Kako sam počeo da volontiram i kopam grobove za izbeglice

Ljudi širom sveta su ostavili poslove i studije da bi volontirali i pomagali izbeglicama u do sada neviđenoj krizi koja i dalje hara Evropom. Ali zamislite da ste, umesto da delite ćebad od folije po plažama, završili kao grobar ljudima koji su poginuli na moru.

To se dogodilo Adonisu Kanu iz Hadersfilda, kada je u novembru napustio svoj posao i otišao da radi kao volonter za dobrotvornu organizaciju Refugee Aid 786. „Želeo sam da pomažem ljudima tokom izbegličke krize", kaže on. „Bio sam savetnik za hipoteku u HBOS-u, ali otišao sam da volontiram". Mislio je da će deliti pakete sa hranom, ali umesto toga, dodelili su ga ekipi ljudi koja je prala, oblačila i sahranjivala mrtva tela na muslimanskom izbegličkom groblju na Lezbosu, Grčka.

Nekih 3771 osoba se udavila ili nestala u moru tokom 2015, prema UNHCR-u. Uprkos tome, ljudi i dalje pristižu u Evropu. Juče se 21 izbeglica, za koje se veruje da su iz Sirije, Iraka i Alžira, udavila u blizini obale Turske, u pokušaju da stignu na Lezbos.

Kada su se prošlog septembra u štampi pojavile slike tela dvogodišnjeg Ajlana Kurdija u plićaku na jednoj turskoj plaži, ljudi su shvatili da je opasno biti izbeglica – da izbeglice misle da bi mogle da poginu kod kuće, pa su spremne na rizik da poginu na moru. Adonis i njegove kolege se svakodnevno suočavaju sa tom činjenicom, kada sahranjuju ljude koji nisu uspeli da stignu do Evrope.

Razgovarali smo sa Adonisom o životu, smrti, humanosti i islamskim dužnostima.

VICE: Zdravo, Adonise. Zašto si napustio svoj posao i došao na Lezbos?

Kada sam prvi put došao tamo, nisam znao da ću postati grobar – mislio sam da ću ljudima deliti hranu i odeću. Ali kada sam stigao, Kari Balal, čovek sa kojim sam radio, rekao je meni i još šestorici muslimana da moramo da im pomognemo da se završi posao na groblju. Bilo je ukupno 72 tela. Nikada ranije u životu nisam oprao neko telo. Nisam ni očekivao da ću to raditi – pojavio sam se i zamolili su me da to radim, pa sam pristao.

Zašto si pristao?

Svakom muslimanu je dužnost da jednom u životu opere jedan leš. Tako da sam znao da moram to da učinim. To je pozitivna stvar, jer ako neko iz moje porodice premine, znaću kako da operem telo. To je deo života.

Pogledajte i naš dokumentarac "Evropa ili smrt: Bekstvo iz Sirije":

Kako se uopšte tako nešto radi?

Telo dođe u kovčegu, nakon što grčke vlasti obave autopsiju. Telo je prekriveno belim plaštom, pa ga mi podignemo, stavimo u kombi i odvezemo na groblje, gde moramo vodom da operemo telo i obučemo ga u belu odeću. Žene moraju da peru ženska tela, a muškarci muška. Za pripremu jednog tela za sahranu je potrebno sat i po ili dva.

Prethodno iskopamo grobove, a onda ih po dva čoveka spuštaju u njih. Grobovi moraju da budu okrenuti ka Meki. Kada spustimo telo, grob ručno punimo zemljom. Onda se molimo iznad groba, a onda pređemo na drugi. Ceo projekat je isprva bilo malo tajnovit, jer nismo želeli da lokalci ili mediji naprave frku oko muslimanskog groblja.

Sigurno je nemoguće opisati to iskustvo na odgovarajući način.

Kada uđeš u kontejner (mrtvačnicu), osetiš miris smrti. Nikada to neću zaboraviti. Čak i neka od tela, neka lica, kada ih peremo… zbog toga češće razmišljam o životu. Pomisliš, „Sutra bih ja mogao da se nađem mrtav na ovoj klupi".

Sigurno ti je potrebna ogromna mentalna i emotivna snaga. Kako se nosiš s time?

Porodica mi je ogromna podrška. Mislim da je posao koji obavljam neverovatan – fenomenalan posao – i to mi je pomoglo. Spoznaja da sam pomogao da neko bude sahranjen i smešten na večito konačište je… gorko-slatka. Jedina uteha mi je to što bih želeo da neko to učini i za mene. Ali to je i veoma tužno. Bilo je nekoliko dece, i nisam želeo da perem njihova tela. To mi je slomilo srce. A roditelji nisu tu, nema nikoga ko ih je poznavao i ko bi ih sahranio.

Kakvo je raspoloženje na groblju?

Podrška smo jedni drugima – svi posle sahrana idemo da jedemo zajedno. Kada obavimo posao na groblju, trudimo se da to ostavimo iza sebe, znaš. Ipak, noću smo tihi i niko ne progovara. Čak je i na groblju tiho – ne pričaš mnogo, iz poštovanja prema preminulima, pa nije 'napeto', ali je…

Ozbiljno?

Da, ozbiljno. Možeš to da osetiš u vazduhu. Radimo od ranog jutra do uveče. Ponekad do devet uveče, dok se ne smrači i moramo da upalimo farove od kola.

Kako svojim prijateljima i porodici opisuješ to iskustvo?

Prijatelji me pitaju, ali ne volim mnogo da govorim o tome – pitaju me za leševe. Ja im samo kažem, „Vidi, evo koliko smo leševa sahranili, a možda će ih biti još", ali ja volim da na tome i ostane. Ne volim da pričam o deci. To možeš da razumeš samo tamo, na groblju – to može emotivno da te uništi.

Vratio si se u UK u decembru. Sigurno ti je sve nadrealno, posle svega što si doživeo.

Osećao sam se uvrnuto. Mnogo više cenim svoj život, ono što imam, i ljude oko sebe. Na stvari gledam iz drugačije perspektive. Ne vidim svrhu u svađama i takvim stvarima. Život mi sada više znači. Pre sam bio veći materijalista. Kada smo sahranili leševe, počeli smo da pomažemo ljudima koji se iskrcavaju iz čamaca. Mnogi ljudi odlaze tamo da pomažu, ali ne shvataju kakva je situacija u stvari. Mi smo se bavili čitavim procesom – pomagali smo ljudima koji su se iskrcali, delili hranu i odeću ljudima. Obavili smo čitav program.

Da li ti je laknulo da pomažeš ljudima koji su uspeli da prežive?

Osećao sam se stvarno dobro. Tipa, „Svi su na brodu, i svi su okej". Baš sam bio srećan zbog toga. Ne znam kako da opišem to osećanje. „Svi su tu i svi su dobro!"

Adonis se vratio na Lezbos i volontira u Refugee Aid 786 , zajedno sa svojim rođacima Musratom Banoom, Mahren Kan, Norin Kan, Naserom Huseinom i Zahrom Kan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu