U potrazi za večnim pornićem

Zašto se prepuštamo radnjama koja na kraju ne uspevaju da nas oslobode od samih sebe, a opet osećamo kao da će nam upravo ona omogućiti nekakvu transcendenciju? Zašto te radnje na trenutak deluju tako moćno i transformativno, a opet nas samo dovode do istih onih osećanja od kojih pokušavamo da pobegnemo — samo desetostruko jačih? Mislim da neke radnje preduzimam i očekujem drugačije rezultate od njih zato što sam uslovljena da žudim za momentalnim utiskom bekstva, pa makar on bio i samo trenutan. Ako će rezultat biti drugačiji, makar samo i na sekund, dajte mi ga, molim vas.

U mom životu više nema alkohola niti droge. Izbacila sam čak i opsesivna prežderavanja, kupovinu i vraćanje gluposti koje mi ne trebaju, baš kao i nepromišljene ljubavne veze. A opet na ovom svetu ne manjka stvari uz čiju pomoć možete da pobegnete iz sopstvenog tela i najverovatnije ću uspeti sve da ih iscrpim pre nego što umrem. Najskorije sam se sa novom strašću posvetila gledanju pornića.

Ima nečeg duhovnog u želji za transcendencijom. Svoje veze sa alkoholom, drogom, seksom, hranom, kupovinom, pa čak i pornićima, nazvala bih zabludelim duhovnim potragama. Ne verujem da je pogrešno iskoristiti bilo šta od toga za sopstveno zadovoljstvo. Ali vrsta večne utehe koju tražim u tim konačnim entitetima upravo je ono što čini da sve pođe po zlu.

U slučaju pornića, tragam za stanjem večne žudnje — onim trenutkom neposredno pre snošaja kad je neurohemija romantičnog potencijala visoka. Ta vrsta žudnje, maltene dodirivanja, čini da se osećam živom i kao da imam čemu da težim. Osećam da i dalje ima nade na ovom svetu: nisam matora, svi moji prvi poljupci još nisu okončani, ne marširam isključivo ka smrti. Istovremeno, dok gledam dvoje prelepih ljudi kako se upuštaju u čin ljubavi pred publikom, svoje unutrašnje organe često poredim sa njihovim spoljašnjim i tužna sam što nisam oni, što nisam dovoljna. Možda, na nekom nivou, tražim potvrdu toga o sebi.

Jedan važan elemenat žudnje jeste taj da su mete vaše žudnje uvek nadomak ruke ali van domašaja — ili kad se upotrebe, opet će brzo postati van domašaja. Najskorije sam ovo iskustvo doživela gledajući Cockyboys filmove autora Džejka Džeksona. U Džeksonovoj Tviter biografiji stoji da je on nepopravljivi romantik. To je očigledno u svim Cockyboys filmovima, gde je pornografija izdignuta na nivo nove umetnosti, sa prelepom i izrazito senzualnom slikom u visokoj definiciji koja često prikazuje lepe, tetovirane divlje momke kakve najviše volim kako na smenu karaju jedan drugog. Volim da gledam Džejka Basa, koji je prezime preuzeo od Čaka Basa iz Tračare (dugogodišnji predmet moje žudnje), kako ljubi Ašera Hoka u usta i tera ga da izgovara njegovo ime usred strastvene scene. Znam da će oni kresnuti i druge ljude pre nego što se scena okonča. Znam da oni nisu "zaljubljeni jedan u drugog". Ali taj poljubac, šapat i karanje u bulju dočaravaju nekakvu neizrecivu ljupkost zbog koje želim da živim u tom trenutku zauvek.

Naravno, nisam ja ta koja kara u bulju ili koju karaju u bulju. Nisam ja ta koja ljubi Džejka u usta ili izgovara njegovo ime. I tako, situacija u kojoj zaista želim da živim jeste posmatranje tog trenutka u drugima, da bih mogla da nastavim da žudim, čeznem i stremim za nečim što nije moje.

Dobra stvar kod žudnje jeste ta da ste uvek na ivici da svršite. Mislim, kad pogledam dovoljan broj scena, Tejta Hensona i Alena Kinga kako karaju jedan drugog na smenu, Tejta Hensona kako kara Levija Kartera, Tejta Henson dok ga kreše Demijen Blek, Tejta Hensona praktično sa bilo kim, ja svršim. Ali činjenica da nikad zapravo neću biti ti prelepi momci znači da mogu da osećam večnu žudnju za njima koja se uvek obnavlja sama od sebe. To je požuda začinjena tugom, a ta tuga je nekako važna.

Kad žudim, zapravo ne vidim pravu osobu pred sobom. Osoba je zauvek obavijena tim sjajem požude, neposredno pred orgazam. Nikad ga ne doživim. To je osećaj mladosti, kao kad sam kao dete bila zatreskana u Kristijana Slejtera i Baltazara Getija. Ako je orgazam le petit mort, onda žudnja drži smrt na distanci. To je način da se zaustavi vreme.

Loša strana žudnje je, naravno, osećanje da nešto propuštam u životu. Jer svaka opijenost mora da ima svoje spuštanje. Posle gledanja ovakve vrste romantičnih porno filmova, osećam emocionalni mamurluk. Stalno želim da se više približim samom činu, ali ne mogu. Žudim za tim da budem gej porno zvezda. Ili, tačnije, da budem lik sa velikom karom kog on glumi i koji tera drugog prelepog mladića da izgovara njegovo ime, praktično plačući od zadovoljstva. Znam da je pornografija samo film. Znam da su i drugih ljudi u prostoriji koji to snimaju i režiraju. Znam da neki glumci imaju veze van svog posla, da oni samo glume, da moraju da paze na uglove i ono što publika želi, i da uzimaju vijagru, i stvari jače od vijagre. I znam da ovi glumci (a oni jesu glumci) nisu imuni na vreme, starenje, bolest i smrt. A opet, nekako, i dalje verujem da su ti momenti žudnje istovremeno večni i stvarni, ili tačnije, da se najbolja stvarnost krije upravo u tim trenucima žudnje. Verujem u to zato što želim da verujem u to. Želim svojim umom da stvorim novu stvarnost i da živim u njoj.

Želim da budem mnogo toga što nisam: ne samo muška gej porno zvezda, već mlad, zločest dečak, čvrsto ukorenjen u svom telu umesto da uglavnom živim u svom umu. Suština je pronaći odgovor u nečemu što izričito nisam ja. Kad bih mogla da se vratim u sopstvenu mladost, ne bih je želela. Umesto toga, oduvek sam želela nečiju tuđu mladost, kakva verovatno ne postoji. Ne želim da budem tek bilo koji mladić. Svakako ne želim da budem neki starac. Želim da budem određena vrsta mladića koga nije briga ni za šta.

Teško je reći šta prihvatanje samog sebe zapravo znači, jer je svest o sebi tako promenljiva. Da li da se prepustim naizgled sizifovskom poslu učenja da uživam u sopstvenoj realnosti onakvoj kakva jeste? Da li da dozvolim fantaziji da me potpuno obuzme i nastavim da izvlačim zadovoljstvo koje pronalazim u tim retkim trenucima? Možda sam samo ono što sam, upravo sada, ovakva kakva jesam. Ili se možda moje pravo biće krije negde u tim filmovima, a ja na neki način pokušavam da ga dosegnem.

Kupite So Sad Today: Lični eseji na Amazonu , i pratite je na Tviteru .

Još na VICE.com

Šta ako nikad neću živeti svoj najbolji život

O čemu govorimo kad govorimo o depresiji

Nisam nekontrolisana kao što se osećam