FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Nemam poverenja u ljude koji se ne odvaljuju

Vremenom sam primetio da Srbija ne gaji kulturu neumerenosti kao Engleska.
25.12.14

Za godinu dana otkako sam se vratio u Beograd, veći deo vremena proveo sam tumarajući okolo poput Foresta Gampa, pokušavajući da se naviknem na razne kulturne osobenosti Srbije. Iako bih mogao da pišem o svemu što mi je čudno u vezi sa Srbima dok mi prsti ne prokrvare, a komadi mesa ne počnu da se zaglavljuju između tipki mog Mekbuka, jedno od ključnih prosvetljenja dogodilo se u proleće prošle godine kada sam sa prijateljicom šetao Knez Mihailovom natežući rakiju pravo iz flaše. Svaka osoba koja je prošla, bukvalno svaka, bez izuzetka, odmerila me je od glave do pete sa prezirom i gađenjem obično namenjenim ljudima koji nose nacističku uniformu i šutiraju siročad u glavu.

Reklame

Kada sam na to skrenuo pažnju prijateljici, objasnila mi je da se takvo bestidno ispoljavanje neumerenosti ovde smatra nepristojnim – alkohol se, brate, pije za stolom. Ovde se drži do spoljnog izgleda, te se od vas tako očekuje da održite određeni stepen veštačke sabranosti sve dok se ne oglase prvi zvuci harmonike. Pošto dolazim iz Engleske, to je za mene bio veliki kulturni šok, petak veče se ne smatra završenim sve dok ne vidite dve pijane žene umazane povraćkom kako se tuku ispred kebabdžinice.

Foto: Flickr (Sean Pritchard)

Vremenom sam primetio da Srbija ne gaji kulturu neumerenosti kao Engleska. Naravno, svako u porodici ima onog jednog neprijatnog pijanca koji izgleda kao Miroslav Ilić i o kom niko ne želi da priča, ali je za prosečnu osobu uživanje u alkoholu jedna prilično civilizovana rabota. Ako ćemo pravo, nisam video nijednu prijateljicu da pije toliko da počne da oteže u govoru ili joj se oči ne pretvore u kameleonske. Momcima je lakše zato što se od nas ne očekuje da se ponašamo kao idealizovane kućne domaćice iz pedesetih, ali opet, napijanje dok ne možete da stojite na nogama je i za njih pre nekakva neželjena nuspojava nego cilj kojem stremiš svakog vikenda. Stavovi prema drogama takođe su veoma nazadni. Poznajem suviše mladih ljudi koji nisu konzumirali ništa teže od marihuane, a postoji nezanemarljiva manjina koja nije probala čak ni vutru.

U društvu takvih ljudi osećam nervozu, a jedno vreme nisam razumeo zbog čega. Osećao sam da nešto suštinski s njima nije u redu, ali sam tek onda shvatio da prosto nemam poverenja u ljude koji nisu proveli dobar deo mladosti redovno se odvaljujući od čega god.

Reklame

Znam da će neki ljudi reći da imam "problem" i zasuti me jeftinom psihologijom, tvrdeći da tražim potvrdu za sebe okružujući se drugim "zavisnicima", ali ne radi se o tome – ako ništa drugo, neodobravanje me samo učvršćuje u mom stavu. Osim toga, već imam podršku ljudi koji su mi mnogo bitniji. Od šezdesetih naovamo, većinu remek-dela u kulturi stvorili su veliki ljubitelji neumerenosti: Baskijat, Stiv Džobs, Lari Levan, Čarls Bukovski, Koltrejn, Hanter S. Tompson, Nirvana, Trejnspoting; to teško da je koincidencija, zar ne? I ne interesuje me koliko se dobro provodite ako se plašite mamurluka ili ako se vaša subota svede na par "somerzbija", jer u tom slučaju vi i ja imamo vrlo različito tumačenje reči "provod".

Foto: Flickr

Iako mogu da budem prijatelj sa trezvenjacima, nikad ne možemo da budemo najbolji prijatelji. Posebna veza razvija se među ljudima koji dele neko iskustvo – bilo da se radi o prijatnom, kao što je igranje u istom timu koji je osvojio titulu, ili jezivom, kao što je služenje vojske. Psihoaktivni trip može biti oba. Jer, zato što uštogljenici nisu doživeli nikad ništa slično, to kao da donosi prećutnu jezičku barijeru između nas. Dobro, možete se sporazumevati isprekidanim rečenicama i mahanjem rukama, ali se istinski ne razumete do kraja. Pustite rejveru Weak Become Heroes od The Streets i videćete kako se nostalgično smeška dok Majk Skiner priča o tome kako se krio od izbacivača i po toaletima klubova izjavljivao ljubav oznojenim neznancima. Osećate se kao da pričate sa starim prijateljem koji je bio s vama u rovovima dok su se vodile mentalne bitke.

Foto: Flickr

A upotreba droga u ovoj priči ionako je samo fusnota; važnije je šta neumerenost govori o nekome. Kad biste zapravo poverovali u gluposti kojima vas filuje vlast dok odrastate, pomislili biste kako nema razlike između meskalina i heroina i da će se vaše eksperimentisanje završiti sumornom budućnošću u kojoj ćete biti makro rođenoj majci. Preispitivanje "zvanične verzije" je kičma liberalne demokratije, ono pokreće progres društva i zauzdava totalitarističke težnje političara. Ne razumem ljude koji se probijaju kroz život a da se ne potrude da sami istraže nešto, nikada se ne zapitaju šta je alternativa. Oni su, prosto, potpuna druga vrsta ljudskih bića.

I ne zaboravimo, ljudi imaju dug istorijat uništavanja mozga svim i svačim. Pivo je prvi put skuvano 9500. godine pre nove ere i, posle vode i čaja, treće je najpopularnije piće na svetu. Domoroci širom sveta kao što su the Huičol u Meksiku, Bviti u centralnoj Africi i nebrojena amazonska plemena vekovima su u verskim obredima upotrebljavali sredstva kao što su pejotl, iboga i ayahuaska. Zakoračiti preko granica vaše uobičajene svesti čini fundamentalni deo ljudskog iskustva, jednako prirodan kao odlazak na odmor; samo što je to odmor od vašeg mozga. Ljudi su tako nešto radili od pamtiveka, pa se vi zapitajte, ko je tu u problemu: oni koji se ponašaju u skladu s tim ili oni koji se opiru očigledno prirodnim nagonima?

Pratite Aleksa na Twitteru: @slandr