Volela bih da mogu da kažem da uvek govorim istinu, ali bi to bila laž.
Štaviše, jedan od mojih prvih poslova je bio da lažem. Pre šest godina, dok sam radila u gastronomskoj rubrici jednih nacionalnih novina, u opisu posla mi je bilo da pozivam restorane, predstavljajući se kao agent neke poznate ličnosti i postavljajući apsurdne zahteve. Sećam se kada sam prvi put to uradila. Smestila sam se u lejzi beg, u mirnom delu kancelarije i, držeći „nokiju 1100" u oznojenom dlanu, rekla menadžeru Wagamama u Sohou da su dva Daleka došla u grad za vikend zbog neke promocije, i da želim da proverim da li restoran ima prilaz za invalidska kolica.
Sedela sam i čekala, nervozno se meškoljeći, dok je lejzi beg šuškao poda mnom. Hoće li mi ovaj fini čovek zaista poverovati? Šta više, da li će poverovati da je jedan od gostiju vegetarijanac? Pa, ako ste dovoljno ubedljivi, i ako se zaista posvetite metodskoj glumi, ispalo je da možete da zvučite uverljivo, šta god da kažete. Menadžer je hitro izašao napolje, proverio lift, vratio se do telefona, i potvrdio mi da može da preveze tonu čelika, „tako da će to biti u redu". Onda je iz menija nabrojao jela sa tofu sirom.
Nema tih reči koje bi opisale olakšanje koje sam osetila kada sam shvatila da sam izuzetno efikasan alhemičar sranja. Shodno tome, sledećih šest meseci sam terorisala industriju keteringa srednje klase da bih zarađivala za život.
Od toga da sam menadžera Bodeans u Sohou tražila separe koje dovoljno velik da bi u njega stala kosa Grejs Kodington, preko toga što sam odgovarajuće naivno objašnjavala menadžeru Gaucha da vegetarijanski aktivista pod imenom Džordž Kluni želi sto za dvoje, ali daleko od crvenog mesa najmanje sto metara. Kako je svaki mesec prolazio, zahtevi su postajali sve nebulozniji. Ali svaki put bi moje gluposti prolazile. Bila sam odličan lažov.
Posle šest meseci su ukinuli kolumnu, i znate šta? Laknulo mi je. Lagati je naporno. Smučilo mi se. Smučilo mi se nepokolebljivo poštenje menadžera, ali pre svega moja neumorna kreativnost. Na kraju krajeva, ne treba se ponositi time što ste dobar lažov.
Zašto onda to činimo? Često bez nadoknade, po ceo dan, do toga da počnemo da lažemo iz navike, i to one koje volimo, čak iako to nije neophodno?
Rizikujući da zvuči kao krelac, Vitgenštajn je objasnio potonju tezu, ispitujući naviku laganja – koliko često izgovorimo laž u situacijama kada bi istina bila sasvim primerena. Ne računajući moj posao, jednim delom to radimo da bismo smanjili jaz između naše fantazije o sebi – da smo tačni, veoma efikasni, verni, šta god – i realnosti.
Kada se osvrnem na prošlost, opravdavala sam svoje laganje za novac podsećajući se da je čovek na drugom kraju veze saučestvovao u tome. Ovo možda zvuči čudno, kao da su oni krivi, ali to je zapravo bio ključni argument Pamele Mejer, autorke dela „Uočiti laž", na TED predavanju. Ona je to ovako objasnila: „Protivimo se lažima, ali ih potajno odobravamo na načine na koje naše društvo čini već niz vekova. To je staro koliko i disanje. To je deo naše kulture, naše istorije."
To ne znači da smo spremni da to priznamo. Iako 91 odsto nas voli da začini neki događaj, kladim se da ne biste sebe označili kao lažova.
Uzmimo za primer autora, novinara i dokumentaristu Džona Ronsona. „Ja loše lažem", kaže on. On bi to trebalo da zna. Napravio je karijeru od toga da efikasno primeti kada ljudi baronišu. Mada, to što on nije u stanju da laže, nije u potpunosti stvar njegovog ličnog izbora. „Čitava moja priroda je mešavina anksioznosti, osećaja krvice i kajanja, tako da je laganje kod mene kontraproduktivno".
„Svi ljudi koje sam u životu upoznao su spektakularni lažovi", objašnjava, „i jedna od stavki o kojoj sam opširno pisao je patološko laganje. Obični ljudi se ne osećaju loše kada ih uhvatiš u laži. Jednostavno ih nije briga. Ali kada intervjuišeš psihopatu, on se samo prešaltuje – to je potpuno odsustvo emocija."
Primer koji je Ronsonu pao na pamet je intervju sa vođom haićanskog odreda smrti Emanuelom Konstantom za knjigu Test za Psihopate. Konstant, poznatiji kao Toto, bio je jedan od vođa Fronta za unapređenje i napredak Haitija (Frap), koji je rutinski masakrirao pristalice prognanog predsednika ove ostrvske zemlje. Njegovi zločini su suviše obimni i raznoliki da bi njihov opis stao u ovaj članak, ali dovoljno je reći da je bio kretenčina.
„Ali sve što je on želeo da radi je da ističe svoju nevinost, uprkos zverstvima koja je definitivno počinio", kaže Ronson. „Bilo je frustrirajuće, zato što je to opstruiralo proces intervjua. Pravio se da plače. Bilo je uvrnuto, kao prenaglašena gluma". Roson kaže da će ljudi uvek pretpostaviti da su lažovi makijavelisti koji lažu da bi se nekom dopali. Ali Konstant je pod pritiskom postao nepokolebljiv. Bolelo ga je dupe.
Kada znate da neko laže, nastaje neobična dinamika. Ali šta ćemo sa lažima koje toliko nas svakodnevno izgovara? Pa, da budemo iskreni (ili ne), to je čin obostrane saradnje, čija se prava moć manifestuje samo kada se neko složi sa time da poveruje u laž, kaže Mejer.
Neki od najslavnijih ljudi koje znamo naširoko lažu. Lažovi nas fasciniraju. Neki ljudi su postali slavni zato što su lagali, i mi to jednostavno gutamo. Na primer, neki sugerišu da prekomerna upotreba ličnih zamenica u izjavi pred sudom ukazuje na to da se istina ulepšava.
Jezik je jedan od najefikasnijih detektora laži koji nam je na raspolaganju. A mi sve to prihvatamo. Znamo da se laži govore svakodnevno, i to prihvatamo. Od PR službi koje ulepšavaju istinu da bi nešto prodale (ili oni dosadni mejlovi o prigodnim poklonima koje dobijamo pred Božić), do političara koji kenjaju da bi došli na vlast, došli smo do toga da to očekujemo i prihvatamo. Bez laži, društvo kakvo poznajemo ne bi imalo smisla. Dobra, deset godina stara karikatura iz „Njujorkera", na kojoj je prikazan političar koji razgovara sa predstavnicima medija, fino sumira stvar: „Ja ne spinujem, već stavljam činjenice u kontekst".
Političari su dobar uvod u svet laganja. Jer, iako se smatra da većina njih ulazi u politiku sa idealima, smislom za istinu i pravdu, pred njih se veoma brzo postavi dilema da li da budu iskreni ili uspešni, i zbog toga počnu da lažu. Šta više, navikli smo da očekujemo odomaćenu obmanu, uprkos tome što nas, razumljivo, uznemiri kada ljudi lažu.
Ralf Kiz, autor dela Era posle istine: Neiskrenost i obmana u savremenom životu, misli da je laganje dostiglo razmere pandemije, i tvrdi da živimo u „post-istinskom društvu" u kom je „nonšalantna neiskrenost" protkala svakodnevicu. On misli da je to savremeno pitanje: „Trendovi variraju od postmodernističkog prezira prema 'istini', do terapeutskog odsustva osude koje ohrabruje prevaru… i kako broj neznanaca i poznanika u našem životu raste, rastu i prilike da se istina unapredi", kaže on.
Naravno, druga strana medalje življenja u „post-istinskom društvu" je da laganje, uz društvene medije, sada ima drugačiji status. Teže je slagati, i lakše je da vas otkriju. Ovo je jedno od ključnih pitanja postavljenih na mnogo hvaljenom podkastu Serial. Ovaj podkast prati slučaj ubistva od pre 15 godina. Sedamnaestogodišnja učenica Hae Min Li je zadavljena. Adnan Sajed, 17, njen bivši dečko je raskinuo s njom mesec dana pre njene smrti, osuđen je za njeno ubistvo na doživotnu robiju. Novinarka Sara Kenig misli da je on nevin, i rešila je to i da dokaže, ali pošto su se ti događaji zbivali 1999, to jest pre pojave fejsbuka, ispostavilo se da će to biti dvostruko teže.
Možete li da se setite šta ste radili u petak uveće pre šest nedelja, a kamoli pre 15 godina, bez pomoći društvenih medija, ili čak i tehnologije smartfona? A ako ne možete, šta biste uradili, kada biste bili primorani?
Da li biste nagađali? Ili još gore, slagali? Ovo drugo je verovatno (moguće, nisam još završila podkast) ono što se tada dogodilo. Prema psihološkinji Beli DePaulo, ona to verovatno neće saznati. Zašto? Zato što ljudi prilično loše uočavaju laži. „Ljudi u nekih 54 posto slučajeva tačno prepoznaju da li neko laže ili govori istinu", izjavila je za časopis „Njujork". „Kada bi samo nagađali, bili bi u pravu u 50 posto slučajeva." A ljudi koji lakše uočavaju laži su obično nepoverljivi.
Naravno, postoje trenuci kada je okej slagati. Ne baš dobro, ali postoje trenuci kada ne treba ishitreno rasuđivati. To uopšteno možemo da nazovemo „belim lažima", i one funkcionišu kada su izgovorene sa poštenom, korisnom namerom, drugim rečima, „za više dobro". Na primer, ja lažem mamu u koje vreme moj voz stiže, zato što ona uvek kasni. Nazovite me kretenom ako hoćete, ali to me stvarno nervira, i po meni, taj čin sprečava svađu. TARS, robot u „Međuzvezdanom", funkcioniše na 90% iskrenosti, što je po njegovom programeru optimalna vrednost.
„Ja loše lažem. Čitava moja priroda je mešavina anksioznosti, osećaja krvice i kajanja, tako da je laganje kod mene kontraproduktivno" Džon Ronson.
Ako se mučite da prihvatite istinu iza poplave sranja u svetu u kojem živimo, Mejerova je tokom TED toka iznela neke opuštajuće činjenice. Supružnici lažu jedni druge u jednom od deset razgovora, a ako niste u braku, verovatno lažete više. Muškarci lažu više nego žene (Ronson misli da se muškarci više plaše posledica izgovorene istine i prekora koji bi usledio), dok su žene, tradicionalno blagonaklone, sklonije tome da lažu da bi nekoga zaštitile. Rezultati istraživanja ukazuju na to da ćemo pre slagati ili varati popodne i uveče, kada nam je mozak umoran.
Naravno, mene su na užasne načine lagali i roditelji i partneri. Ali kao autorka koja ponekad piše o sebi, imam dovoljno sreće što sam u mogućnosti da ublažim štetu pišući o tome, kopajući po delima drugih za novac.
Nisu svi te sreće. Psihoterapija nas uči da lažovi bolje prolaze. Oni koji nisu prevelike sociopate će možda iskusiti samoprezir zbog laganja, ali shvativši to, oni barem imaju moć da preokrenu stvar u svoju korist, i prekroje svoju priču. Blago njima. Što se tiče žrtava njihovih laži, priča je veoma drugačija.
Laganje je štetno, đavolsko i skupo. Šta više, jedan od ciljeva terapije je rekonstruisati životni narativ pacijenta kojeg su slagali. Laži podrivaju naše pamćenje, čine da preispitujemo svaku istinu na kojoj je naš život sazdan. Žrtva laži – od toga da njen partner krije da je u dugovima, do toga da je vara – proživljava neuporedivo lošije iskustvo od lažova. Šta više, kao što mi je rekao jedan prijatelj koji je terapeut, sklona je tome da krivi sebe za to što su stvari krenule po zlu".
Ako su vas nekada lagali, onda znate da je trulo kada vas lažu. „Jedan tip me je slagao tokom nekog posla", kaže Ronson. „Bilo je bolno. Davao je lažna obećanja. Nisam ga prozvao, i postalo je još gore. Počeo sam da se osećam kao žrtva".
Kada smo već kod toga, i suprotna krajnost je pipava stvar. Zbog istraživanja za svoju sledeću knjigu, koja izlazi naredne godine, Ronson je prošao kurs radikalne iskrenosti. „Govoriš ljudima apsolutnu istinu. Radikalna iskrenost je bila uvrnuta. Zameniš laži nečim prilično agresivnim. To izaziva nevolje".
Koji je onda odgovor? Suprotstaviti se lažovu i rizikovati da otkriješ da ti je verenik sociopata? Ili da nasedaš na njegove laži? Ili da jednostavno prihvatiš da smo do ovde dogurali? Mi smo lažovi u lažljivom svetu, koji lažu kroz zube. Rekla bih da bih izabrala prvo od ova tri, ali verovatno bih slagala.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu