FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Pitali smo ljude na Bežaniji šta misle o bombama koje eksplodiraju u njihovom kraju

Nisam očekivao da ću videti prestravljene zabarikadirane ljude, ali neshvatljivo mi je da su ulična ubistva u Srbiji postala svakodnevnica.
20.7.15
Foto: Autor

Bio sam na autoputu kada su na radiju javili da je jedna osoba poginula u eksploziji automobila na Bežanijskoj kosi. Iskreno, ne bih posebno obratio pažnju da nisam upravo išao na Bežaniju i planirao da ostanem tamo naredne dve nedelje. Najgori pesimista je ponovo proradio u meni i počeo sam da se tripujem da li je žrtva neko od ljudi koje poznajem, što bi bilo potpuno suludo i iracionalno. Ali opet, živimo u suludoj i iracionalnoj zemlji, pa nikad ne znaš. Na svu sreću, jedna sms poruka me je uverila da grešim. Svejedno, nakon onako slabog Egzita, raspoloženje mi je već bilo nisko, a ovakav brejking njuz me je dodatno spustio.

Reklame

Sledećeg dana sam saznao da je ovo bila treća eksplozija na Bežaniji u poslednjih mesec dana . U novinama su objavili mapu sa tačnim lokacijama eksplozija, kraćim biografijama žrtava i ostalim stvarima koje prate izveštaj crne hronike. Tragično je kada bilo ko nastrada, gotovo je nezamislivo da skonča na parkingu u sopstvenim kolima (na to smo navikli samo u filmovima), ali pored žrtava koje su obeležile poslednjih mesec dana u ovom kraju, razmišljao sam i o drugaim mogućim žrtvama. Poslednja eksplozija se dogodila oko podneva. Iako je to doba kada se u julu mesecu nikako ne preporučuje izlaženje napolje, niko nije mogao da garantuje da tada u blizini neće biti drugih prolaznika, klinaca ili starijih.

Među svim mega marketima, salonima nameštaja i ležećim policajcima, Bežanijska kosa izgleda kao Märklin maketa koju biste držali na tavanu. Tišinu, koja često prevazilazi i onu vojvođansku, mogu da poremete samo kerovi koji laju jedni na druge na travnjaku blizu škole.Tu su i kuće sa visokim kapijama koje naseljavaju pripadnici domaćeg džet-seta, pa je veća šansa da čujete Brenu kako urla na služavku, nego razorni zvuk eksplozije.

Interesovalo me je kako ljudi sa Bežanije doživljavaju sve ovo, kako se osećaju. Da li se plaše ili su se možda već navikli na takve situacije i kako oni sada vide ovaj kraj, koji je, barem po mojim sećanjima, do skoro važio za jedan od mirnijih.

Izlazim iz kuće i na klupici ispod drveta vidim dva starija čoveka. Pregazili su toliko godina, puni su morala – biće ovo savršeni sagovornici, pomislih. Predstavljam se ko sam i koju temu obrađujem, na šta mi oni odgovaraju da da su izašli da se odmore i da nađem nekog drugog za razgovor.

Reklame

- Idi do 45. bloka, tamo su pričljivi - kaže mi jedan od njih.

Otići do 45. bloka na Novom Beogradu i pitati ljude za nešto što se dešava na Bežanijskoj kosi bi bilo efikasno koliko i otići do Majdanpeka kako biste sa tamošnjim ljudima razgovarali o 11. septembru. Odbijam u glavi starčev predlog i odlazim do ljudi koji šetaju pse.

Prilazim prvom čoveku koji u jednoj ruci drži povodac za kera, a u drugoj čekić. Pitam ga da li se oseća bezbedno s obzirom da su se dogodile tri eksplozije u mesec dana.

- Tri eksplozije? Ne znam za to, ja svakoga dana idem na posao, vratim se oko pet, a šta se između toga izdešava, to nemam pojma.

Kaže mi i da se oseća bezbedno, pa na pitanje da li mu taj čekić služi za samoodbranu, odgovara odrično.

Teško je i razgovarati sa ljudima o ovakvoj temi. Čim pomenete reč "eksplozija", odmah promene raspoloženje, što je razumljivo. Tako mi jedna žena odsutno kaže da napišem da se oseća bezbedno, dok drugi odbijaju da razgovaraju sa mnom.

Oduševljena što pišem za VICE zato što joj se jako dopada emisija ne televiziji i redovno je gleda, penzionerka iz kraja mi priča kako su eksplozije "normalna" stvar.

- To se dešava svuda u svetu, pa eto i kod nas - govori kao da je reč o nekakvom modnom trendu. - Ovo je i sada miran kraj, te eksplozije se dešavaju daleko.

Kako bih video koliko je to daleko zaista daleko i bezbedno, odlazim do parkinga u ulici Milana Vujaklije, na mesto poslednje eksplozije. Vidim najobičniju ulicu sa drvoredom, gomilom parkiranih automobila i načičkanih zgrada iz kojih izlaze roditelji sa decom u kolicima. Na parkingu zatičem scenu koju sam do sada viđao samo na tv-u i povezivao sa Majamijem i preplanulim pandurima kubanskog porekla . Deo parkinga je ograđen iscepanom policijskom trakom, dok su na zemlji razbacani delovi nekadašnjeg automobila. Na grani je okačen venac, a u podnožju drveta još uvek gore sveće.

Život se odvija normalno, osim činjenice da je na asfaltu preko pedeset stepeni i da to utiče na motoriku ljudi. Još uvek su vidljive sve odlike običnog i mirnog kraja. Nailazi bračni par sa psom koji mi kroz osmeh kaže da je sve super i da se to što se dešava njih ne tiče, niti im smeta.

Okej, nisam očekivao da ću videti prestravljene zabarikadirane ljude koji izvlače slamku kada treba da se izađe u kupovinu, ali, bez obzira na period devedesetih, neshvatljivo mi je da su ulična ubistva u Srbiji postala svakodnevnica na koju ljudi gotovo da ne obraćaju pažnju.

Prilazi mi čovek sa otkopčanom košuljom kratkih rukava i pita me šta fotkam. Pokazujem na jedinu scenu koja bi trenutno mogla privući pažnju nekome u ovom kraju – razbacane delove automobila po parkingu. Priča mi kako je puka sreća što niko u tom momentu nije prolazio pored parkinga, da su delovi leteli po pedeset metara i pokazuje mi na popucale prozore.

Reklame

- Bilo je zajebano - kaže. - Ali to je uobičajena pojava na ovim prostorima, ništa novo.

Odbija da da zvaničnu izjavu jer novinari pišu svašta, pa ne želi da lupa glavu. Svejedno, zahvaljujem mu se na razgovoru i napuštam parking.

Žrtva eksplozije je Dragan Jelinović Jelke, u medijima nazvan kraljem beogradskih klubova , inače ranije poznat policiji. Jelinović je bio vlasnik više lokala u Beogradu – splava Hua Hua, Gaučoša i Hilla (bivši Kabare Rouz). Prema rečima svedoka, on se neposredno pre eksplozije svađao sa trojicom muškaraca.

Znam da smo prevalili dosta, nagledali se užasa kakvih nema ni u najgorim akcionim filmovima B produkcije, a sada vidim i da smo potpuno oguglali na sve. Možda je to mehanizam odbrane, jedini način da se mentalno ostane zdrav u ovoj zemlji, nemam pojma.

A možda je ista fora kao sa klimatskim promenama i domaćim fudbalom – mi obični ljudi tu jednostavno ništa ne možemo da uradimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu