Besplatno piće i seks na plaži: Radio sam u Klubu Mediteran

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France

Počeo sam da radim u Klubu Mediteran pomalo slučajno, početkom devedesetih. Na kraju sam sedam godina radio kao turistički radnik (mi to u Francuskoj zovemo gentil organisateur, ili „GO") u toj kompaniji. Posao mi je bio da zabavim goste tako što bih im predlagao sportske programe i ostale aktivnosti. Uprkos onome što možda mislite, taj posao nije nimalo lak. Međutim, kada se sada setim, moram da kažem da su mi to bile najbolje godine života.

Koncept turističkog sela je izmišljen posle Drugog svetskog rata – pedesetih godina. Klub Mediteran, takođe poznat i kao Klub Med, bio je jedan od prvih lanaca hotela sa ol inkluziv aranžmanima. To je bio turistički san: u suštini, jedan veliki besplatni bar na sanjivoj plaži na sunčanoj lokaciji. U lancu su bili veoma dobro svesni šta može da se dogodi kada pomešaš besplatna pića i letnji seks, i izmislili su novu vrstu turizma koja se uglavnom vrti oko ova dva izvora sreće.

Moja avantura je počela u autobusu u Marseju. Išao sam u Staru luku, kada sam ugledao svog rođaka kako ulazi. Nisam ga video skoro godinu dana. Ćaskali smo, i on mi je rekao da radi kao GO u Klubu Med negde u Grčkoj, i da je to bilo, po njegovim rečima, „savršeno skrovište".

Vožnja je trajala oko 30 minuta, tokom kojih mi je objašnjavao šta njegov posao podrazumeva – staranje o turistima kada odu na izlet, organizovanje dnevnih aktivnosti na plaži i zabavnih programa uveče, da bi se gosti dobro proveli. Stalno je ponavljao koliko mu je sjajno, i pričao je o svim tim devojkama koje smuva, i rajskim plažama na kojima se sunča. Moj rođak je uvek imao talenat za preterivanje, ali ova priča je delovala veoma detaljno i istinito. Da je samo trećina od toga što mi je ispričao tačna, morao bih i sam da počnem tako da živim.

Da budem iskren, u tom trenutku mi nije išlo sjajno u životu. Imao sam 22 godine i još uvek sam živeo sa svojim roditeljima. Studirao sam da postanem nastavnik fizičkog, i da predajem fizičko u nekom rajskom hotelu u evropskoj ekonomiji u razvoju bi mi verovatno bila najsigurnija šansa da živim kako dolikuje. Do tada sam već dosta proputovao, ali nisam mnogo odlazio van Francuske, i bilo je krajnje vreme da to učinim. Što sam više razmišljao o tome, više sam govorio sebi da je moj rođak u pravu.

Nekoliko nedelja kasnije, obreo sam se u Parizu, na razgovoru za posao u sedištu Kluba Med. Tog jutra kada je bio zakazan intervju, napravili su mi prezentaciju istorijata i operacija kompanije – njenog duh i njenih pravila. Upoznali su me sa životom u selu i obavestili da bih morao da radim uobičajenih 6 dana u nedelji i da bi mi mesečna plata bila oko 5000 franaka (633 funte). GO-ovi su imali plaćen smeštaj i hranu, tako da je ta plata – zajedno sa inflacijom – bila više nego dovoljna. Razgovor koji sam popodne imao u četiri oka sa poslodavcem je takođe dobro prošao. Pitanja za intervju su bila više nego bazična, i izgleda da sam bio odgovarajuće fizički spreman, po njihovim standardima. Dobio sam posao.

Naredne nedelje sam otišao u Španiju. Zvanična titula mi je bila „predvodnik zemaljskih sportova", i veoma ozbiljno sam shvatao svoj posao. To mi je bio prvi posao, i potpuno mi je odgovarao: životu u Klubu Med je u isto vreme bio i opušten i perverzan.

Španska obala je predivna. I hotel je bio veličanstven, sastojao se od jedne glavne zgrade, i nekoliko manjih. Kada sam stigao tamo, dali su mi uniformu i dodelili sobu. Onda sam upoznao buduće kolege: dosta Belgijanaca, nešto Francuza, i par Nemaca. Upoznali su me sa par GM-ova (Gentils Members – naši gosti) i onda su me odveli u salu za koncerte da naučim neke obavezne plesne pokrete.

U svakom selu Kluba Med, turistički radnici bi trebalo svake večeri da izvedu predstavu za goste. Ta jadna predstava je trajala između pola sata i 45 minuta, i bila je možda jedino što me je nerviralo kada sam potpisao ugovor. Govorio sam sebi da moram to da izdržim, da bih mogao da muvam devojke u noćnom klubu hotela.

Tih dana, tipičan radni dan u Klubu Med je izgledao ovako: probudiš se u 9, doručkujueš, pripremaš dnevne aktivnosti, igre i kafu, usput ručaš, organizuješ popodnevne sportske događaje, započneš igru, popiješ nešto, učestvuješ u večernjoj predstavi i zaokružiš dan jednosatnim opuštanjem u klubu – i tako šest dana nedeljno. Bilo je intenzivno. Kada je bilo puno posla, išao bih na spavanje oko jedan ujutru i spavao koliko god mogu. Ali veći deo vremena – kao i svaki dvadesetdvogodišnjak koji drži do sebe – ostajao sam u noćnom klubu do sitnih sati i koristio svoj status GO-a da muvam devojke i da ih privedem u svoju jazbinu.

U tim danima sam shvatio da su muškarci i žene mašine za karanje. Bilo je veoma lako kresnuti nešto u Klubu Med – svi su na odmoru, i sve vreme su pijani. To je definicija za seks seksa radi. I povrh toga, ljudi po ceo dan idu unaokolo polugoli, zbog čega ključ svima proključa.

Nikada nisam video da se toliko mnogo ljudi tuca – posebno na plaži. Što se mene tiče, mislim da sam oborio sve rekorde za sedam godina koje sam proveo tamo: dve devojke nedeljno, u proseku. Rastegnuto na sedam sezona, dolazimo do velikog broja devojaka – mislim da ih je ukupno bilo oko 750. Pošto je u Klubu Med sve standardizovano – uniforme, plate, način života – jedini način da uporediš sebe sa drugim turističkim radnicima je bio po broju devojaka koje privedeš u sobu.

Živeći u Klubu Med, shvatio sam još jednu stvar: pare zaista ne mogu da kupe sreću. Kao prvo, novcem tamo ne možeš da kupiš ništa, pošto je sve uključeno u osnovnu cenu. Kako dani protiču, kada shvatiš da novac nije deo dnevne jednačine, svi zaista počnu da se osećaju slobodnije.

Posle nekog vremena ti postane teško da izdržiš tempo posla. Pošto sam bio u okruženju iz snova, želeo sam maksimalno da iskoristim slobodne dane, ali kada nisam radio, bio sam toliko umoran da nisam mogao da radim mnogo toga. Aktivnosti bi mi se svele na spavanje, odlazak na bazen, šetnje plažom i kuliranje tamo. Veoma malo sam znao o istoriji mesta u kojima su turistička sela bila locirana.

Pogledajte i naš dokumentarac o bogatašima navučenim na bič, kožu i štikle:

Turistički radnik obično ostaje na jednom mestu četiri do sedam meseci, pre nego što ga pošalju na neku drugu lokaciju. Posle Španije, ja sam otišao u Grčku. Onda u Tursku, Bahame i Senegal, pre nego što su me vratili u Tursku, da završim posao u velikom stilu.

Turska 1997. je bila najluđa godina u mom životu. Hotel u kojem sam radio se nalazio u Bordrumu, koji je turski ekvivalent San Tropea. Gosti su bili veoma otvoreni, i uveče su svi želeli da se dobro provedu. Što se mene tiče, posle šest godina u poslu, poznavao sam sve tipove turista; znao sam kako da preko dana zabavljam decu, a da se uveče smuvam sa samohranom majkom. Donosio sam radost dvema generacijama, u roku od 24 sata. Ostao sam tamo devet meseci.

Uprkos činjenici da ne prepoznajem sebe sasvim u onome što sam u to doba radio, nasmešim se kada se setim tih dana. Posle sedam godina rada kao GO, odlučio sam da je vreme da idem dalje. Ako predugo živiš u mehuru od sapunice kao što je Klub Med, nije lako vratiti se u realan život. Imao sam 29 godina, i morao sam da nađem stalan posao. Kada su mi ponudili posao u Parizu, nisam oklevao ni trenutka.

Bilo mi je teško da se vratim normalnom životu, naročito zbog toga što su se sedam prethodnih godina starali o meni u Klubu Med. Trebalo mi je neko vreme da se oporavim od načina života GO-a, i steknem neki osećaj stabilnosti. Od tada nisam ni kročio u Klub Med.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu