Jedini filmski serijal koji nije potpuno sranje: Osmi putnik

„Tu niko ništa ne zna", pisao je holivudski scenarista Vilijam Goldman o ljudima koji snimaju filmove. Nažalost, ne može se isto reći za nas koji te filmove gledamo: kad sednemo pred veliki ekran na kom kreće najnoviji blokbaster, obično znamo šta nas čeka. A kad je film deo serijala – filmska franšiza, esencija holivudske kinematografije – onda smo i došli u bioskop upravo zato što znamo šta nas čeka. Često možemo i da predvidimo manje-više precizno šta će se dešavati u sledeća dva i po sata, nekad do najsitnijih detalja.

Bez izuzetka, film iz Fast & Furious serijala završiće se ludom akcionom vožnjom sa koje će se preći na dvorište Vina Dizela gde on mudruje o tome kako je porodica najvažnija. Film iz Džejms Bond franšize završiće se zavođenjem devojke, kvarenjem zločinačkog plana, i brutalnim ubistvom uz prigodnu pošalicu. Roki Balboa će izboriti meč za titulu, vredno trenirati (obično na otvorenom, uz jadnjikavu muziku) i dobiti batine u ringu; možda pobedi a možda i ne, ali svakako će biti moralni pobednik.

U bioskop idemo da bi nam se ispričala priča, pa zato čudi što nas najviše privlače tako bolno predvidljivi filmovi. Iz perspektive autora, ovo ima smisla. Cilj franšize je da proda karte, a najbolji put do toga jeste ponuditi isto ono što je publika progutala prošlog puta.

I tako stižemo do franšize „Osmi putnik" (Alien), filmskog serijala koji naša očekivanja zatvara u vazdušnu komoru da bi ih izbacio u međuzvezdani prostor. Umesto da u svakom nastavku ponudi podgrejanu verziju prošlog, svaki Alien film je bio poveren novom režiseru koji bi mu prilazio iz sasvim nove i neočekivane perspektive. Kao rezultat imamo niz nezavisnih žanrovskih filmova – horor, akcija, noar, dramska fantazija – nešto neviđeno po holivudskim standardima.

Ovaj eksperiment nije ih čak ni koštao tržišnog uspeha. „Osmi putnik" inspirisao brojne nastavke, spin-of filmove, igračke, stripove, video igre, a samo od karata zaradio je skoro milijardu dolara.

Original je izašao u leto 1979, deset godina posle šetnje Nila Armstronga površinom Meseca, u doba u kom se Holivud svemirom bavio isključivo iz perspektive nade i optimizma. „Odiseja u svemiru", „Ratovi zvezda", „Bliski susreti treće vrste", sve su to bili blokbasteri snimljeni tokom prethodne decenije, utopijski euforične vizije o istraživanju svemira, tehnološkom napretku, i nepreglednom horizontu. A onda se pojavio Ridli Skot i njegov naprasno hladan, klaustrofobičan svemir prepun ljigavih monstruoznih falusoida.

Kod Skota, umesto da putovanje u svemir izleči simptome zemaljskog kapitalizma, ono ih je samo pogoršalo: naši mučeni protagonisti, pripadnici radničke klase zaposleni u džinovskoj rudarskoj korporaciji, ceo uvod provode gunđajući o niskim platama, dosadnom poslu, i napornim šefovima. Kad se pojavi vanzemaljac, on nije ni simpatični marsovac iz Bliskih susreta ni plišani čudak iz Ratova zvezda: on je zubati krvlju natopljeni penis u erekciji koji eruptira iz grudnog koša jednog od rudara, a zatim odjuri u tunele gde zastrašujuće brzo izraste u čudovište.

„Osmi putnik" tehnički jeste pripadao žanru naučne fantastike, ali je takođe imao i sve odrednice horor žanra: klasična priča o poremećenom ubici koji se krije u mraku i bira jednu po jednu žrtvu iz grupice zbunjenih likova, sve dok ga ne nadmudri poslednja preživela devojka. Naravno da je, u to doba Fredi Krugera i Majkla Majersa, usledio nastavak… osim što je „Osmi putnik 2" ( Aliens) bio nešto sasvim drugačije. Ridlija Skota zamenio je Džejms Kameron, a klaustrofobični horor zamenio je akcioni vojni triler za tinejdžere.

Kao i u svakom nastavku, i ovde su ulozi morali da porastu – umesto jednog predatora dobili smo na hiljade njih – ali sve ostalo nije išlo po ključu. Drugi deo se od prvog razlikovao po apsolutno svemu osim po falusoidnom ksenomorfu i protagonisti Ripli (Sigurni Viver). Vesela pucačina umesto mučnog horora, začinjene kokice umesto hladnog znoja.

Kameron je godinu dana ranije napisao scenario za prvi deo Rambo serijala. Baš kao i tu, baš kao u većini holivudskih akcionih filmova Reganove ere, Aliens je bio samo izgovor da se na platnu prikaže fikciona verzija rata u Vijetnamu, gde bezbrojni bezlični divljaci padaju pred oružjem naših heroja. Rezultat je bio spektakularan – lestvica je značajno podignuta za sve akcione filmove koji su usledili.

Aliens je takođe nadogradio feminističke motive iz originala, koji su uz materinske instinkte bili centralni element zapleta. Umesto neromansirane aseksualne Ripli, ovde smo dobili akcionu heroinu naoružanu do zuba koja je kasnije poslužila kao uzor za Saru Konor, Bafi, Furiozu, i bezbroj drugih. Umesto samo implicitnih nagoveštaja majčinstva (enterijeri nalik na matericu, stvorenje koje se izleže iz jaja ili iz grudnog koša žrtve), ovde smo imali desetogodišnju Njut, žrtvu traume koju Ripli spasava, štiti, i praktično usvaja.

Posle šest godina i bezbroj scenarista, stigao je i „Osmi putnik 3" ( Alien 3), sumorna meditacija o smrti i nihilizmu, sušta suprotnost akciji prethodno viđenoj kod Kamerona. Treći deo je imao ogromne probleme u produkciji, jedva stigao do ekrana, i bio mešovit primljen kod publike. Iz današnje perspektive, teško je ne zaključiti da je suptilna intriga ovog filma bila zanemarena. Režiser-debitant Dejvid Finčer (kasnije „Borilački klub", „Društvena mreža") tek je isprobavao elemente koji će kasnije postati sastavni deo njegovog prepoznatljivog stila – mračni enterijeri, nagli krupni kadrovi. Zaplet koji je Ripli neočekivano doveo na zatvorsku koloniju seksualnih prestupnika je smelo približio pretnju silovanja, koja je u prethodna dva filma bila potisnuta na marginu.

Trećem filmu ni u kom slučaju ne nedostaje ambicije: bavi se iskupljenjem, žrtvom, egzistencijalizmom, i užasima materinstva, da bi lik Ripli pri kraju preuzeo Hristoliku ulogu. Čudan je film, sa mnogo mana, ali nipošto dosadan.

Kad se 1997. pojavio „Osmi putnik 4" ( Alien: Resurrection), serijal je već bio poznat po tome da svaki put počinje ispočetka i nudi nešto novo. Na neko način je delovalo smisleno da Finčerovu sumornu oštrinu zameni bizarni stil francuskog fabuliste Žan-Pjer Ženeta. Ako su treći Alien karakterisale zanimljive ali tragično nerazrađene ideje, četvrti je taj pristup odvrnuo do jedanaest. Vaskrsla Ripli postaje nekakav ljudsko-vanzemaljski hibrid, a akcija je začinjena humorom apsurda i grotesknim prizorima (klonirana Sigurni Viver luta kroz laboratoriju prepunu svojih prethodnih deformisanih verzija). Ne leži baš sve kako treba, film često gubi nit, ali ipak ulaže hvalevredan trud, viziju, i nudi još malo falusnih metafora, ovog puta kroz prizmu bizarno maštovitog Francuza.

Sada nam se bliži peti deo serijala, Alien: Covenant izlazi ovog meseca, a očekivanja su raznolika. Sa jedne strane, najzad su odustali od „nikad-isti-režiser" modela; za kormilom je ponovo Ridli Skot, čovek koji je svoju autorsku reputaciju ozbiljno ugrozio nizom plitkih CGI filmova početkom veka („Gladijator" je u tom smislu, iako odličan film, najgora stvar koje je Skotu mogla da se desi.) Sa druge strane, ima li bolje prilike za povratak na pravi put nego što je serijal preko kog se proslavio?

(Ovde ni ne pominjemo film koji dodatno muti vodu, polu-prikvel „Prometej" iz 2012.; takođe ga je potpisao Ridli Skot.)

Za sada, najbolja strana Alien franšize i dalje leži u manjku klasičnog konzervativnog prežvakavanja poznatih tema, odnosno u revnosnim pokušajima originalnosti. Iako dele zaplete i likove, ovi filmovi jedva da imaju dodirnih tačaka. U pitanju su drastično različite obrade osnovnih tema – korporativnog zuluma, materinskog angsta, telesne odbojnosti, varvarskog Darvinizma. Plus svemirski penisi, uvek i zauvek penisi.

Pouka koju „Osmi putnik" nudi u ovo doba beskonačnih nastavaka i nostalgičnih revizija, donekle ohrabruje: serijal ne mora ni da izgleda ni da se ponaša kao da je serijal, može da profitira i bez toga. Čak i u svetu gde se sve radi po ključu, malo novine dobro dođe. Zašto je ova franšiza tako redak izuzetak? Možda je Goldman ipak bio u pravu.

Još na VICE.com

Ovi fanovi "Aliena" imaju najžešće tetovaže

"Paklene ulice", najbolje sapunice

Vanzemaljci i seks pod tušem nisu dobra kombinacija za novog 'Osmog putnika'