Pratili smo 50 dana blokade Filozofskog i nije nam dobro

Trebalo je da ovo bude lak poslić. Nedelju dana najviše. Niti smo umišljali da priča po koju idemo treba da razobruči truli sistem, niti je frilenserska crkavica koju delimo vredna većeg cimanja. Da vidimo mi malo zašto se studenti bune i zašto moraju da se bune svake godine. Upoznavanje sa situacijom, praćenje jedne Fejsbuk grupe, malo tabananja i intervjuisanja za onaj jedan živopisni opis… puna kapa. Zbućkamo prikupljenu građu, jedan je ispiše, pa prelazimo na druge teme. Od tada je prošlo skoro dva meseca. Kraj se ne nazire iako je svakog jutra, a ovog posebno, napeto da napetije ne može biti.

Prati se bar šest Fejsbuk grupa iako je jedna glavna, startuju se insajderi na čet, na mob, na kafu, začadi se studentski stančić koordinatorke redarske službe od duvanskog dima i rasprave o Zakonu o visokom obrazovanju. Svratimo i na Zbor kad imamo nerava, ili na čas ninđicua u sklopu "alternativnih predavanja" da se malo nasmejemo. Tu je i skrolovanje niz besomučne diskusije u pola noći nad sveže okačenim Zapisnikom sa Zbora Samoorganizovanog studentskog pokreta 2014 (SSP). I onaj osećaj kad zapisnik niko ne sklepa a ti kao da nisi dobio svoj fiks. Školovani psiholozi će vam reći: to što ste svesni svoje opsesije ne znači da ona time i prestaje. Kao što ne prestaje ni blokada redovnih aktivnosti na Filozofskom fakultetu (FF) ako samo konstatujete njeno ukidanje.

Zagazili smo duboko, videli svašta, rano došli do svega. Špijune imamo svuda, večito zaprepašćeni koliko su predstave u suprotstavljenim taborima nebo i zemlja. Naši printskrinovi imaju printskrinove; arhiva, sve nepreglednija i besmislenija, meri se gigabajtima i ispisanim blokčićima. Sve je bitno, i zato je sve nebitno. Na kraju može da se slije jedino u epsku pripovest kroz krajnje subjektivni preprič. Za ostatak zemlje nebitan događaj, nevidljiv van onog što mediji prenesu, aktuelan samo zato što toliko traje, iz naše je vizure prava istorija izraelsko-palestinskog sukoba u malom.

Poređenje nije umesno jer se na Bliskom istoku zaista gine dok se ovde zagine najviše na dugim smenama u redarskoj službi blokade, ali neke paralele postoje. Previše istorije na premalo prostora, za početak. To što su sa uzrocima sukoba prosečni ljudi upoznati koliko i sa zahtevima studenata, i mahom se vode jednom od dve krilatice: studenti su u pravu ili studenti su govna. Konstantno prebacivanje odgovornosti na drugog. Tragična zakrvljenost komšija, odnosno kolega, koji svejedno ostaju upućeni jedni na druge. To što je šteta svakim danom sve veća, a rešenje sve neizvesnije. I to što se dve strane, čitaj, milion malih aktera, drže svoje verzije istine i borbe za svoje pravo, ma koliko ono kršilo tuđe. Živci su se stanjili, ulozi su sve veći, rovovi ukopani, to je Gordijev čvor koji, čini se, niko ne može da razmrsi niti da preseče. A kamoli da prenese.

Kako, uopšte, neupućenom čitaocu može izgledati sledeća izjava očevica, objavljena u Blicu pre par nedelja, da je "Uprava fakulteta, predvođena dekanom i prodekanom za finansije, angažovala privatno obezbeđenje kako bi sprečila studente da uđu na predavanje i ometaju nastavu"? Samo kao početak jednog od onih Mamurluk komedija gde toliko lud jebe zbunjenog da moramo da vratimo film na prošlu noć, eto kako. Pa još ako vam kažemo da su, uz obezbeđenje koje tu postoji oduvek, to sprečavanje nastave sprečavali i drugi studenti? Kako to objasniti? Kako je baš dotle došlo?

Za to moramo da se vratimo u dan iz kog se cela priča izliva.

Tog 6. oktobra, nalazimo se na Platou. Jedan je student Filozofskog, drugi može da prođe. Spaja nas 1) praćenje sukoba u svetu; 2) cinizam koji omogućava da se družimo sa suprotnih političkih pozicija; 3) neformalna Fejsbuk grupa sociološkog odeljenja koje će postati jedno od najistaknutijih u protestu, a gde se već godinama prepiremo oko… pitanja socijalne pravde, a čega drugog. Dovoljno insajderski pogled za VICE. Na Platou je vreva mladih ljudi, tražimo nekoga iz nečega što se možda već zove Radna grupa za medije (RGzM). Prilazi nam devojka, predstavljamo se, ostavljamo kontakt (ovo će posle postati bitno).

Studenti širom Republike počeli su da se dižu krajem septembra, pred početak semestra, kada je na snagu stupio novi Zakon kojim obrazovanje postaje skuplje, a domoći se budžeta još teže, jer je u praksi broj mesta ograničen čak iako ostvariš dotadašnje uslove. Zavrtanje slavine odozgo vodi do snalaženja na nivou pojedinačnih fakulteta, koji se dovijaju svakojakim sitnim nametima—prijave za sve i svašta, prenosi odslušanih ali nepoloženih ispita i slično. Nametima koji kad se zbroje udaraju po džepu, iako bi po Zakonu sama školarina trebalo da ti pokrije troškove. Sagovornica lepo sumira taj pičvajz: "Na budžetu si, a nisi."

Neko može da se snađe, ali šta sa apsolventom koji je taman nanizao 48 ESPB bodova tako da mu do magičnih 240 ostane samo još toliko, i računao na dom i menzu dok čisti te poslednje ispite? Šta sa brucoškinjom koja ne zna kako da javi svojima da joj, pored tek iznajmljenog stana, pošalju i jednu platu? Ko se brine za interese studenata?

Pa, na vrhu piramide je SKONUS. Par stepenica niže, na nivou samih fakulteta, to su "legitimni predstavnici", među kojima svakako ima blejača željnih žurki, ali i svetlih tačaka, a upoznali smo ih toliko, kojima je interes kolega na prvom mestu. Studenti se i samostalno organizuju, ali tradicionalno se nigde ta ideja ne zapati koliko na Filozofskom. Tamo se legitimnost zvaničnih predstavnika, za koje na izborima glasa šaka ljudi zbog opšte kurcobolje, nadomešćuje pokušajem direktne demokratije i apsolutne ravnopravnosti. I, shodno tome, uzdiže na nivo paranoje pri stalnim pokušajima uvezivanja sa drugim faksovima ili sindikalnim protestima, na kojima, zamisli, ne vladaju principi Zbora i Radnih grupa koje sprovode njegove odluke. I nikako da se zapate.

Zato nas čude stavovi naše sagovornice, nove studentkinje prodekanke, prethodno predsednice parlamenta. "Podržavam plenum studenata", kaže Milica. Parlamentarci uopšte, a ni ona, nisu baš podržavali blokadu 2011. godine, što je obujmila i Filološki iza ćoška. Možda je se sećate, tad je revolucionarni gas FF zahtevao besplatno obrazovanje za sve pod parolom ZNANJE NIJE ROBA. A oni kojima su studenti danas jadni, jer se cenjkaju oko cene ispitnih prijava, tad su ih mogli kritikovati za neumerno levičarenje. Sada su neki predstavnici ustupili svoj legitimitet plenumu (kasnije će se zvati Zbor) i već poslali dopis Upravi sa zahtevima, dok su studenti više puta protestovali.

- Stvarno se tu ljudi bore za realne zahteve. Oni su pokazali želju da se bore i to je njihov način borbe, ja sam jednostavno stala uz njih, objašnjava Milica.

Koren problema je što studentski predstavnici nisu bili obavešteni o novim izmenama

- Ja sam saznala na Fejsbuk grupi kad su mi kopirali Pravilnik, što bih ja čitala svaki dan Pravilnik? Kopaj, kopaj, kopaj—aha, Nastavno naučno veće 26. juna. I šta sam mogla kolegama da kažem pet dana pred upis, 'ajmo u proteste', kaže.

Milica tu ne staje: ako i većina od samo 49 ljudi na Zboru izglasa blokadu nastave, koja je već tada uveliko na dnevnom redu, "onda će blokade biti." Čeka se odgovor Uprave najavljen za dva dana, koji će, kao i mnogi sledeći, biti negativan. Tokom trajanja blokade stići će tek pokoji dvosekli predlog, po principu "uzmi ili ostavi", kakvi crni razgovori. To što je 49 manji broj od 4,000 ništa ne govori o tome šta misli onih 3,000 i nešto, koji će vam u prolazu reći da podržavaju to u suštini, ali, eto, nisu mogli da dođu.

Play-By-Play Zbora

Na Zboru se sve i jedino odlučuje. Svako može da dođe i predloži tačku dnevnog reda, a tako se pitanje kvoruma postavlja kao ono "a što nisi doš'o?" U praksi se teško dođe do reči, a još teže do odluke, koja ume da bude i ništavna ako ne može da se sprovede—dobar primer je odluka o referendumu svih studenata.

Pošto je Zbor sve i svja, pojedinačna odgovornost nekako je raspršena, pa se desilo i da moderatori celu noć slažu dnevni red, ali ga fajl ne sačuva jer nisu dobili adminske funkcije. Te mogu samo da konstatuju: "Prva tačka dnevnog reda je da smo izgubili dnevni red." Ajoj. Tačke isto treba da se izglasavaju, ako niste znali, a dešava se i da glasaš da li ćeš o nečemu da glasaš. Tad je svima u sali blesavi kez na licu, šašava je ova demokratija. Ali, vreme, koncentracija, odlaze u nepovrat—posle dva sata možeš samo da raspustiš agoru, ako se ne raspusti sama.

Retko se ispoštuju redosled i pravila, uspešnost se meri na lestvici raspada, pa možete samo zamisliti nivo frustracije prisutnih. Ko se javi s nečim konstruktivnim ubrzo uhvati sebe kako i sam viče i žučno kritikuje. Samoorganizovanje je, svi će vam oni potpisati, muka živa. Čudo je sve što se uradi, pobeda po sebi što se održi još jedno jutro, uspeh svaki put kad mediji prenesu njihovu stranu. Najbolje kritike Pokreta uvek su davali ljudi iz Pokreta. Mnogo teže se u tom moru stalnog nadgornjavanja aktiviraju dobri predlozi, iako ih ne izostaje.

Na plenumu odmah po našem razgovoru s Milicom, od 60-ak ljudi bar 40 garant ne može ni da čuje onog ko govori. Kasnije, kad će se Zbor ustaliti u prostranom amfiteatru Ostrogorski i brojati ponekad i do 500 duša, ljudi izlaze i ulaze baš kao u Narodnoj skupštini. (Prosečno je na zboru između 100 i 300 ljudi.) Grupice sa nepopularnim predlogom nadglasane besno odu—ništa, vidimo se za metar i po dana u onom događaju iz Blica, samo sa suprotne strane, rođaci.

Za to vreme, u protest se uključi neko do tada nem. Govor bez uvijanja podrazumeva i žučne uvrede, a nikada nije izumrlo ni stišavanje galame galamom. Povik "NEMA DIJALOGA", koji znači da ne treba upadati nekom u reč, pretvara se u sopstvenu suprotnost. Nije ni čudo da posle nekog vremena "Dođi na Zbor pa reci" zvuči kao "Idi u pizdu materinu": poziv koji funkcioniše kao odjeb.

Ona pasivna većina studenata figurira, dakle, kao neizlaznost na republičkim izborima. Jedna blokaderka će, tako, u postu napisati da ne glasa na izborima jer joj parlamentarna demokratija ne radi posao, te ne želi da joj daje na legitimnosti. Legitiman stav. Naličje toga je da neko baš zbog toga ne dolazi na Zbor. A ono do čega najređe dolazi? Uvažavanja međusobnih pozicija, čak i kad su mnogo bliže od ovih. Dominiraju optužbe za sebičnu samopromociju i igranje revolucije, odnosno za ulizivanje Upravi i nesolidarnost. Na svim linijama fronta je ovako. Serdare—vojvodo. Ping-pong. Izrael/Palestina.

Đuture sa celim parlamentom, Milicu će delegitimisati i dekan, ali često i saborci implicitnim optužbama da će ih izdati. Naivna i napržena kad smo je prvi put sreli, na kraju će se u četiri ujutru raspravljati na Fejsu i sa antiblokaderima, pokušavajući da nađe zajednički jezik, i stati iza predloga da se blokaderska lopta spusti. A negde između, krajem prošlog meseca, kad je blokada nastave postala "ruski rulet sa Upravom" i otvorila pitanje pada čitavog semestra, gledaćemo je kako vene u amfiteatru i upozorava: "Biće strašno kad udari student na studenta!"

Na hodniku onog dana, posetio ih je predsednik SKONUS-a, Danilo Jeremić, da ih pozove na protest 7. oktobra. Odeća, imidž i retorika mladog lidera nikako se nije uklopila sa pobunjeničkim skupom gde svako može da kaže šta hoće. Bio je propisno istrolovan. SKONUS je organizacija koja se svakim javnim predstavljanjem poziva na razlog svog postojanja, sadržan ni više ni manje nego u članu Zakona. Osporavanje legitimiteta teško da prija, a Jeremiću se više njih izvikalo u facu. Navodno, SKONUS dođe na čelo autentičnih protesta jer ima lakšu komunikaciju sa Ministarstvom, završi neke ustupke i preporuke samo za goruće stvari, pa još neobavezujuće na nivou prakse samih fakulteta, i raspusti studente proglašavajući pobedu. Toliko ih je narajcao da bolje da nije dolazio.

I mnogo ušemljeniji i blagonakloniji izvori, kojima će to zvučati preblizu teorije zavere, priznali su nam zabrinutost da možda ne može da se uradi dovoljno ako se sami studenti ne pokrenu. Neki žele da naglase koliko podržavaju sve forme studentskog samoorganizovanja, recimo, Stefan, predsednik Studentskog parlamenta Fizičkog fakulteta—sve i da se ne slažu uvek sa metodom, odnosno njenim rokom trajanja.

Milica kaže da je u studentsku politiku ušla jer je "negde, podržavala SKONUS".

- A onda sam, čačkajući istoriju SKONUS-a, shvatila da se kroz njihov rad uglavnom produžava agonija studenata. Oni nam svake godine daju, onako, malo vode da preživimo. Donose se ti novi zakoni u hodu, upišemo se po jednim pravilima pa se menja. Studenti bi generalno trebalo da se samoorganizuju i da kroz saradnju s drugim fakultetima dođemo do trajnijih rešenja. Da studiranje bude malo izvesnije, kaže.

Drugim rečima, to što su se zahtevi SKONUS-a poklapali sa nekim zahtevima SSP14, po mišljenju ovih drugih ne znači da će svi jednako giljati za njih. Sutradan će na protest doći u svojstvu pojedinaca, ali će u međuvremenu izglasati burno neslaganje, kojeg je Zapisnik od te večeri bio pun.

Na istom plenumu je Jeremiću rečeno da svojim protestom smatraju onaj najavljen za 15. oktobar, a Jeremić je njima konstatovao da "sve ovo mora da se završi do desetog". Za SKONUS se tada i završilo: izašli su iz Ministarstva sa nekim ustupcima i preporukama, ostavljajući studente i Uprave da dođu do razumevanja na terenu.

Istog dana, Filozofski je stupio u blokadu.

KO STOJI IZA SVEGA

U ovoj zemlji je svima uvek prvo pitanje "ko iza toga stoji". Svašta se pisalo o strukturi samog pokreta, ko sarađuje, kome odgovara, kao i o uverenjima samih studenata. Levičari, desničari, ovo, ono. Naklonost studenata sociologije ka prvoj, odnosno istoričara ka drugoj opciji, izbliza ne izgleda tako homogeno. Malo ih je, ali dođu do izražaja. U stvarnosti dve grupe radikalnih levičara umeju da se glože među sobom i više nego sa ultranacionalistima. "Komunjare", "nacoši", ali tu su i liberali iz "Studenata za slobodu" koji stoje izvan svega a hejtuju ih oba tabora (prvi ih ne ljube zbog ekonomske politike, drugi zbog sloboda koje propagiraju). I šta je sa onim upadom na faks?

Jeremić je rekao svoje, pozdravio se i otišao. Preselili smo se u učionicu. Još smo na nekoliko dana od toga da će je neko zaposedati. Drugde na faksu u tom trenutku baš Studenti za slobodu održavaju tribinu o LGBT pravima, što objašnjava kombije pune pandura na Platou, i oslikava njihov stav prema protestu. Zatvoren prostor upotpunjuje utisak klaustrofobičnog osinjaka, naročito kad svako malo neko izvali nepoznatu facu sa uključenim diktafonom i sve oči se upere u jednog od nas. Koji kaže nešto od sledećeg: "mediji", "novinari", "izveštavamo sa protesta". Zbunjeni su ali ga ne izbacuju, ko im kriv. Računamo, ionako se predstavljamo kome god stignemo, pa će se valjda razglasiti uskoro. A i dali smo onoj devojci iz presa kontakt, pa će smisliti već kako da nas hendluju. Ima prečih stvari.

U toku je diskusija sa studentom, ujedno i članom Studentskog fronta (SF), omladine SKOJ-a. Mnogi negoduju što je pomenuti protest zakazan za 15. oktobar u ime te organizacije, ne onoga što se polako pomalja kao Samoorganizovani studentski pokret 2014. Front je tu oduvek, jedan od utemeljivača direktne demokratije na Filozofskom i obližnjem fakultetu. Student sam po sebi nikad nije samo student, a klice „apolitičnosti" i ograđivanja SPP14 od svih organizacija leže ovde. Pre toga je krv morala da potekne Platoom.

Kad blokada počne, bar jedan istaknuti član Fronta biće u redarskoj službi. Ovo je kičma blokade. Svađanje sa profanima koji bi da drže nastavu, čuvanje zauzetih učionica i sala od obezbeđenja, održavanje barikade u prizemlju, stražarenje na ulazu. Radna grupa za interna pitanja nek čita Zakone i Statute ili čime se već bavi, ali na redarskoj službi sve počiva, i tu se uvek kuburi sa ljudima. Kadgod bi blokada bila ugrožena, znali bismo jer bi na Fejsbuk grupi Pokreta, posebno u ranim jutarnjim satima, neko objavio:

Naveče 12. oktobra, uoči čuvenog upada, jedan od nas je na faksu. Prijateljica, muva-zunzara svih protesta i tribina u gradu, zove ga da pomogne pri „brejnstormingu" nekog saopštenja. Prijateljici, a zatim i članovima RGzM(edije), ovaj izloži šta je kvaka: može da pomogne ali može i da izveštava o tome. Nije siguran da su skontali, ali malo mu je dosta, jer mu ni nedelju dana otkako je ostavio kontakt na mejl nije stiglo ništa.

A i dobru volju smo već pokazali, skrenuvši pažnju na jedan od najvećih fejlova u istoriji ovog protesta. Šifra mejla, sa kojeg se šalju saopštenja SPP14, 'ladno, ali 'ladno, stoji u opisu fejsbuk grupe RGzM. I, naravno, vidi se i kad niste njen član. Ono kad grupu podesiš na Closed, ali ne i na Secret—kakav danak neiskustvu.

Od kuće, jedan od nas šalje request za grupu, odobri mu se. Unutra učestvuje, ali vidi da ga ne izvaljuju kao nešto više od pomagača, pa se još jednom autuje pred svima, vrag je odneo šalu. Iznenađenje je golemo, i prva dobra odluka je kad ga zamole da napusti grupu. Ali ne pre nego što se iz cele blamažne epizode ustanovi nekoliko stvari. Prvo, koliko je struktura krhka i porozna.

Drugo, koliko ima problema u međusobnoj komunikaciji. Treće, da RGzM u saopštenju te noći nije isprozivao „fašističku" „Srbsku akciju" kao vinovnike upada na faks. To je učinio pretučeni SKOJ-evac, na licu mesta u izjavi novinaru. I konačno, da su nepoznati mladići, koji god i čiji god, tražili njega. U prevodu, došli malo „nacoši" da lupaju šamare „komunjari" sa Filozofskog.

Poslovični ulični obračuni tako su zadrli u protest i napravili pravi dar-mar. Sledećeg dana, na Plato dolazi par pripadnika Akcije (postoji i Studentska) da se ogradi, jer su prozvani. Svi imaju svoju verziju tog susreta, tek, jedan drugi SKOJ-evac posekao je razbijenom flašom jednog od Akcijaša. Zbor, koji je baš tad zasedao, prekinut je, svi juriš napolje.

Došla je i policija, spakovala njega i ovu dvojicu, ali ne pre nego što su neke devojke iz protesta iseklom previle ranu. Za njih je to možda bilo vađenje fleke i smirivanje strasti, za SKOJ-evce neoprostiv greh i izdajstvo. Dosta će se, bogami, rabiti izraz „fašističke drolje", uključujući i na tom Zboru (nastavljenom), gde je odlučeno da se SPP ograđuje od ovog incidenta kao nečije lične razmirice.

Ali ko će razmrsiti lično i političko? Pogotovo kad dan posle Akcijaši dođu na Zbor da se razjasne i da poruče kako podržavaju zahteve i blokadu, kao studenti, jedni među jednakima. Na šta zasluže mali aplauz, pokret izglasa objavu o apolitičnosti—a gomila raznoraznih levičara dobije nervni slom. Em što u studentskoj, socijalnoj, i ličnoj sferi uvek već vide političko, em što su im se sad, na konto ograđivanja, uvalili „fašisti" u priču. Ali, jebiga, kako da kršiš pravila koja si sam postavio?

Dosta ih je tada reklo, ćao đaci ,i oslabilo infrastrukturu pokreta. Momentalno bacanje hejta po Fejsu, naravno. A protest 15. oktobra? Dva na istom mestu u isto vreme, mislili smo da će se pobiti. No, nisu se samo levičari loše proveli.

Neki preostali su organizovali, u sklopu „alternativnih predavanja", jedno o antifašizmu (profesorke Milosavljević), jedno o progresivnim stranama nacionalizma, ali iz socijalističke perspektive (studenta). Pa su nacionalisti završili načelnu podršku Zbora za neku vrstu ravnoteže i krenuli sa organizovanjem svoje tribine, o čemu ako ne o komunističkim zločinima. Koja je potom stopirana, noć pred najavljeno održavanje. Opšta gungula! Nacionalisti popizde. Anarhisti najavljuju da će doći da ruše tribinu. Nacionalisti prete da će da ruše blokadu ako se ne održi. Razni profesori otkazuju podršku, koje je tad, sveukupno, još i bilo. Čak se i Uprava oglasila o događaju visokog rizika. Na kraju tribine ni ne bude, ali se ništa značajnije ni ne desi.

Bauk rasula

Ako jedan bauk kruži Filozofskim—to je bauk opšteg rasula. Ko je u protestu, istrajava isključivo zahvaljujući odrednici „student", ma šta mu ta borba značila. Zahtevi su zahtevi, ideološke oznake zabranjene. Neki odu, pa se kroz par nedelja vrate. Što se više menja, to više ostaje isto.

Jedan od njih je momak kog smo upoznali posle prvog plenuma. Prvo što je izustio bilo je: „VICE, strava, 'oću i ja da radim za VICE, jer od ovoga, brate, nema puno izgleda." To je sad već klasika, da se ti nekom predstaviš kao novinar a on ti smesta pod nos tura prljav veš.

Kako mu izgleda dan Radnoj Grupi za Saradnju s Drugim Fakultetima (RGzSDF): „Ustaneš, odeš na Fejs, brdo notifikacija i poruka, vidiš ko ti se novi javio. Obavestiš ostale i vidiš ko to može da radi. Onda ideš da deliš letke. Vratiš se kući, i budeš malo u daunu. I onda opet nastavljaš, prekucavaš zapisnik sa sastanka Radne grupe, gledaš korake za naredne dane."

Fejs je dušu dao za organizovanje, ali i za meandriranje. Tad se tek ustanovljavala zvanična grupa, Studentski pokret 2014, „za koordinaciju protesta protiv milion i po sranja koja su se desila na Filozofskom fakultetu u poslednje vreme", kako joj stoji u opisu. Za koordinaciju je dobro služila, pogotovo za upis u redarsku smenu, doterivanje sklopljenih saopštenja i stalno nekih demantija. Ali i za milion i po drugih… rasprava. Samo o antifašizmu se drvilo nedeljama.

Pa večita klackalica oko agitovanja kod profesora, ispipavanja, zaziranja, imamo li isti interes, ko nas voli, ko ne, ko bi preko naših leđa da isfura neki svoj Game of Thrones. Profesori su se masovno odazvali na jedan Zbor, od tada dođe tek poneki; neki održavaju predavanja drugde, neki se prosto sklanjaju. Na grupi je standardno i ismevanje i sve veće antagonizovanje Uprave, koja kao da čeka da se sve raspadne samo.Svako malo pozivi da se dođe na faks: što vas nema kad ste izglasali nastavak blokade, i molim vas nemojte dolaziti pod dejstvom „supstanci". Na Fejsu deca jedu svoju revoluciju. Ali borba istrajava.

Pašaluk na Platou

Elana i ideala početnih dana nije manjkalo, ali ljudi uvek jeste. Iako su stalno pokušavali da se povežu—od drugih faksova, prosvetara kad su ovi stupili u štrajk, preko namučenih radnika što blokiraju prugu zbog godinu i kusur neisplaćenih plata, pa sve do hipstera iz bioskopa Zvezda—na kraju su se sveli na Filozofki pašaluk, i odmeravanje preko barikada sa sopstvenom Upravom. Zašto je to tako, dva poređenja.

Sa onim dečkom smo otišli na plenum na Ekonomskom, a tamo — druga priča. Sastanak vodi „legitimna predstavnica", atmosfera više nego uviđajna, mada nema puno ljudi; izlazićeih buljuk na proteste i SKONUS-a i Fronta. Dečko sa Filozofskog im plasira priču o samoorganizovanju, Zbor, Radne grupe. I tu ga stiže ključna rečenica. „Kolega, ovde stvari zaista ne funkcionišu kao na Filozofskom."

Nije se mnogo javljao za reč posle toga. Malo se štrecao na pomen „tržišta" i „konkurencije", ali i zapisivao korisne informacije koje bi čuo. Znanje je na Ekonomskom možda roba, ali je i moć.

U sobičku na Ekonomskom, posle plenuma, Sofija nam do dana-današnjeg i najbolje objašnjava celu zavrzlamu, koliko i Milica.

- Mi imamo, kao država, budžetski deficit. Sad ti gledaš gde da napraviš neke uštede, kaže. Domovi, menze, jasno? To je jedan način, potvrđuje, ali dodaje da se svim tim sečama samo „krpi lonac." Ako govorimo o fleksibilizaciji učenja, o permanentnom učenju, zaista je neophodno raditi na sistemskim stvarima, a ne na krpljenju lonca, insistira Sofija.

- Potreban je postepeni progres; ne možemo da radimo šokove. Treba napraviti reformu, ali reformu koja neće da ošteti studente. Ovakva kakvu smo doneli, to je šok-impuls—odmah imaš studente na ulicama. A protesti iz godine u godinu ne rešavaju probleme, priča Sofija.

Ko misli na obrazovanje

- Studenti zaistra treba mnogo više da se pitaju o svom obrazovanju. Mi potenciramo tu priču 'korisnici usluge', jer mi zaista to jesmo. Nama fakultet daje neku uslugu, koju plaćamo, bilo da smo na budžetu, bilo na samofinansiranju. Hajde da kažemo našem pružaocu usluge šta nam ne odgovara.

Daje nam viziju dugoročne reforme koja mora da se sprovede tako da na svim fakultetima zavladaju ista pravila, kako bi ta Bolonja—čiji nije preterani zagovornik po sebi—imala nekog smisla. Novi sistem se uvodi „ad-hok", rigidnosti koje je trebalo da otkloni ostaju. Ovako su svi problemi od slučaja do slučaja, od faksa do faksa. Prebacivanje sa sistema upisa predmeta na upis bodova na velikom broju fakulteta je „katastrofa", kaže nam.

- Fakulteti, umesto da to iskoriste i stimulišu studente da daju ispite u roku, ovako često ostvaruju dodatne finansije.

Sistem saradnje kakav imaju na njenom faksu retko gde postoji, tvrdi, pa opet i tu postoje rigidnosti koje je teško ispraviti. Bilo kako bilo, Ekonomski danas obavlja nastavu.

Drugo poređenje je Fakultet političkih nauka. Ispred faksa predrkani citat Tomasa Džefersona na transparentu, unutra tekma Srbija-Albanija, živahna ali opuštena atmosfera, gomila ljudi. Po stotinu ih noći na faksu (drugo veče blokade), nema incidenata, dobar je odziv, kaže nam Jovan Škurtić, student apsolvent i redar. U blokadu su ušli posle Filozofskog, a izaći će—sad već odavno. Možda nisu dobili sve što su tražili, ali su se kroz zahtev o sufinansiranju dogovorili za zavidan broj određenih stipendija, čak i neki fond za te potrebe—sve to, jednom radikalnom metodom.

Takođe, možda im nije bilo stalo toliko do radikalne ravnopravnosti u svom samoorganizovanju, dok su revolucionari sa Filozofskog zazirali od prejakog prisustva parlamentaraca na FPN-u, ali možda su baš zato lakše stigli do razgovora sa Upravom. Što nas vraća na Filozofski i tamošnju Upravu, sa kojim taj razgovor nikako da se desi.

Drugi mesec počinje

Pet nedelja po stupanju u blokadu, blokaderi su se osvestili da se u staroj zgradi fakulteta, prekoputa, bez problema odvija nastava studentima klasičnih nauka. Klasičari nisu samo fizički izuzeti od glavnog toka dešavanja, oni su nekako svet za sebe. Tog jutra, 12. novembra, blokaderi prekidaju jedno predavanje. Klasičari totalno popizde, izrazito poštuju tog profesora. Al' ajd' klasičari, kojih ni nema mnogo. Oni su, u odvijanju ove Istorije, inicijalna kapisla za formiranje mnogih nezadovoljnika blokadom u mali deblokaderski front.

Pogodili ste, nastaje i posebna Fejsbuk grupa, te moramo da pratimo muke organizovanja i sve poznate dečje bolesti još jednom. Klasičari uspevaju da odbrane svoja predavanja u narednim danima—olakšava što vrata mogu da zaključaju, a šifra brave je na latinskom, ha-ha. Ipak, tih dana počinju redovnija koškanja sa kolegama, jer i neki drugi profesori pokušavaju da drže predavanja u zgradi Rektorata, gde se ono malo aktivnosti sve više izmešta. 'Ajde pljuvanje po fejsu: fizička koškanja. Jedni će, naravno, upirati samo na ruku priklještenu u vratima, drugi na klasičara koji je gurnut na neko staklo pa je nastao lom. Sećate se članka iz Blica? Tu je dobrano krenula ta dinamika zavađenih frakcija Palestinaca.

Dok Rim gori

I, šta za sve to vreme čini Uprava? Kako je dovde došlo? Kako to da nedeljama pošto je blokada otpočela ne dolazi do pregovora, kad su pitanja istine i pravde gotovo obesmišljena? I da li je potrebno da toliko ostanete u blokadi, odnosno da se većina nastave na Fakultetu ne obavlja, a da se ništa ne pomeri sa mrtve tačke? Svakako, bilo je tu raznih mera—isključivanja grejanja, fotkanja onih koje vide kao izgrednike, disciplinske prijave. Studente to ne da nije pokolebalo, već im je najviše davalo gas za „idemo jače, a možda i najjače do sad". Ako su, iz svega navedenog, studenti kilavi i detinjasti, šta to onda govori o Upravi, odraslim ljudima?

Kako ono ide, dok Rim gori? Zamislite sledeći naslov u novinama svaki božji dan. „UPRAVA: Nećemo da pričamo dok ne deblokirate. STUDENTI: Nećemo deblokirati dok ne pričamo o zahtevima." Tako može 50 godina, ne 50 dana.

Osokoljen deblokaderima, i rastućim nezadovoljstvom svih što godina nikako da počne, dekan, Miloš Arsenijević, prošlog petka sprema manevar koji će mu se volšebno obiti o glavu. Na inicijativu „legitimnih predstavnika", tih dana se na faksu, po odeljenjima, sprovelo uživo izjašnjavanje studenata o oba pitanja. Cilju i sredstvu. Zahtevima studenata, i blokadi kao metodi. Da se i tim putem malo vidi ko gde stoji. Iako glasova nije bilo koliko na prosečnom Zboru, dve stvari su bile vidljive. Većina je za deblokadu. I većina je za zahteve. Svakom po nešto. Dekan je uzeo ono što mu odgovara, i na krilima tog vetra pozvao sve u dvorište Kapetan Mišinog zdanja. Napravio čovek svoj zbor.

Možda bi studenti u blokadi ovo i ignorisali kao još jednu „smicalicu", ali dekan je u pozivu najavio još nešto: da će se glasati o blokadi. Svesni da je možda posredi finta da ih se izvede sa faksa, preuzeli su rizik. Ideja je bila da se izdejstvuje glasanje i o zahtevima. Pa da obe odluke budu jednako obavezujuće.

Ono što se desilo nije bilo ni po dekanovim planovima, koje je izneo novinaru Politike. Umesto Cezarovog trijumfa na kome će se ta manjina što ugnjetava većinu rastopiti pod demokratskim pritiskom kolega, delovao je kao Neron, okružen blokaderskom vatrom. Glasanja nije bilo. Ali je konstatovao da je blokada okončana, pozivajući se na ona izjašnjavanja pojedinačnih odelenja. O zahtevima ništa. Pali su zvižduci i skandiranja. Uzdignute prkosne pesnice.

U povratku sa „Mišinog zbora", kako ga zovu, blokadere je sačekao zaključan faks. Opa. Međutim, oni uspevaju da se provuku pored obezbeđenja, ne baš pripremljenog za mahanje indeksima pred nosom, i još jednom okupe u sada mračnom amfiteatru Ostrogorski, pobedonosno. Tako je deblokirana deblokada blokade—to može samo na Filozofskom.

Ovim je i deblokaderski front izgubio na snazi; neke su potezi Uprave razgnevili više od poteza vršnjaka. Na stranu što i među njima dobar deo podržava zahteve. Neki su čak prešli na drugu stranu. Međutim, zaključan faks, sa studentima unutra ili ne, jeste gejmčejndžer; kao kad se Izrael povukao sa pojasa Gaze, evo i zašto.

S jedne strane, otvoren je prostor za represiju—na faksu sad nema ni struje, ne rade ni šalteri, to je ničija zemlja po kojoj bilo ko može da tuče. A Uprava pere ruke od svega, poziva prosvetnu inspekciju da proceni štetu i policiju samo da proveri je li nešto ukradeno. Blokaderi radosno vraćaju na uvid vrata koja su skinuli sa učionica—realno, ako neko sad čuva faks, to su oni i jedan portir. Dekan se hvali Politici kako ih fotkaju za prekršajne prijave.

S druge strane, šta se odvija u staroj zgradi, ili na drugim prostorima Univerziteta, pod sve većim je naletom "raketa" blokadera. I ispraksalo se. Kad neko dozna i objavi da će se negde držati predavanje, komentator iz redarske službe rutinerski razuveri: "Rasteraćemo mi to k'o mačke s prcališta."

Dvosekli mač autonomije fakulteta ne dozvoljava policiji da ih istera, ali ni zaštitu studenata u protestu. Među njima ima i nekih sa drugih fakulteta, da, i pokojeg "N.N. lica", kako ih sad naziva Uprava, a nazivala ih je svakako.

Ali većina, ona koja presudi na Zboru šta im je činiti, jesu studenti Filozofskog. O temeljnom srozavanju "akademske zajednice", koju po definiciji čine i studenti i profesori, ništa bolje ne svedoči do banera kakvi su pre neki dan osvanuli na sajtu faksa—nije hakovanje.

Kad se Izrael i Hamas iz Gaze međusobno uslovljavaju odustajanjem od nasilja da bi uopšte došli za sto, ne bude ništa; niko se ne odriče svog metoda pritiska, još kad mu je jedini. S tim što u ovoj situaciji teže dolazi i do bebećih koraka, i neutralnih medijatora. Ne silazi bog sa neba, nema "poslednje i jedine instance" kako je SKONUS u jednom saopštenju nazvao premijera. U jeku protesta i štrajkova, drama na Filozofskom bitna je samo zato što je tako nebitna.

Ipak, dve stvari ostavljaju nadu za pomak, možda i izlaz. Delegate studenata u blokadi trebalo je ovog jutra da primi ministar obrazovanja Verbić. To je nama naša borba dala. I, značajnije, oglasio se Savet, svojevrsno veće staraca Filozofskog fakulteta, i predstavio tim za pregovore. Na kraju ipak mora da se sedne za taj sto. Šuška se o nezvaničnoj ponudi, ali daj da ne baksuziramo.

Prijateljica iz blokade je očajna, već toliko dugo bi samo da se ovo završi i da bude ponovo uzoran student. Isto bi mogla da potpiše i neka deblokaderka. Neki ne mogu da napreduju u zvanju jer faks gotovo i da ne radi, a od toga im zavisi radno mesto. Zbog nadoknade časova, jedan od nas najverovatnije će moći da se oprosti sa poslom noćnog čuvara tokom zimskog perioda (šljaka da plati školarinu). Gdegod da pogledaš, neka šteta. Da li će biti koristi za nekog, za nečije pravo, ili možda bar za praksu samoorganizovanja, u magli rata još se ne vidi. Posle bitke svi su generali, do tada smo svi u nekoj vrsti blokade.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.