Moji dani u kampu za odvikavanje od droge

Prvih dana u Beogradu je bilo kao u američkim filmovima za Dan zahvalnosti, lažno spokojno, ono, puj pike ne važi, idemo dalje za iste pare…

Počeo sam da radim kod burazera nameštaj po meri, on se bavi time već godinama i ja uletim sa vremena na vreme, obično kad sam u kurcu, kao pomažemo se kad god zaglibim. Bio je to okej period, nekako sam gurao bez gudre uz pregršt alkohola, ma, nekako se guralo, bilo je posla, a i uleteli su tu neki novi ljudi, novi film u mom životu. U međuvremenu je Modesty opet zaglavila na mardelju, a ja sam upoznao novu ženu, ženu koja nije bila iz džanki đira, ženu koja je pokušavala da se bori sa vetrenjačama, da isceljuje džankije… Kakva smelost?

I tih dana, s obzirom na nove momente koji su me okružili, baš sa uspehom sam izbegavao da zaigram za stari tim. I nova žena i šljaka su ispunjavali nove dane, počeo sam da upoznajem samog sebe iz nekog novog ugla, u situacijama gde sam u svakom smislu bio na novom terenu. Ali ne kažu ljudi za džabe da sve što je lepo ili se tako čini, ima brzo kraj. Na poslu se posle otprilike godinu dana popičkah sa burazerom, ono, volimo se mi, ali ne možemo zajedno dugo, dva totalno različita karaktera i sveta, jednostavno ne možemo dugo, bolja nam je ljubav sa distance.

Sa ženom i tu znate kako je, vremenom je postala previše zahtevna. Iako je dotična znala za Modesty i sve oko te situacije, i šatro prihvatala sve to sa razumevanjem, vremenom je počela da me pritiska do te mere da je bilo: ona, alkohol ili ja. Naravno, kao i uvek, izabrao sam najpogubniju varijantu za sebe, alkohol i nju.

Kad je izašla iz Požarevca, istog dana smos e skućili kod nje na gajbi, ona i ja gore, a stara majka dole, mala straćara na Čuburi, topla. Pokušavali smo sve što i normalni parovi, zaposlenje, rad na detetu, ali nije išlo. Odlazili smo i na testiranja razna, spermogrami, ženski testovi, sve u redu ali ne ide. Vremenom kao i kod svih džanki parova, volja se brzo svede na minimum, razočaranje postane čudovište, a o dosadi da ne trošim reči.

I dok si dlanom o dlan, eto nas opet u prahu, do grla. Osetih se suvišnim odjedared, znate ono, na tuđoj gajbi, bez kinte, popreki "taštini" pogledi, ona dobra riba, može joj se da obrlati svakog, od taksiste do dilera.

Naravno, moja krhka sujeta nije mogla to dugo da podnosi i kako to priroda nalaže, pokupio sam prnje bez velike pompe, "ipak te toliko volim da bih ti bio teg oko vrata, idi živi, a odoh i ja". Vratih se kući samo sa fajerkom i starkama, sve ostalo je nebitno.

Nije mi dugo trebalo da se skompam opet sa Sajkom, nesnosnim drkadžijom dobre duše. Tih dana se stvarno u maniru Hudinija i Koperfilda dolazilo do kinte, a kad je tako, naravno da je svakog čuda tri dana. Čak i na gajbama smo pravili sranje, svako svoje zlato zvekno, tako da smo bili i bez krova u sred zime, dočekasmo Novu godinu u haustorima i toplim čekaonicama raznih klinika.

Jednog dana, sedeli smo tako u nekom parkiću čekajući šemu, kad staje neki kombi, pitaju ljudi za neku ulicu, bili su to momci iz Remara, podružnice onog centra gde sam bio u Zagrebu. Sajko se sit ispriča sa njima o uslovima unutra, a ja sam imao samo jedno pitanje: "Može li da se puši?" Kažu: "Naravno".

Usled zamora materijala, nedostatka prostora i mogućnosti za nabavku kinte, Sajko je prvi potegao nogu i otišao u centar. Ja sam se koprcao još nekih par metara, i negde u novembru skupih snage, s obzirom na prethodno iskustvo u centru, da okrenem broj. Glas sa druge strane žice ovoga puta bio je mnogo konkretniji, u stilu, možete poć' odmah, koliko sutra, gde hoćete, Zagreb, Španjolska, Italija…

- Zagreb - odgovorih. Rekoh sebi, prvo Zagreb, a posle šta mi bog da, ima vremena. Stigoh u Zagreb, opet kolodvor, opet one njuške šatro ispravnih, isceđenih životom stvorenja, samo ovog puta za nijansu opuštenijih, ovog puta su mi dozvolili da ispalim par pljuga.

Opet neko predgrađe Zagreba, neki Zaprešić. Kiša lije, kida. Prošao sam kroz sve one ranije navedene procedure i primetio sam male, ali osetne razlike. Ovog puta nemaš čoveka senku, možeš i sam do klonje, jebote, uspeh! Čak možeš i sam po dvorištu da budeš, sva sreća pa je kuća blizu pumpe i železničke stanice, maltene u sklopu.

Ostao sam da blejim samo sa jednim likom "čak" do jedanaest uveče. U međuvremenu uspeh i da zapalim do stanice, da užickam pljugu, a nenaviknut da se dim oseća jako u prostorijama gde se ne puši, a i zbog jake kiše, ispalih je u klonji dok sam kenjao, ono k'o na gajbi. Naravno, izvalili su me i to su mid ali do znanja bez velike pompe, čak mi i tip koji je izblejao sa mnom, rekao, u fazonu, de nađe u klonji, što nisi napolju. Do jaja, pomislih, mnogo fleksibilnije mesto.

Ujutru su mi rekli da idem za Rijeku, da tu budem po kući, da izblejim do dva, tri i da palim sa pastorom i njegovom ženom posle ručka, otprilike. Krenuli smo negde oko pet, put je bio prijatan, bez mnogo priče i davljenja, s obzirom na to da su oni Španci a ne pričaju engleski, uz hriščansku muziku.

Stigli oko osmice, ono, kul gajba na prvi pogled, u centru skoro, blizu mora. Baš me je iznenadio izbor mesta, pošto sam navikao u onom prvom centru da biraju što izolovanija mesta, a ovo je čak bilo i preko puta viđenije kafane. Rekoh sebi, baš fino, kad ne lezi vraže, tu putešestviju ne beše kraj. Izblejao sam malo tu po gajbi, upoznao ekipu, ono, standardne njuške i negde oko deset smo krenuli drugim kombijem dalje, još nekih pedesetak kilometara u dubinu Istre, neka selendra zvana Baruni.

E to je izolacija, burazeru. Imanje, ono klasično istarsko, kamena kuća, okolo maslinjaci i smokve, u sred nekog brda. Prva kuća na kilometar, dva odatle, za skidanje dušu dalo. Tako je i bilo, ostao sam tamo nekih dvadesetak dana.

Hvala bogu da me stvorio mrcinom, pa podnosim sve to nekako lakše, lakše od drugih kukavaca, ono, maltene na nogama, za šankom što kažu. Kao što rekoh, ostao sam na proveri nekih dvadesetak dana, procenjuju tako ko je sposoban za pravljenje para za firmu, u Rijeci, pod krinkom dobrotvornog kršćanskog centra, si? No, tako to funkcioniše i to je dobro za nas misfitse, takve ustanove, ko će nas drugi sem rupe, ludare ili njih, izaberi, lafe.

______________________________________________________

Pogledajte naš film PozHIVtivan:

______________________________________________________

Posle dana pranja veša, čišćenja svinjca, kuvanja ručkova, sišao sam konačno u Rijeku. Holivud posle onoga, svetlosti velegrada, i more je tu na dohvat.

I tu krećeš od nule, prvo klonja, kuća, kuhinja, kuvanje kafa za razmažene narkomanske guzice, ali pošto sam mrcina, posle par dana su me poslali na kamion. Selidbe i čišćenja, to je tamo glavna šljaka za novac, firmi naravno.

Ekipa smrti: Dalmoš, purger i Srbin, to jest, ja. Izveze purger, Zagrepčanin, kamion iz dvorišta, zađosmo za prvu zametsku krivinu, kad purger uzdahnu. Uzdah,ono, u fazonu šta sad? Imali smo međusobni flow, osetih šta je problem. Stani, rekoh, on me šatro začuđeno pogleda i još u toku vožnje izustih, aj, sad, braćo, bez lažnog stida i srama, koje pljuge kupujemo? Naravno, pade dogovor u pogledu - Marlboro. I stali smo da bacimo besu, svebalkansku, ko izda, pizda!

Do kinte se dolazilo tako što u centrali glavni baja dogovori posao i ugovori cenu, banda onda ode i odradi, ljudi daju kintu, ono ugovoreno ide firmi sve što pretekne, bakšiš, naravno, bandi u džepove. Ova nova ekipa nije to zloupotrebljavala, dogovor je bio od poroka samo pljuge, čak ni alkohol, a kamoli H. Pa zašto smo, uostalom, tu?

I to je trajalo tako, bogami, dugo, dva, tri meseca, baš se nismo dali, uz sve pritiske, što nadređenih, što ostale bratije koja beše pomalo ljubomorna, čuj pomalo! Al nisu nam mogli ništa, besa je, ipak, besa, a i ljudi su ponekad ljudi. Bili smo mudri k'o zmije i bezazleni k'o golubovi. Hvala bogu. Uživali smo tih dana, plaža, grad, korzo, svi poznatiji Riječani su bili viđeni: od Leta 3, preko FIT-a, do Kakadu luka. Mali je, ali prelep to grad, jednom prilikom ga nazvah "grad debelih mačaka, nepreglednih stepenica, strmih ulica i fenomenalnih guzica". I jeste tako što se tiče svega, a pogotovu guzica.

Jedno veče je došaopastor, značajno je seo i okupio nas. "Braćo, ovo što vidite su testeri za nikotin, staviću ih na frižider, da vas podsećaju da opasnost uvek vreba", sarkastično se nasmejao i napustio našu dragu kućicu.

Brate, storm inside! Samo se gledamo i ćutimo, niko da izusti. Ubrzo potom smo otišli na spavanje, već čuvenih 11 uveče. Počinak, braćo.

Sutradan, ista ekipa na kamionu, bio je to dan pun pitanja i slutnji najgorih. A u toj mikrosredini je baš zajebano, svaki gušt i krivina dragoceni. Na kraju, kao i uvek, naši mali narkomanski mozgovi su došli do istog, ma idemo do kraja! Tipa, blefira, ma to (testovi) ne postoji, igra nas k'o Pekmena. Nastavili smo po starom, dođe taj dan, odnosno veče.

Večera je bila fina, izdašna, jedan od braće se baš potrudio oko toga. Taman vreme za tuširanje, kad evo nam ga Uvek. "Braćo, došlo je vreme da vidimo kom opanci, kom ribok", pogleda me. "Aj, ti, sokole, prvi."

Nije mi bilo svejedno, no, šta je, tu je, idemo!

To je isti onaj test kao za gudru, ispišaš se i on kane kap. Izlaze crtice, jedna crtica negativan, dve crtice pozitivan. Obavio sam ritual, on takođe i čekamo. Pojavi se samo jedna, kaže: "Sokole, ti si čist, bravo, demantovali ste me". Pa normala, brate, zar si sumnjao, dobacih.

Kad, "Čekaj, čekaj, sokole, evo ovde nešto treperi, a, evo je i druga". Trenutak tišine, a odmah potom svi prasnusmo u smeh, čak i Uvek…

"Ajde, sad, braćo, svi, jedan po jedan", krenuše k'o na giljotinu.

Epilog.

Ekipa u Milanu Totalni rastur ekipe, svima predviđene kazne tipa, mislim da sam pominjao ranije, pranje sudova petnaest dana, bez TVa, bez kafe i tako. Crna trojka se ogrebala o sve to, i to petnaest dana svega, u fulu!

Malo potom došlo je vreme da idemo u Pazin, da produžim boravak, znate ono, mrtvi papiri. Sedosmo Uvek i ja u kombi i pravac tamo, usput smo obavili neke nama nasušne poslove i uz put uglavnom ćutimo, uz hrišćanski rokenrol. Dobra zika, nešto između Morphine i Discipline, sjajno. A znali smo i da ćutimo, onako kvalitetno, on i ja. Lik.

U muriji problem, đidao za celih petnaest dana, taj moj prvi nazovimo ga anđeo, neću ga imenovati, uzgred isto purger, bio je nemaran, nije me prijavio na vreme, a nemudro šutio i eto, Barba, marš iz Hrvatske!

Uvek popizdeo, počeo i da psuje, iako to nije bilo po pravilima, te po purgeru, te po rodnoj mu grudi, ali se brzo iznašao kompromis.

Dali su mi izbac, ali uz dozvolu da ostanem još deset dana sve do ponuđenog odlaska u Italiju. Naime, Uvek preduzetan kao i uvek, reče, tipa: "Brat moj, ako se vratiš u Beograd, opet ćeš pasti, a to nećemo ni ti ni ja, 'oćeš ti sokole lepo u Italiju, ionako ima REMAR konvencija, pa ćemo ići o istom trošku, đuture."

Promislih, u pravu je: "Pa da, može, ali ne bih baš u Italiju, ako može Švabija ili negde gde pričaju engleski", a on, namazan kao i uvek, znajući da je pominjani Sajko u Nemačkoj, reče: "A, sokole, od toga nema ništa, Italija ili Beograd, biraj."

Izabrah Italiju, naravno.

Ti dani do tog puta su prolazili sporo, ali u iščekivanju, baš je ekipa htela da mi izađe u susret, pošto im je bilo krivo što jedan od sokolova u jatu mora da odleti dalje. Čak su mi i pustili za one prilike zabranjeni film, Control , o Ianu Kertisu, nekako je pao duh kuće, niko ništa nije govorio, ali se osećalo, prštalo…

Tog jutra, negde oko četiri, osim Uveka, pokojnog nam drugara sad koji je bio vozač tada, i mene, ustaše i sokolovi, već pominjani Dalmoš i purger, a ustade moj omiljeni Screamin J. Hawkins iz Murskog Središča. Bila je to jedna dirljiva, skoro sa suzama sikteruša. Ćutali smo uglavnom.

Taj lament je prekinuo, ko bi drugi nego Uvek, "Gremo", reče. Put je bio uglavnom prijatan, bez većih trzavica. Granicu smo prešli bez problema, sve tako do Venecije.

Ali o tome nekom drugom prilikom. Nije sreća u jednom danu, zar ne?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu