FYI.

This story is over 5 years old.

Intervjui

​Majkl Mur za VICE o "Američkom snajperisti", kraju Sare Pejlin i PTSD-u

Mur je bio voljan da opsežno odgovori na pitanja Edija Moretija iz VICE-a o svom viđenju filma Američkog snajperiste, snajperistima uopšte, Sari Pejlin, post-traumatskom stresnom poremećaju (PTSD)...
4.2.15

Majkl Mur na prijemu "Oskari slave dokumentarce" 2013. godine. Foto: Tommaso Boddi via Getty

Majkl Mur je 18. januara, dva dana posle premijere Američkog snajperiste u režiji Klinta Istvuda tvitnuo: "Snajperista je u Drugom svetskom ratu ubio mog ujaka. Učili su nas da su snajperisti kukavice. Pucaće vam u leđa. Snajperisti nisu heroji. Okupatori su još gori", nakon čega je napisao: "Ali ako ste na krovu svog doma i branite ga od okupatora koji su putovali 10 hiljada kilometara, vi niste snajperista, vi ste hrabri komšija". Reakcija desnice bila je brza i glasna. Brajtbart je tvitove nazvao "bednim trolovanjem", Džon Mekejn je rekao da su "idiotski" i "skandalozni", a Kid Rok je na svom sajtu napisao: "Jebi se, Majkl Mur, ti si govno i tvoj ujak bi te se stideo." Ali najdramatičnija reakcije na tvitove usledila je od Sare Pejlin, koja je pozirala pored narednika Dakote Mejera odlikovanog Medaljom časti sa transparentom u rukama: "Jeb* se, Majkl Mur." Dva slova O u Murovom prezimenu bila su pretvorena u snajpersku metu.

Nakon što je dobila kritike i od desnice i od levice, Pelin je pokušala da odbrani fotografiju u bizarnom i nepovezanom govoru koji je u subotu održala na Samitu slobode u Ajovi rekavši: "Ono što je pisalo na plakatu svi mi mislimo". Mur, pak, nije gostovao na televiziji, niti je na bilo koji način reagovao na kontroverzu ukoliko izuzmemo još nekoliko tvitova i statusa na Fejsbuku, ali je bio voljan da opsežno odgovori na pitanja Edija Moretija iz VICE-a o svom viđenju Američkog snajperiste, snajperistima uopšte, Sari Pelin, post-traumatskom stresnom poremećaju (PTSD), kako mu je Klint Istvud u prošlosti pretio ubistvom i raznim drugim temama koje se trenutno povlače po medijskom cirkusu.

Reklame

VICE: Zdravo, Majkl. Započnimo priču tvojim tvitovima, pre nego što pređemo na reakcije na njih i damo ti priliku da razjasniš šta si njima mislio da kažeš, šta te je nagnalo da ih napišeš i u kom si emotivnom stanju bio kad si to uradio.

Majkl Mur: Prvo i prvo, nemam potrebu da objašnjavam ili pravdam ono što sam napisao. Ponosan sam na to što sam napisao. Ne želim da povučem nijednu svoju izjavu i, zapravo, na prvobitne tvrdnje sam se samo nadovezao novim. Ne plaše me ti siledžije koje su toliko zaplašile čitavu naciju da je pokrenula besmislen, protivzakonit rat. Što te tiče efekta, ovo nije ostavilo nikakvog traga na mene. Rekao sam što sam imao. Naravno, da nisam bio u pravu ili da sam pogrešio, svakako bih se ispravio, ali ovde se ne radi o tome. Stvarno me pogađa kad vidim na televiziji ili čujem od drugih ljudi da je Majkl Mur, znate, povukao tu svoju izjavu i odjednom kao da se ništa nije desilo. Ne žalim zbog svojih čvrstih ubeđenja da ratno huškaštvo u ovoj zemlji mora jednom za svagda da prestane.

Mislim da je razlog zbog kog razgovaramo — i nisam ovo podelio ni sa kim drugim, odbio sam pozive za gostovanje na svim televizijama – urođeni problem Tvitera i zaista postoji potreba da se neke stvari pojasne jer 140 slovnih mesta ponekad zaista ne mogu da dočaraju neke stvari koje imaju izuzetnu dubinu. Fejsbuk i razgovor s tobom mi pružaju odličnu priliku da kažem još nešto o onome o čemu sam pričao na Tviteru.

Reklame

Stekao sam utisak da si u medijima govorio o dve različite stvari. Na Tviteru si pričao o snajperistima, što je fascinantna tema koja zahteva još diskusije, ali tu je i film po imenu Američki snajperista — a izgleda kao da ti govoriš o dve različite stvari. Jesam li u pravu?

Tačno tako. U svojim prvim tvitovima namerno nisam ništa rekao o Američkom snajperisti. Naravno, napisao sam ono što sam napisao zato što se tog vikenda povodom filma mnogo pričalo o snajperistima, ali i zato što je bio vikend Martina Lutera Kinga i bilo mi je neprijatno što film o snajperisti koji se zove Američki snajperista ima premijeru onog vikenda kada odajemo poštu jednom velikom Amerikancu kog je ubio snajperista. I ako ne vidite šta ne štima u vezi s tim, dajte da vam to ilustrujem ovako: kako biste se osećali da neko sutra najavi da će Američki snajperista 2 imati premijeru 22. novembra?

Jeste, ne biste snimili film o nekakvoj velikoj katastrofi i premijerno ga pustili 11. septembra, na primer.

Upravo tako. Prodavnica kućnih aparata ne oglašava rasprodaju rerni, znate već, na Dan holokausta. Mislim, to bi bio najekstremniji i najbizarniji primer, ali pokazuje nedostatak takta s njihove strane. Ili da li je uopšte to bilo u pitanju? Možda su samo rekli: Čujte, upravo je krenula Selma, da li će belci ići da gledaju taj film? Dajmo belcima da gledaju nešto za vikend Martina Lutera Kinga. Ne znam, ali baš mi je bilo neprijatno. Navelo me je da razmišljam o snajperistima, a morali biste da odrastete u mojoj porodici da biste razumeli zašto sam toliko osetljiv na priču o snajperisti.

Reklame

Moj stric se zvao Lorens Mur, ali svi su ga zvali Lorni. Strica Lornija nikad nisam upoznao zato što sam se rodio devet godina posle rata, ali bilo mi je savršeno jasno još kao detetu da je njegova smrt ostavila neizbrisiv trag na mojoj porodici. Čitav događaj bio je velika trauma za moju baku. Kada su konačno dopremili njegovo telo kući i sahranili ga na katoličkom groblju u Flintu, ona je nagovorila muža da se odsele. Preselili su se dve kuće do groblja. I ona bi išla tamo svakog dana da poseti njegov grob.

Da sve bude gore, vojno obeležje koje je na grob poslalo Ministarstvo rata – kako se već zvalo pre nego što je postalo Pentagon – nije nosilo Lornijevo ime, ime Lorensa Mura, već Herberta Mura, njenog supruga, mog dede Herberta (a imali su još jednog sina, mog drugog strica, koji se takođe zvao Herbert). Tako da na grobu čak ni ne stoji njegovo ime.

Za nas klince, bio je ritual da dva ili tri puta godišnje idemo tamo i ostavimo zastavice na njegov grob. On je bio voljeni brat. Bio je miljenik svih tetaka i stričeva, uviđavni brat, njemu su se svi obraćali za pomoć i to je ostala neka vrsta žive rane u mojoj porodici.

Borbe na Filipinima bile su okončane i oni su praktično pobedili. Nalazili su se u provinciji Luzon i marširali drumom nazad u bazu. Japanski vojnici bili su poznati po tome da se ne predaju i snajperista je pucao na njega s vrha drveta, pogodio ga u potiljak i ubio na licu mesta. Nisu mogli da shvate zašto bi neko to uradio ako je sve gotovo — kakav kukavički, kukavički čin.

Reklame

Odmah sam poslao drugi tvit zato što sam želeo da pojasnim na šta sam mislio kad sam rekao "snajperista". Snajperista je, za mene, neko iz okupatorskih snaga. To je vojnik i vojska koji rade lošu stvar, penju se na vrhove zgrada ili drveća, kriju se i ubijaju ljude bez njihovog znanja, ne dajući im šansu da uzvrate vatru. Kad bi trupe neke zemlje marširale Brodvejem i neko se popeo na vrh zgrade i pokušao da ih zaustavi, to ni u kom slučaju ne bi bio snajperista. On bi bio branilac svog doma. Baš kao arapski snajperista u Američkom snajperisti. Šta je on pokušavao da uradi? Da zaustavi okupatora.

Snajperisti su se prvo zvali strelci ili nišandžije, nisu se zvali snajperisti sve do Prvog svetskog rata. Nemci su bili ti koji su u Prvom svetskom ratu usavršili pojam snajperiste, a ne Saveznici. I to se primilo. U Drugom svetskom ratu, mislim – možete to proveriti – dve trećine žrtava pobili su snajperisti iz redova nemačke i japanske vojske. I kako je rat potrajao, Rusi su shvatili kako se to radi i usavršili tu veštinu. Mi smo imali školu za snajperiste u kampu Peri u Ohaju, a Ajzenhauer ju je ukinuo 1956. ili 1957. godine.

"Ljudi bi trebalo da vežbaju da izgovaraju to naglas. Biće nam bolje u budućnosti kad budemo priznali da smo doživeli poraz u Vijetnamu, poraz u Iraku, poraz u Afganistanu."

Zašto?

Ne znam. Mislim, istraživao sam malo tu temu ove nedelje. Ostala je zatvorena 30 godina dok je Regan nije ponovo otvorio 1987. godine u Fort Beningu. Mnogo se govorilo o tome posle Koreje — tu priču mi je ispričao jedan veteran — smatrali su da to nije u duhu američke borbe. Snajperisti su zaista neophodni okupatorskim snagama. Branioci ih napadaju na sve moguće načine — kad bismo zaista bili napadnuti, svi bismo mi, kao takvi, postali snajperisti, ako baš želite da upotrebite tu reč. Ali kad stignu oslobodioci, snajperisti ubijaju oslobodioce. I tu nastaje zbrka kad gledate Foks Njuz. Mislim, kad govore o Američkom snajperisti — oni govore o američkim vojnicima kao o oslobodiocima Iraka! Nismo mi ništa oslobodili. Ako ćemo pravo, pogoršali smo stvari i izgubili rat! Zabeležite to u stubac sa porazima. I ljudi bi trebalo da vežbaju da izgovaraju to naglas. Biće nam bolje u budućnosti kad budemo priznali da smo doživeli poraz u Vijetnamu, poraz u Iraku, poraz u Afganistanu. Zašto stalno izmišljamo te bajke o sebi? To nikome ne pomaže i samo će nas uvaliti u veće nevolje u budućnosti.

Reklame

Desnica u ovoj zemlji gura ovaj film i on zaista ima uspeha na blagajnama. Ako pretpostavite da film dobro prolazi zato što ljudi vole glavnog junaka, može se reći da Amerikanci vole tog snajperistu, zar ne? Zašto je to tako? U pravu si kad kažeš da su snajperisti uopšteno uvek bili sila pretnje. Uvek strada neki siromah na trgu, a snajperista je uvek onaj što se krije i to je oduvek bio kvaran potez. Ali šta je ovaj snajperista uradio masovnoj američkoj svesti da ga ljudi toliko zavole i pohrle u bioskope? Oko ovog filma se u nacionalnoj psihi zakuvala neverovatna psiho-drama.

Jeste, i to ima veze sa činjenicom da u podsvesti mi znamo da nismo bili u pravu. Mi znamo da nije bilo oružja masovnog uništenja. Mi znamo da je 4.400 američke dece izgubilo živote, baš kao i nebrojenih desetina hiljada Iračana. Mi znamo sve to i, negde ispod površine, to je jedan naš duboko usađeni osećaj krivice.

Uz to, mnogi Republikanci hladnoratovskog tipa koji idu da gledaju film, znate, ne žive u izolovanom mehuru. I oni imaju članove porodice ili komšije, poznaju ljude koji su se vratili iz ovog rata izgubljeni. Imamo veliki problem sa PTSD-om. Imamo velike mentalne probleme kod vojnika koji su se vratili iz ovog rata. I moram da ti kažem, oba puta kada sam gledao film, pred kraj je u sali nastupila mrtvačka tišina. Niko nije slavio. Čak i kad Bredli Kuper ubije Mustafu, arapskog snajperistu, niko nije podvrisnuo, a, verujte mi, gledao sam ga u publici sastavljenoj od ljudi koji nisu sa moje strane političke ograde. I ostavilo je snažan utisak na njih, bili su veoma potreseni. Svaki glavni lik u filmu završi ili sjeban zbog rata ili mrtav. I film ne veliča to osećanje. Ljudi možda idu da pogledaju film misleći Hura!, ali ne izlaze sa njega misleći Hura!

Reklame

Dodaću još samo da mnogi sada žele da ga pogledaju zbog kontroverze koja je nastala i zato što je nominovan za Oskara, a ljudi žele da vide najbolji film. Takođe, to je film Klinta Istvuda – a on je snimio neke od najvećih filmova. Ljudi iz mnogo razloga idu da ga gledaju, ali kažem vam, gledao sam ga druge večeri na Junion skveru i u tom bioskopu nije bilo nikoga ko živi u Grinič Vilidžu. Sve su to bili ljudi koji su došli vozom iz Nju Džersija ili sa Long Ajlenda. I dobro su se pripremili — studio uvek želi da zna ko će ići da gleda film — a publiku ovog filma čine ljudi koji idu u bioskop jednom godišnje ili oni koji uopšte ne idu u bioskop. U tim bioskopskim salama bile su mase koje su gledale Stradanje Isusovo.

Vratimo se samo na trenutak snajperistima i razlici koju praviš između komentara o snajperistima i o filmu Američki snajperista. Ti imaš ličnu vezu sa snajperistima i njihovim aktivnostima, a nema tako mnogo savremenih priča o snajperistima koje su se urezale u svest Amerikanaca, osim možda iz vremena Prvog ili Drugog svetskog rata, kao što si već rekao.

Ali i u tim slučajevima ne možeš odmah iz glave da se setiš nijednog snajperiste za koga društvo u međuvremenu misli da je američki heroj. To prosto nije u skladu s našom kulturom. Imaš slavnu priču o Džesiju Džejmsu i kukavici koji mu je pucao u leđa. Kačio je sliku na zid u svom domu kada je čovek došao do prozora, pucao u njega i ubio ga. Džesi Džejms se ne pamti kao zlikovac. Džesi Džejms je bio pljačkaš i ubica, ali u priči koja se prepričava zlikovac je čovek koji ga je ubio.

Reklame

Mi smo odrasli na takvim pričama. Naši očevi su nam pričali — makar dečacima — da je zviznuti nekoga bez najave kukavički potez. Udariti nekoga a da vas ne vidi, prići mu s leđa, smatralo se pogrešnim. Sama reč snajper — jesi li ikad čuo da se reč snajper koristi u pozitivnom kontekstu?

Ne, nisam.

Ona ima negativnu konotaciju. Nisam to je izmislio pre neki dan na Tviteru. To je opšteprihvaćen stav i zato nikad nismo bili poznati po svojim snajperistima. U ratovima u kojima smo se borili, uvek su druge strane imale snajperiste. I ne radi se o tome da nismo uvek imali strelce ili nišandžije. Pobogu, pa ja sam kao klinac osvojio nagradu za najboljeg strelca koju dodeljuje NRA. Ali mislim da snajperista najčešće asocira na zlikovce, one koji čine zlo, bilo da se radi o Nemcima u oba rata ili Japancima u slučaju mog strica.

Trenutno se prikazuje još jedan film po imenu Fury. Jesi li ga gledao?

Jesam, gledao sam ga.

Imaš snajperistu i u tom filmu i na kraju on ubija američkog heroja. Čini se da vrednost snajperiste varira u zavisnosti s koje strane ga posmatraš. Zli snajperista je kamufliran i on ubija Breda Pita, koji je u tom trenutku desetkovao bataljon SS-ovaca.

Dopao mi se taj film. To je jedan zaista dobro urađen ratni film i sve vreme sam sedeo kao na iglicama. A ranije u filmu kad ulaze u onaj grad imaš još jednog nemačkog snajperistu, što je predstavljao veliki problem za sve Amerikance koji su ulazili u te gradove. Okupatorske snage, Nemci, okupirali bi grad i pokušavali da zaustave oslobodioce. Nisu mogli da pobede pošteno i možete reći da su Amerikanci imali više vojske, više novca i više oružja, ali ja na to gledam malo više u Zen-fazonu: tlačitelj, osvajač, okupator je u većini slučajeva — ne uvek, ali u većini slučajeva — u istoriji bio poražen. Drugim rečima, dobro najčešće trijumfuje nad zlom. Uz nekoliko izuzetaka – američki Indijanci su, naravno, očigledan primer.

Reklame

Dobijam hrpu mejlova od ljudi koji govore: Kris Kajl je branio naše trupe i spasavao živote. E pa šta sad to znači, "spasavao je živote"? Kao prvo, životi naših vojnika nije uopšte trebalo da budu tamo i ugroženi. Mi smo ti koji nisu bili u pravu; mi smo bili okupatorske snage i na kraju smo doživeli poraz. Mi smo bili tamo pod lažnim izgovorom i ostavili smo to mesto u mnogo gorem stanju od onoga u kom smo ga zatekli.

Ako se uzme u obzir tvoja lična istorija i emocije u vezi sa pojmom snajperiste, možeš li nam opisati kako si se osećao kad si ušao u salu da gledaš film, a kako kad si izašao?

Išao sam da pogledam film druge večeri prikazivanja. Emitovao se u samo četiri bioskopa u čitavoj zemlji. Volim Klinta Istvuda i želeo sam da pogledam taj film. Ako ćemo pravo, imao je nabolji trejler i najbolje televizijske reklame od svih filmova ove godine. Ali kad sam stigao tamo, hodajući od reda za kokice do bioskopske sale, rekao sam: "Bože moj, vidi ovo, mi smo u Vilidžu a ovde nema nikog iz Viližda." A onda su me neki ljudi ugledali i jedna osoba mi je rekla: "Hej, baš lepo što ste došli" i zahvalio mi se na svemu što sam do tada radio.

"Bio sam tako srećan što sedim s tom publikom zato što je film ostavio snažan utisak na njih."

Bilo je jasno da sedimo u bioskopu sa 800 veterana ili još aktivnih vojnika ili članova njihove porodice i prijatelja. Bili smo sa ljudima koji inače ne idu u bioskop. U stvari, osoba sa kojom sam bio smejala se zato što sam se ponašao kao neka vrsta de facto bioskopskog razvodnika. Ići u bioskop u Njujorku je drugačije nego bilo gde drugde, a ljudi bi ulazili, razgledali, nisu umeli da nađu mesta da sednu zajedno i usput pokušavali da shvate kako sistem funkcioniše. Ponašali su se kao ribe na suvom. Ne mogu vam reći koliko puta sam izgovorio rečenicu: "Gle, imate i balkon." I delovali su zatečeno jer ga nisu otkrili sami. Molio bih ljude: "Možete li da sklonite te kapute? Hoćete li pustiti ovaj par da sedne?" Bili su toliko izgubljeni, sa izrazom na licima koji bih verovatno imao i sam da pokušavam da sednem u Oksfordsko debatno društvo.

Bilo kako bilo, bio sam tako srećan što sedim s tom publikom zato što je film ostavio snažan utisak na njih. Bilo je suza. Film je izazvao reakcije ljudi. Odjavna špica nema muziku — bilo je veoma sumorno. Svaki važniji lik u filmu ili poludi od rata, okrene se protiv rata, postane zakleti borac protiv rata ili pogine. Nema američke pobede na kraju kojoj možete da se radujete, nema trenutka kada pomislite: Pogledajte samo šta smo uradili, ili kao kad na kraju Spasavanja redova Rajana Tom Henks gine ali vi negde u sebi pomislite: E, pa nije poginuo uzalud. Nema toga u ovom filmu. Nema katarze.

Reklame

Pričao sam sa Deb, koja vodi moj filmski festival u Travers Sitiju, i ona mi je rekla istu stvar. Išla je da ga gleda u tržnom centru. Rekla mi je da joj je film bio tužan od početka do kraja. Rekla mi je da se puno pričalo u sali tokom filma, ljudi su većinom ispitivali jedni druge jer nisu razumeli politiku, nisu razumeli odnose Šiita i Sunita, pitali bi: A na čijoj je on strani? Mnogi u publici nisu poznavali materiju.

Ali zanimljivo je: upravo sam video da će oboriti rekord gledanosti svih vremena za filmove sa oznakom "R" koji je do sada držalo Stradanje Isusovo. I mislim da su shvatili da je demografija za oba filma vrlo slična. To nisu ljudi koji obično idu u bioskop, a ako idu, ne idu često. Pedeset odsto američke publike nikad ne ide u bioskop. Sledećih 25 odsto onih koji idu, idu jednom godišnje. Oni koji redovno idu u bioskop su preostalih 25 odsto. Imao sam osećaj da sedim sa ljudima koji su poslednji put išli u bioskop da gledaju Stradanje Isusovo. Sa ljudima koji bi obično sačekali da film izađe na disku ili ga pogledali na TV-u, ali su želeli da dožive to kolektivno iskustvo sedenja s drugima.

Trejler za Američkog snajperistu.

Ako ostavimo po strani tvoj problem sa snajperistima i ratnom politikom, da li bi bilo u redu reći da nisi imao problema sa samim filmom?

Hm, sam film. Ako me pratiš na Tviteru, znaš da obično ne komentarišem filmove. Kao i većina filmskih autora i režisera — nepisano je pravilo da ne kritikujemo filmove jedni drugih. Ako nam se ne dopadne film nekog režisera, prosto ga ne komentarišemo. Ako nam se dopadne, onda ga hvalimo na sav glas i preporučujemo ljudima da ga gledaju. Zato ćete retko naći filmskog stvaraoca koji napada nekog drugog filmskog stvaraoca zbog filma koji je snimio. Svi znamo koliko je teško snimiti dobar film. Jedini put kada sam to radio u prošlosti bilo je kada mi je bilo žao što će toliki ljudi, naročito radni ljudi, izdvojiti novac kako bi pogledali nešto što im je pogrešno predstavljeno i posle neće biti zadovoljni. Čitave nedelje vredno rade, a danas je skupo ići u bioskop, kupiti slatkiše i potrepštine za decu. To je moj stav. Što se samog filma tiče, u ta dva prva tvita nisam rekao ništa o samom filmu. A onda kada sam se raspisao na više od 140 slovnih mesta, na Fejsbuku sam napisao: Neću reći ništa o samom Američkom snajperisti osim da je Bredli Kuper odigrao jednu od najboljih uloga ove godine. Bez konkurencije. Kako se taj čovek transformirao… Više ni ne mislite o njemu kao o Bredliju Kuperu.

Reklame

Stiv Karel je uradio isto u filmu Fox Catcher. Posle nekog trenutka čovek koga znate kao "Stiva Karela" prestaje da postoji, a na njegovo mesto uskače to čudovište.

Tačno tako. To vam je obeležje dobrog glumca, tako da je to moj prvi pozitivni komentar na film. Druga stvar je da je tehnički dobro urađen. Mislim da su doneli neke dobre odluke, bio je veoma hrabar potez ne staviti pesmu na odjavnu špicu, ne staviti muziku uopšte, samo slova koja se dižu mraku. Mračno i tiho. Film je za mene zabrljao u samoj priči, Klint je praktično želeo da snimi staromodni vestern — znate već, da pojednostavi stvari i ne komplikuje previše. Na primer, napadnute su Bliznakinje, oni dobiju poziv i odjednom su u Iraku.

Ako niste previše obratili pažnju, film praktično poručuje: Bili smo napadnuti, tako da smo uzvratili napadom na Irak. Naravno, mi znamo da Irak nije imao nikakve veze sa napadom od 11. septembra, ali film sugeriše da jeste i da je junakova misija da brani našu zemlju. Ali mi nismo bili branjeni njegovim prisustvom u Iraku. Možete reći da se išlo u Avganistan da se zaustave teroristi, da pokuša da se uhvati Bin Laden i tako to, to ima nekakav legitimitet. Ali pre toga je na čelu generalštaba bio nesposobni načelnik oružanih snaga, a novom je trebalo svega 13 meseci — ako i toliko — da obavi Bušov posao za koji je Buš na raspolaganju imao osam godina, da uhvati tog masovnog ubicu. Tako da film ima problema sa pričom i mislim da su zbog toga ljudi u publici pričali za vreme filma, bili su zbunjeni. Američki snajperista govori o vremenskom periodu od jedno pet ili šest godina, što će reći tri ili četiri odlaska u Irak, a ljudi su se pitali: Kako to da on uvek završi u istom gradu sa tim istim likom? Film je bio tupav u stilu tih starih vesterna. U tom smislu bio je više kao neki B-film. A tu su i pogrešne istorijske činjenice, ali ne bih sada ulazio u to. To je film, ne gledam ga kao dokumentarac.

Reklame

Ali mislim da je ono što smo radili ostavilo traga na ljudima i mi ćemo to i dalje osećati. U Travers Sitiju gde živim organizovao sam programe borbe protiv PTSD-a za veterane. Držim konferencije za traženje poslova, pokrenuo sam prvi program afirmativne akcije da se zapošljavaju konkretno veterani iz Iraka i Afganistana, a svi aktivni vojnici i njihove porodice mogu besplatno da pogledaju film u nekom od mojih bioskopa tokom čitave godine — ne plaćaju ništa. Nema mnogo kompanija koje nudi besplatne usluge aktivnim vojnicima svakog dana u godini. I renovirao sam tri bioskopske sale; sve su neprofitne. Postavio sam ih tako da su vlasnici zajednice u kojima se nalaze.

Prikazuješ film u svom bioskopu, zar ne?

Jeste, prikazujem film u jednom od tri bioskopa. I to je zato što mislim da je film sastavni deo debate koje se tiče svih Amerikanaca i da ljudi treba da ga vide. Ne možete da pričate o njemu ako ga niste pogledali. Gledao sam Džona Mekejna juče kako me je kritikovao zbog onoga što sam rekao o snajperistima uopšte, i onda ga je reporter pitao da li je gledao film, a on je odgovorio: "Ne, još nisam." I to me je podsetilo na ono kad je onomad gostovao kod Letermana i kritikovao 9/11, a Leterman ga je pitao: "Da li ste gledali film?", a on je rekao: "Ne, još ga nisam pogledao." Leterman mu je rekao: "Senatore, mislite li da je u redu da kritikujete nešto što niste gledali?", a on mu je odgovorio: "Ne, verovatno ste u pravu. Trebalo bi da ga pogledam."

Reklame

Ne bih puštao Transformers 5, zato što je to sranje od filma. Ali ovaj film nije sranje, a čak je i sam Klint Istvud izjavio da postoji snažna anti-ratna poruka u njemu. Ti mi reci, Edi, kada si pogledao film, jesi li pomislio: Ovo je sjajan regrutni film koji treba da navede mlade ljude da se prijave u vojsku?

Kada sam išao da gledam film, spremio sam se za desničarsku propagandu. Kada sam ga pogledao, uplašio sam se jer sam imao osećaj da sam u pucačkoj video-igri i pomislio da je to veoma opasna stvar, ako ljudi to dožive kao nešto uzbudljivo, pomisliće: Vidi ti to, Irak je stvarna verzija moje omiljene video-igre. Kul. To je bio zastrašujući momenat. Međutim, bio sam sve vreme zalepljen za film. Nisam ni za trenutak odvojio pogled od platna. Jeste, ušao sam u salu zabrinut i mislio sam da je film opravdao tu zabrinutost, ali sada, nakon razgovora s tobom, vidim da se u njemu potencijalno krije prava anti-ratna poruka.

U redu, prvo i prvo, naleće na brata na pisti. Njemu je toliko drago što vidi svog brata, koji se penje u avion da pobegne odatle. Vidite da je jadnik u potpunom šoku od rata. Naš američki snajperista Kris Kajl je uzbuđen što ga vidi, a brat mu konačno saopštava istinu: "Jebeš ti ovo mesto." Koliko često sam to čuo od momaka koji su vratili odatle? Jebeš ti ovo mesto. A potom gine njegov najbolji prijatelj i on odlazi na sahranu sa ženom, a udovica njegovog prijatelja čita njegovo poslednje pismo, jedno suštinski anti-ratno pismo. Znate već, rat je loš i tako to.

Klint Istvud 2007. na dodeli Oskara. Photo via Wikicommons

Klint Istvud nije desničarski ideolog; on je u političkom smislu mešano meso. Ako je nešto, onda je libertarijanac. Ako baš želite da ga etiketirate, to su verovatno njegova politička ubeđenja. Ne mislim da on smatra da Sjedinjene Države treba da budu svetski policajac. Trebalo je uložiti mnogo truda da bi se pokazalo kako je njegov brat protiv rata, njegov najbolji prijatelj je protiv rata, a da je Kris jedini koji je fazonu: Juhu, idemo! Svi ostali ga gledaju kao da hoće da kažu: Jesi li ti lud? Pognimo glave i nosimo se odavde u majčinu čim pre.

Svi prepoznaju laž koju Kris uporno ponavlja sebi, da je sve to vredno nečega, a on to mora da ponavlja zato što negde duboko u sebi verovatno zna da sve to nije vredno ničega — to nema nikakve veze sa odbranom Sjedinjenih Država, što je njegov jedini posao. Za to mi plaćamo porez. Ako bi nas napali ili nam nešto zapreti, bili bismo zaštićeni. Ovo nije bila nikakva pretnja po nas. Irak nas nije napadao i nije planirao da nas napadne.

Reklame

Izdao sam knjigu pisama vojnika, zato što sam ih dobio tako mnogo od ljudi koji su se dobrovoljno prijavili u vojsku posle 11. septembra, želeći samo da daju svoj doprinos. A dve godine kasnije su ih postali u Irak i oni su rekli: Šta kog vraga radim ovde? Nisam se zbog ovoga prijavio.

Zvuči kao da želiš da kažeš da je film manje jednodimenzionalan od rasprave koju je izazvao i reakcije koja je usledila protiv tebe, koja je gotovo više kratkovida od samog filma.

Tačno tako. Pitanje koje mora da se postavi je: Zašto? Kako sam ja to postao takav bauk — zašto tolike reakcije baš oko ovoga? Mislim, pročitao sam šta je Noam Čomski napisao o ovome. Pročitao sam Mata Taibija, Pročitao sam Krisa Hedžisa… Čitao sam šta su rekli mislioci krajnje levice i oni su bili brutalni i nemilosrdni prema filmu. I slažem se sa dobrim delom onoga što govore, ali niko ih zbog toga nije napao. Napali su mene. Shvatio sam to još davno – razlog zašto su se okomili na mene i zašto su se okomili na Seta Rogena jeste zato što nas dvojica zadiremo tako duboko u mejnstrim Srednje Amerike. Moja baza, i očigledno poklonici levice, vole moj rad i kupuju moje knjige i gledaju moje filmove, ali da se radi samo o njima, propao bih. Moji filmovi se puštaju u tržnim centrima i sinepleksima, a to je veoma neobično za nekog na levici — da naš rad, naša umetnička dela, zadiru tako duboko u američki mejnstrim. I to me čini tako opasnim po njih, zato što znaju da imam publiku. Sviđa mi se što ponekad dobijam komentare kao što su: "Odakle tebi dva miliona pratilaca na Tviteru? Neka mi to neko objasni. U kakvom mi to svetu živimo?"

Reklame

Nemam večernju TV emisiju kao Rejčel Medou; nemam nedeljnu emisiju kao Bil Mar. Poslednji film mi je izašao pre pet godina, a poslednja knjige pre dve. Nisam svakodnevno prisutan u javnosti. Ne gostujem na TV-u. A opet imam tu ogromnu bazu obožavalaca koja daleko prevazilazi poklonike levice, a očigledno je isti slučaj i sa Setom Rogenom, sa njim još i u većoj meri jer nije politička osoba. On je stvarno, stvarno mejnstrim, naročito kod mlađe generacije. I zbog toga je opasan, moraju smesta da ga zaustave. On s tim nije mislio ništa politički, mislim da je to bila jedna veoma pronicljiva, duhovita opservacija. Ali sada imate restoran u Mičigenu u kome Set Rogen i ja ne smemo da jedemo. Pokrenuo sam hešteg #tableforsethandmike za bilo koji restoran koji želi da nas nahrani da nam se javi. [Smeje se]

Here's a tribute to you — Dakota Meyer (@Dakota_Meyer)January 23, 2015

Sigurno si video plakat koji je držala Sara Pelin — Majkl Mur sa snajperskim nišanom u dva slova O.

Onaj koji joj je u subotu okončao političku karijeru?

Da.

Da, tvitnuo sam ta dva tvita u nedelju, a u ponedeljak sam shvatio da je bolje da postavim duži tekst na Fejsbuku jer živim u zemlji gde mnogi ne shvataju stvari, a i 140 slovnih mesta nije mnogo. Tako da sam postavio taj status na Fejsbuku i potom odlučio da ćutim do petka. I nisam više tvitovao ništa o tome, nisam pričao o tome, ništa nisam radio, odlučio sam da pred svim tim ludacima glumim da sam na konopcima, da ih čitave nedelje pustim da urlaju i da me neće naterati da uzvratim, zbog čega će samo još više urlati, poludeti i lupati sami sebe po faci. Nadao sam se da će tako biti. Zamisli samo — velika većina njene baze čine "ponovo rođeni" hrišćani. Dobri hrišćani. Kako li su samo bili šokirani kad su je videli kako drži natpis na kom stoji: "Jebi se".

"Toliko sam je razbesneo da je spustila gard i otkrila ko je u stvari, a hrišćanska desnica je to videla i na neki način bila užasnuta."

To je neko ko se predstavlja kao autentična pravična američka majka.

Jeste, porodične vrednosti i pita od jabuka, govori: Iju, ma šta kažete. Toliko sam je razbesneo da je spustila gard i otkrila ko je u stvari a hrišćanska desnica je to videla i na neki način bila užasnuta. Odmah su usledile žestoke reakcije na društvenim mrežama, a zatim ponovo u subotu pre nego što je ustala da održi govor. Moja teorija je da je pomislila da su se njeni rođeni ljudi okrenuli protiv nje i to ju je uzdrmalo, a potom joj je otkazao "idiot". Nije uspela da se sabere, a desilo joj se usred govora. Morao bih da se vratim i ponovo to pogledam, ne mogu tačno da se setim. Video sam to na I C-Spanu. Ali u početku je govorila o meni, upravo se vratila iz obilaska, dobila je žestoke kritike od sopstvenih ljudi i tako se opet vratila na mene, pa je stradao "idiot" ili šta god već. Zamišljam kako je neki dobri čovek iz sindikata…

Reklame

Iščupao kabl?

[Smeje se] Iščupao kabl. Ali bilo kako bilo, potpuno se pobrkala, i ako si video bilo koju vest o njoj sada, u poslednje četiri dana, svi govore da je završila svoje. Napadaju je na Foksu — Bil Kristol, koji je bio njen veliki pristalica… svi su je napustili zbog dve stvari koje je rekla, natpisa na kojem je pisalo "jebi se" i njene pogubljenosti dok je držala tiradu o meni, pogubila nit i više nije mogla da govori.

Nije li već bila u problemu zbog istih takvih snajperskih meta kao u slovima O – nije li njen sajt pre nekoliko godina objavio oblasti širom zemlje sa metama preko?

Jeste i morala je to da skloni. A na ovom transparentu na kom je pisalo "jebi se" stavila je mete u slova O u mom imenu. I to je delimično bio razlog žestoke reakcije protiv nje — hvala što si me podsetio na to. Zato što je psovala i zato što je ponovo lepila mete na ljudska bića.

Nema više mnogo veze, ali gledam sad tu sliku i ona rukom pokazuje znak belih seljobera — znaš ono kad istovremeno digneš mali prst i palac… Ne znam ni kako se to zove. Taj znak ima neko ime.

Da, znam na šta misliš.

To je kao znak koji daješ rukom za žurku. Prilično je smešno.

[Smeje se] U fazonu: Ubijmo tog govnara i LUDUJMO!

Majkl Mur drži govor zahvalnosti nakon što je dobio Oskara za 'Bowling for Columbine'

Vrlo je nekulturno i bezobrazno to što radi s rukama. Moram da ti postavim još jedno pitanje, ne mogu da završim intervju sa Sarom Pelin. Ti dozvoljavaš ljudima koji boluju od PTSD-a da koriste tvoje bioskope kao mesta za sastanke. Pošto ti je ta tema bliska, šta misliš kako je film obradio PTSD?

Reklame

Identifikujem se s tim problemom preko veterana kojima sam pomogao, ali i lično. Nisam morao da proživim sve ono što su oni proživeli u Iraku, dovoljno je bilo da pretrpim sve one pretnje koje su mi upućene posle govora na Oskarima, a posle Farenhajta bilo je i pet-šest napada na mene. Morao sam da angažujem obezbeđenje, sastavljeno od šest bivših pripadnika mornaričkih Foka i Zelenih beretki, a oni su uhvatili tipa koji je napravio bombu od đubriva sa kojom je nameravao da mi digne kuću u vazduh. Tako da sam imao i lični susret s tim.

Drago mi je da je PTSD stavljen u film. Znate, Klint nije pokušao da predstavi vojnike ili veterane kao nekakvu monolitnu operaciju identičnih muškarčina. Bilo ih je tu svakakvih. A mislim da ih zaista ima svakakvih… Znam da je to pokrenulo neka pozitivne stvari kod ljudi koji se bore protiv PTSD-a i mislim da će film podstaći želju kod ljudi da pomognu veteranima. Nadam se da će film imati pozitivnog efekta na emotivnom planu. Ali na kognitivnom, moždanom nivou, Amerikanci koji pogledaju ovaj film morali bi da se obavežu da nam se ovako nešto više ne ponovi. Ne smemo da dozvolimo da se ovako nešto ponovi.

A vrlo se malo pažnje posvećuje jednoj sceni… velikoj sahrani sa karavanom koja je organizovana na kraju, deluje kao nešto što biste priredili nekom ko je poginuo u ratu. A rat u kom je on poginuo bio je rat kod kuće — rat veterana povratnika koji nije dobio pomoć. Ali to je i rat protiv američke kulture, posebno teksaške kulture koja kaže: Ma naravno, dajte svakom oružje. Ajmo svi na strelište. Oh, on boluje od post-traumatskog stresnog poremećaja? Nema veze, dajte mu oružje. Američko oružje, američka kultura i stav prema oružju su ubili Krisa Kajla. A tome se u filmu posvećuje vrlo malo pažnje. Samo nam je rečeno kako je stradao. Klint nam nije prikazao scenu gde pokupi čoveka i zajedno odlaze na strelište, ne pokazuje nam scenu na strelištu, ne pokazuje nam da nakon svega što je proživeo u Iraku, strada ovako od ruke kolege vojnika. Nije ga ubio liberal, niti neki demonstrant, već njegov čovek. Čitava stvar je nakrivo nasađena, čitav taj rat je bio pogrešan. Bio je nemoralan, protivzakonit. Čak je i Papa izjavio da to nije pravedan rat – pogledajte samo statistiku ljudi koji su se vratili i zlostavljaju supružnike.

Reklame

Zloupotreba droge koja se dobija na recept…

Bože moj. A i stičem utisak kad pričam s ljudima da su oni u fazonu: Daleko od očiju, daleko od srca. Ne želim da mislim o tome. Ali ako zbog filma budu počeli da razmišljaju o tome, učiniće jednu dobru stvar. Međutim, ako izađu sa filma misleći: Jedva čekam sledeći rat da bismo sredili još tih zlikovaca, šta da vam kažem ljudi, izvinite, ali nećemo naučiti lekciju dok ne budemo rekli: Mi smo bili zlikovci, mi smo ti koji su pogrešili. Ljudi su samo branili svoj dom i zato su nas ubijali. Kao što bismo mi njih ubijali! Da grupa Iranaca, Iračana ili Kanađana maršira Glavnom ulicom vašeg grada, recite mi da biste se ponašali drugačije.

Još je komplikovanije od toga, ne samo da su ubijali američke vojnike, već su se ubijali i među sobom. I iskreno, na neki način, možda je i savršeno što se ovaj film pojavio baš sada, kada je Islamska država vratila Irački rat u svest ljudi i pokazala složenost tamošnje situacije za koju niko nije znao da postoji kada smo ušli u Irak jer nisu pratili šta se dešava ili se nisu informisali. Zanimljivo je da se film pojavio baš sada, kada se sve opet zakuvalo, zato što smo rasturili sve tamo. Ostala je zbrka, a tek će je biti.

Jesmo sve rasturili i ne kažem da je Sadam Husein bio dobar čovek, ali je očigledno razumeo da je jedini način da se Irak ne raspadne da bude sekularna a ne verska država. Ako se uvede vera, biće građanskog rata. I bio je u pravu. To se upravo događa tamo.

"Da li bismo mi prikazali film koji američke Indijance sve vreme zove divljacima?"

Moram da kažem još nešto pre nego što završimo: način na koji su Iračani, Arapi i Muslimani prikazani u ovom filmu stvarno je uvredljiv. Pričali smo o tome u našem domu u Mičigenu, imamo mnogo Indijanaca ovde, da li bismo prikazali film koji američke Indijance sve vreme zove divljacima? Mislim, ta reč se pominje prečesto u filmu. Prvi put kad je pomenuta, rekao sam sebi: U redi, shvatam, vojnici tako pričaju, ali kad se iznova i iznova ponavljala, tad sam počeo da čujem glas Klinta Istvuda a ne glas tih vojnika. Zaista mu je bilo važno da podcrta tu poentu. Morao je da je naglasi i zbog priče, da su druga strana divljaci, da su oni bili spremni da nabiju bušilicu u glavu dečaka. To mu je zaista bila neophodno.

Prva stvar koju sam napisao o njegovom ukrštanju Vijetnama sa Irakom bila je ta čitava stvar o slanju dece sa granatama, žena ili koga god već, što je bio deo vijetnamske mitologije. I desilo se to u Vijetnamu više puta, ali je preplašilo sve, svi su zbog toga mislili da su Vijetnamci životinje. E, pa to se zaista nije dešavalo u Iračkom ratu. Deca nisu bila uvezana bombama; deca nisu aktivirala granate i sve to. U Palestini je bilo žena koje su bile bombaši-samoubice, bila je jedna žena koja je pokušala da bude bombaš-samoubica u Jordanu, upravo pregovaraju o njenom puštanju. Ali toga nije bilo u ratu u Iraku, nije se radilo o tome.

Izgubili smo mnogo momaka i mnogo udova zbog mobilnih telefona i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su postavljali na puteve i detonirali. A onda je Ramsfeld odbio da pošalje savremenije hamvije iz Dženeral motorsa, tako da su im prvih nekoliko godina vozila imala dna jedva otpornija od folije. Momci su tamo počeli da prerađuju hamvije, nabavili bi metal na otpadu i obložili mašinu da bi preživeli, jer im Pentagon nije slao vozila u kojima mogu da prežive. Tako da je bilo uvredljivo slušati tu reč čitavog filma — i to ne kako je izgovaraju loši momci, već dobri momci, zbog čega je bilo u redu reći za Iračane da su "divljaci".

I konstantno se odnosio prema Arapima i Muslimanima tako da mi je bilo neprijatno. Ne kažem da treba ublažavati stvari, tamo stvarno ima ozbiljnih problema. Čak i taj tip sa bombom od đubriva, mogu da vam navedem primer jednog takvog slučaja napada na mene u deset godina. Da živim u nekoj drugoj zemlji bilo bi malo češće. I zato ne želim da poredim ovo s tim, ali upravo sam večeras okačio na Fejsbuk tekst jer su mi to tražili poslednjih dana dešavanja oko ovog sa Klintom Istvudom — da li je zaista pretio da će me ubiti? I tako je Snopes konačno uradio članak o tome juče, i rekao jeste, to je istina, desilo se 2005. godine u restoranu Tavern on the Green. Mislim da su svi to doživeli kao šalu ili polu-šalu, ali bila je to jedna od onih čudnih situacija kada on nije očekivao smeh, a kada su se ljudi nasmejali, to mu se nije dopalo, pa je rekao: Hej, ozbiljan sam. Upucaću te. I onda su se svi ućutali, na licima im se videlo da misle: Šta nije u redu s njim? Sa nekim stvarima se prosto ne šališ. Ne kažeš ženi: Hej, ja ću te silovati, pa kad ljudi počnu nervozno da se smeju, Ne, ozbiljan sam! Silovaću te! Nemojte to da govorite, molim vas. Nije u redu.

Završimo s još jednom stvari. Ne može svaki film da ispriča svaku priču. Sigurno ima mnogo iračkih priča koje nisu ispričane u ovom filmu, ali ta poslednja scena u filmu kad Kris izađe na vrata a mi znamo šta će se desiti, šta je s neispričanom pričom o tom ubici? Zar ne bi trebalo da znamo nešto o tim ljudima? Hoće li neko ispričati priču o psihički uništenim iračkim veteranima koji su se vratili kući?

Ne, ta priča nije ispričana. Niko ne razmišlja o njoj u svom svakodnevnom životu. Ljudi ne žele da razmišljaju o tome koliko ozbiljna ta stvar može da bude. Platićemo cenu za nju ako joj se ne posvetimo. Već plaćamo cenu. To je veliki problem i trebalo bi da bude na prvom mestu.

Gde da ljudi saznaju više o tome? Želiš li da ih uputiš na neku adresu?

Grupe veterana su otvorile krizne telefonske linije za veterane. Imate kratki dokumentarni film koji je ove godine nominovan za Oskara a zove se Crisis Hotline: Veterans Press 1. Strašno je moćan. Inspirisan je telefonskom službom koja se nalazi rekom uzvodno nedaleko odavde. Važno je sve što možete da uradite, da u svom gradu podržite psihologe i psihijatre da posvete problemu onoliko vremena koliko mogu. Ne oslanjajte se samo na VA. Zatim postoje veoma dobre grupe kao što su Američki veterani iz Iraka i Afganistana i druge koje se trude da budu zaista dobri zastupnici veterana i smatram da ljudi treba da se pridruže tim grupama. Treba to da podrže i mislim da moramo da nateramo naše predstavnike da rade na tome da se ovaj problem nađe na prvom mestu za rešavanje. Imamo problem sa našim zdravstvenim sistemom jer se ne postavljamo prema mentalnom zdravlju kao prema jednakom činiocu u svemu ovome. Trebalo bi podjednako da se bavimo mentalnim zdravljem kao i fizičkim.

Koliko veterana dnevno izvrši samoubistvo?

Dvadeset dvojica dnevno.

To je šokantno.

Šokantan je procenat beskućnika koji su veterani. Kad bi samo mladim ljudima u srednjoj školi moglo da se pokaže na koji način ti se sopstvena zemlja oduži na tome što si je služio… Napisao sam blog prošle godine u kom sam rekao da želim da svi prestanu da govore vojnicima i veteranima: "Hvala vam za vašu službu našoj zemlji." Oni ne žele to da čuju, oni žele da začepite gubicu i uradite nešto. Postarajte se da bude dostupna mentalna zdravstvena zaštita. Postavljajte političare koji ih neće slati u rat bez razloga. Znate, ako želite da im se zahvalite, eto, tako to možete da uradite.