Parkur u Černobilju: najveća avantura ili putovanje u ludilo

Više od 50 poginulih u prvoj eksploziji, deset dana požara zbog kojeg je 350,000 stanovnika evakuisano. Skoro milion ljudi, kolokvijalno nazvanih likvidatori, pomagali su da se umanje posledice incidenta. Skoro polovina njih je umrla, a životni vek preživelih je značajno kraći.

Kada se desila nuklearna katastrofa u Černobilju u aprilu 1986, rečeno je da u ovoj oblasti neće smeti da se živi sledećih 40,000 godina. Iako još uvek ima ljudi koji žive relativno blizu i ne žele da napuste domove, govori se da je ostanak u delovima blizu Černobilja jednako potpisivanju sopstvene smrtne presude.

Ali možda i nije tako.

"Kreni na put" (Hit the Road), zajednica parkuraša koju su formirala četvorica mladih friranera iz Pariza, prošlog leta je otputovala u ovu oblast, u samo srce nuklearne elektrane. "Želeli smo da sopstvenim očima vidimo kako je priroda kolonizovala urbane prostore koje poznajemo samo po fotografijama i onome što smo pročitali", Klemen Duma, jedan od članova grupe, rekao je za VICE Sports dok smo sedeli u pabu u Parizu.

Duma je osnovao ovaj friran kolektiv 2012. godine, zajedno sa Nikom Matjeuom i Polom RBD-jem. Dve godine kasnije, pridružio im se još jedan lik, Leo Urban. Pošto je grupa najzad postala potpuna, njihov prvi cilj je brzo dogovoren: uspeti se na Ajfelovu kulu.

"Odlazak u Černobilj je vredeo svake pare", kaže Leo, "ali zaista nismo znali šta možemo da očekujemo i ostali smo bez reči." Pre nego što su krenuli ka gradu duhova, parkuristi su posetili Kijev da bi se sreli sa "trakeurims", kako u Ukrajini nazivaju parkuriste i farnere.

Tokom vremena provedenog u glavnom gradu, potražili su napuštene bunkere. "Tamo smo pronašli zaštitna odela i maske koje smo poneli u zabranjenu zonu", kaže Niko. Pokazuje nam jednu od maski koja izgleda kao rekvizit iz holivudskog filma. "Sve su iz doba Hladnog rata, za slučaj da dođe do nuklearnog napada. Našli smo ih u zatvorenim kutijama, sve je bilo potpuno novo."

U Kijevu su se sreli sa čovekom koji je takođe bio zainteresovan za urbano istraživanje i do sada je tri ili četiri puta bio u Černobilju, koristeći GPS. "Znao je put i gde su policijske kontrole i, što je još važnije, kako da ih izbegne", objašnjava Pol. Puno je vojnih kontrolnih punktova oko nuklearne kontrole koji sprečavaju pristup zabranjenoj zoni. Oni koji prekrše zakon, šalju se u zatvor bez suđenja.

"Vozili smo od Kijeva do mesta oko 15 kilometara od kontrolnog punkta. Onda smo se provukli kroz rupu u ogradi i počeli da hodamo", kaže Leo. Prve noći su hodali dvanaest sati.

U samoj elektrani se i dalje radi na izolaciji probušenog sarkofaga, uz visok rizik od izloženosti radijaciji, zbog čega su uvedene vojne patrole i zabrana prilaska za civile.

"Da bismo izbegli stražare, morali smo da prođemo kroz visoko radioaktivne oblasti i to nas je baš brinulo", priznaje Klemen. "Leo se posekao na ruci i kada smo izmerili stepen radioaktivnosti Gajgerovim brojačem, videli smo da je veoma visok". Neke od biljaka koje su dodirnuli bile su 14 puta radioaktivnije nego što je dozvoljeno.

Granica dnevne izloženosti radioaktivnosti je 0.30 mSv. Grupa parkurista je nailazila i na stope od 5.20 mSv u šumama, ali samo na kratko. Spavali su na mestima na kojima radioaktivnost nije mogla da pređe granicu, ali su ipak morali da budu veoma pažljivi. "Bili smo zapanjeni onim što smo videli i željno smo iščekivali povratak kući", rekao nam je Leo.

Da bi stigli u Pripjat, grad dugova pet kilometara udaljen od Černobilja, koji je evakuisan 36 sati posle nesreće, parkuristi su morali da pređu reke, hodaju kroz šume i slede prugu. "Bili smo iscrpljeni od svog tog hodanja pa je parkur bio u drugom planu. Uglavnom smo istraživali grad i okolinu", kaže Niko dok gleda u patike. "Ove sam nosio tada. Dobre su za parkur, ali ne i za hodanje. Bar ne toliko kilometara."

"Najteže je bilo prihvatiti da smo bili potpuno izloženi radijaciji a ipak nastavljali da hodamo", objašnjava Leo, dok ostali klimaju glavom. Parkur je njihov život: disciplina koja prevazilazi unutrašnje mentalne i fizičke granice. A to je baš ono što su uradili u jednoj od najradioaktivnijih oblasti na planeti.

Putujući od Pariza do Černobilja, prošli su i svojevrsno putovanje kroz vreme, od 21. veka do stvarnosti zemlje Istočnog bloka tokom 1980-tih. Ova oblast je netaknuta: sve izgleda kao što je bilo, stvari koje su ostavile porodice koje se nikada neće vratiti i dalje su tu. Komunistički simboli su posvuda.

Drveće i biljke su zauzeli svaki delič Pripjata. Foto via Hit the Road

.

"Mislili smo da posle likvidatora neće ostati puno toga u Černobilju. Međutim, shvatili smo da bi bez Ukrajinaca koji proučavaju i čuvaju ovo mesto, radioaktivnost mogla da se proširi mnogo više", rekao nam je Pol.

"Čini mi se da su prošli vekovi, a u stvari, prošlo je samo 30 godina", kaže mi Klemen pre odlaska iz paba.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu