CIA torture, imajući u vidu da se odnose specifično na zatvorenike. Evo kratkog pregleda svih deset principa:

1. Od ključnog značaja da učesnici budu informisani o eksperimentu i daju svoj pristanak.

2. Eksperiment mora biti vođen za dobrobit čovečanstva.

3. Procedure eksperimenta moraju biti prethodno ispitane na životinjama.

4. Mora se izbeći sva nepotrebna fizička i psihička patnja ili bol.

5. Ne sme se izazvati smrt ili invaliditet.

6. Stepen rizika ne sme biti u neskladu sa humanitarnim značajem eksperimenta.

7. Učesnici u eksperimentu moraju biti zaštićeni.

8. Izvođači eksperimenta moraju biti naučno kvalifikovani.

9. Učesnik mora biti sposoban da obustavi eksperiment ako dođe do fizički ili psihički nepodnošljivog stanja.

10. Izvođač mora biti spreman da obustavi eksperiment ako se bilo šta otme kontroli.

Ova lista, koje su zakonski obavezni da se pridržavaju naučnici u većini američkih država, teoretski razdvaja etički prihvatljive eksperimente od etički neprihvatljivih. Ako ispitate ranije navedene slučajeve, lako je uvideti koja su od pravila bila poštovana a koja nisu.

Bilo bi lepo da se može primetiti neki napredak koji bi ukazao na to da se ljudska prava u Americi više poštuju nego ranije, ali koristeći parametre Nirnberškog kodeksa, zaključak je sasvim suprotan. Štaviše, teško bi bilo dokazati da je CIA mučeći zarobljenike poštovala više od četiri stavke. Istini za volju, metode torture jesu prvo bile isprobane nad životinjama. Eto, bar nešto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu