FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Žena koja će otkriti kako ste ubijeni

Svakog božjeg dana, na Evi je da pokuša da prokljuvi kako su to ljudi skončali.
16 Jun 2015, 6:12am

Sve fotografije: Yves Suter

Pomirimo se s tim — nema detektivske serije bez bar jednog leša. To vam je prosto tako. Leševi i sudski patolozi su za detektivske serije ono što je čips za pivo. Samo mnogo tvrđi. Želeo sam da saznam da li je posao patologa onako gnusan kao što se to prikazuje na CSI, tako da sam nazvao doktorku Evu Šeurer.

Eva je glavni doktor i direktor Instituta za forenzičku patologiju pri Univerzitetu u Bazelu. Pored toga što ima neobjašnjivo dugu titulu, ona je i veoma hrabra žena – radi posao kom većina ljudi koji ovo čitaju ne bi ni prismrdela.

Ona svakog dana radi sa leševima. I to sa svim vrstama leševa – iskasapljenim, spaljenim osakaćenim. Baš sa svim. Svakog božjeg dana, na Evi je da pokuša da prokljuvi kako su to ljudi skončali.

VICE: Doktorko Šeurer, kakvi to leševi uglavnom završe na vašem stolu?

Dr. Eva Šeurer: Dobijamo sve one ljude za koje se pretpostavlja da nisu stradali prirodnom smrću. Ljudi koji su umrli neočekivano ili naglo. Ili ljudi koji su stradali nasilno – bilo u nesreći ili u događaju koji je izazvala neka treća strana. Pokušavamo da shvatimo šta se dogodilo.

PROČITAJTE: Pitali smo policajca kako običan čovek može da reši ubistvo

Kako se to radi?

Morate da pregledate leš od glave do pete. Tražimo znakove povreda i proučavamo njihovu odeću. Postavljamo sebi pitanja kao što su: da li poderotine u tkanini odgovaraju ranama od metka? Kad dobijemo odgovore na ta pitanja, tužilac donosi odluku da li da otvaramo leš i pregledamo ga iznutra. To nazivamo autopsijom.

Nije li teško sretati se s leševima svaki dan?

Osakaćeni ljudi su deo mog svakodnevnog posla. Mi reagujemo drugačije na mrtve jer ih ne poznajemo. Ali kako definisati "teško"? Pomislite samo na hirurga koji mora da očisti septični stomak ili tako nešto – i to je teško. Teško je subjektivan pojam. Naše radne procedure nam omogućuju da se distanciramo od nekih stvari i omogućuju nam da radimo svoj posao kako treba. Ali, naravno, s vremena na vreme ume da bude neprijatno.

Možete li nam dati primer kad je bilo neprijatno?

Pre izvesnog vremena smo imali ubistvo. Čitavo telo je bilo isečeno na komade, zaliveno betonom i bačeno u reku. Nismo uspeli da nađemo sve delove tela, ali smo uspeli da rešimo slučaj.

Zvuči kao horor film.

Ekstremni slučajevi su prilično neuobičajeni. Za razliku od slučajeva ubistava na filmu, ubice iz stvarnog života su obično mnogo manje maštovite. Većina samo izgubi kontrolu i udari žrtvu po glavi onim što joj se nađe pri ruci. Ili potegnu nož, pištolj ili nešto treće. Ubistva s predumišljajem – kakve viđate po filmovima – praktično su veoma retka.

Da li uopšte gledate serije kao što su CSI? Jesu li realistične?

Zaista jesu. Volim da gledam slične serije. Pojedine scene iz _CSI_-a u stvari umeju da budu prilično realistične. Tolike produkcije obično ulažu velik napor u to da sve izgleda što realističnije. Nerealno je samo da slučaj može da se reši za 45 minuta.

U svom poslu sigurno se srećete sa mnogo lažova.

Da, ljudi mnogo lažu. Ponekad izostave činjenice jer misle da su nebitne. Mnogi prosto ne mogu da se sete nečega. Ima i slučajeva kad ljudi namerno ne govore istinu jer ne žele da upletu nekoga. Ima i lažova koji svesno žele da naude nekom.

Svaki slučaj je prilično različit. Naše je da otkrijemo istinu. Treba dodati da je praktično svako sposoban da ubije. Da li će to izvesti ili neće ima veze s tim koliko osoba drži sopstveni život pod kontrolom. To i koliko su sposobni da se izbore sa sopstvenim osećanjima.

Imam utisak da na televiziji rodbina često mora da identifikuje telo.

Policija se strogo drži te procedure, ali mi ne. Sve vreme imate pogrešnu identifikaciju. Mrtva osoba nema nikakav izraz lica i izgleda drugačije od osobe koja spava. Ponekad ni najbliža rodbina ne ume da prepozna svoje najmilije. Često su u šoku zbog nečije iznenadne smrti ili zato što je ona žrtva zločina. Ili prosto odbijaju da poveruju da njihova rođena sestra leži na stolu pred njima. Obično više volimo da koristimo zubarski karton ili uzorak DNK za identifikaciju.

Šta ako je telo spaljeno?

To komplikuje stvari. U tim slučajevima uglavnom se pouzdamo u zube ili DNK. Ali analiza DNK radi se samo ako postoji tkivo koje nije spaljeno. Najčešće osoba nije skroz izgorela, već samo delimično. Tako da obično ima dovoljno tkiva koje možemo da upotrebimo.

Da li morate da spremite telo za sahranu nakon što se izveli autopsiju?

Jeste, radimo i to. Naši profesionalci pripreme telo koliko mogu. Čak i u slučajevima povrede glave, najčešće su u mogućnosti da pripreme telo za bdenje, da bi rodbina mogla da se oprosti od pokojnika. Ubrzo nakon pregleda, kad tužilac otpusti telo, preminuli može da se prebaci na groblje. Rodbina obično prvi put vidi telo na za to predviđenom mestu na groblju.

Kao što rekoh, način na koji viđate da ljudi identifikuju telo u filmovima nije baš kao u stvarnom životu. Kad se, međutim, dogodi, mi pokušavamo da pripremimo rodbinu za ono što će videti. I uvek smo spremni za slučaj da se ljudi onesveste kad ugledaju telo.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram