Učenici kojima je 2013. poništen završni test pričaju za VICE kako je to uticalo na njih

Nakon što su na društvenim mrežama počele da kruže fotografije testa ispisane rukom, kako N1 prenosi, polaganje drugog dela prijemnog ispita za srednje škole u Srbiji odloženo je za četvrtak. Kako je ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio za Novosti, test je ovoga puta “procureo“ iz neke školske uprave, a najavio je i da će zbog toga doći do nekih smena. Takođe je i najavljeno da je ovo poslednja godina kada ovakav rizik postoji, te da će od sledeće godine „sve biti digitalno".

Budući srednjoškolci zbog ovakvih dešavanja okupili su se u Beogradu kako bi protestom izrazili svoje nezadovoljstvo. Najavili su i novi skup za sutra u 13 časova, ukoliko im se ne ispuni zahtev da se ponište rezultati prijemnog ispita.

Ipak, ovo nije prvi put da testovi kruže među osmacima i pre samog dana prijemnog. 2013. godine, generacija rođena 1998. takođe je na društvenim mrežama mogla unapred da se “pripremi“ za prijemni, zbog čega su se, umesto na osnovu zbirnog broja poena iz škole i sa prijemnog, učenici pri upisu u srednje škole rangirali na osnovu isključivo bodova ostvarenih za vreme dotadašnjeg školovanja.

Nedugo nakon toga, krajem jula iste godine, smenjen je tadašnji ministar prosvete Žarko Obradović, a iz nekoliko opozicionih stranaka i danas zahtevaju smenu trenutnog ministra Mladena Šarčevića.

Ipak, ovde se ne radi samo o političkom prebacivanju odgovornosti na pojedince. Ovakvi događaji utiču na veliki broj učenika koji su se mesecima unapred pripremali za izradu ovih testova. Pitali smo neke od maturanata koji su se 2013. godine suočili sa sličnom situacijom kako se oni danas sećaju ovih dešavanja, kao i kako su ona uticala na upis u srednje škole, ali i na njihovo kasnije školovanje.

Poništavanje prijemnog za mene bio je veliki šok, zato što je to bilo nešto za šta smo se pripremali cele godine. Kada su nam rekli da je poništen prijemni, bilo je to razočaranje, nismo to očekivali, bili smo svi zbunjeni. Na mene lično nije uticalo negativno - bila sam odličan đak u osnovnoj školi, tako da sam imala dobre bodove i mogla sam da biram koju ću školu da upišem. Upisala sam ono što sam htela, a mislim da bi je upisala i da je bilo prijemnog, jer iskreno mislim da testovi nisu bili teški.

Nama su čak rezultati i izašli, pa su ih naknadno poništili, tako da se u mom slučaju svelo na isto. Mislim da je generalno upisivanje srednje škole, i taj ceo proces priprema za prijemni, pa i prijemni uopšte jako stresan proces. Sa druge strane, pre bih možda rekla da je bilo neizvesno - previše čekanja je bilo tih dana na odluke nadležnih. Naravno, to sa sobom nosi i stres, ali ponovo, ne mogu reći da taj prijemni lično pamtim kao stresnu situaciju.

Nije to bio stres za mene, stres je bio do tog trenutka, a posle je bilo kontra od stresa - velika sreća, velika radost. Shvatio sam da sam stvarno imao ludu sreću. Hteo sam da upišem gimnaziju od petog razreda osnovne škole. Bio sam uvek odličan, ali se nisam nešto mnogo cimao u osnovnoj školi. I najveću cenu za to sam platio na tom prijemnom kada sam imao jako malo bodova i iz srpskog i iz matematike, i kada se saberu ti bodovi, apsolutno ne bih mogao da upišem gimnaziju koju sam maštao, za koju sam znao od petog razreda da želim da upišem. Tako da se zahvaljujem čistačici koja je stavila te testove u svoj grudnjak i koja je omogućila mojoj generaciji i meni da ne zavisimo od rezultata tih testova, i da možemo da upišemo školu koju smo želeli. Tako da, živela ta čistačica koja je sjebala testove.

Na mene lično, to poništavanje uticalo je baš loše. Iako su svi bili srećni jer obično nisu uradili dobro taj prijemni, na kraju smo ipak radili tu rezervnu verziju prijemnog. Dobro sam uradila i taj test, tako da mi situacija na kraju nije odgovarala. Bila mi je želja da upišem Devetu gimnaziju, ali na kraju nisam imala bodova za nju zato što se nije računao i prijemni - da se računao, imala bih 97 od 100, a ovako sam imala samo 57 od 60. Ipak, ne mogu da zaključim da li mi je to pomoglo ili odmoglo u daljem obrazovanju; svakako sam se spremala baš jako za taj prijemni.

Sa druge strane, tada je i moj tadašnji dečko upisivao Zemunsku, i nagovarao me je da i ja tako uradim, tako da mi je na kraju krajeva bilo svejedno. Ipak, za mene lično bio je to ogroman stres, pogotovo kad smo dobili te testove oko dva ujutru - pa juri, pa rešavaj, proveravaj zajedno, upoređuj rešenja da li smo na kraju svi baš tačno tako uradili. Sećam se da je bio jedan zadatak za čitanje sa nekim vozom; iako smo svi imali test, niko ga nije dobro uradio, pa smo se svi nervirali oko toga. Sećam se samo da sam zvala drugaricu i plakala zato što sam mislila da neću imati bodove ni za Zemunsku, jer kao nisam imala maks iz osnovne. Baš jak stres - pokidala sam, a ispalo je nešto sasvim drugo. Ipak, volela bih da kažem da mi je na kraju drago što sam upala u Zemunsku, tamo je društveni smer ipak jači nego u Devetoj - iako me je sam proces baš sjebao, bitno je da mi je na kraju bilo jako drago.

Poništavanje prijemnog 2013. na mene je uticalo do jaja, jer u osnovnoj štkoli nisam ništa učio, a nisam učio ni za prijemni ispit, tako da, i da sam imao taj prijemni ne bih imao nikakve poene. To što su ga otkazali mi je jako lepo leglo. Mada, sad kada razmišljam, možda sam i mogao nešto da uradim jer sam imao test koji je trebalo da nam daju tog dana. U suštini, mislim da mi je pomoglo u daljem obrazovanju.

Škola koju sam upisao je bila osma na mojoj listi želja - prvih sedam su bili smerovi iz “Tesle“, svi sem jednog koji kao baš nisam hteo da upišem, a možda je i trebalo da ga upišem, jer bih se posle lakše prebacio na neki drugi smer, nego da se prebacujem iz škole u školu. I tako sam ti ja završio u ETŠ “Rade Končar“, koju ne preporučujem nikom na svetu, zato što je to katastrofa jedna, jedna mentalna institucija. U principu, nisam upisao školu koju sam želeo, ali to je ta branša, ta elektrotehnička stvar. Stres je ipak bio minimalan, jer me i inače za celo školovanje boli kurac. Dobra stvar je što je taj test bio samo iz srpskog i matematike, a sada je ovoj jadnoj deci prijemni iz svih mogućih predmeta.

Bilo mi je jako stresno. Prvo je bio jedan dan pauze, pa smo sledeci dan opet dolazili - mislim da je tako nešto bilo, ako me sećanje ne vara. Uglavnom, mi smo tad došli i radili test iz matematike, i samo su nam usred tog teksta ušli i rekli da je otkazano polaganje i da se prijemni poništava. Neki su se radovali, a drugi nisu mogli da veruju da je to moguće. Tačno se u našoj osnovnoj videlo ko zna, a ko ne zna, i već se na srpskom videlo da ljudi koji, po mom mišljenju, nisu ni pismeni, izlaze ranije - imali su po dvadeset poena, što je meni bilo sumnjivo. Al opet, sa druge strane, šta sam ja sa svojih trinaest-četrnaest godina znala o čemu se radi.

Meni je cela ta situacija, iskreno, dobro došla, jer ne verujem da bih imala poena za gimnaziju koju sam želela da upišem - verovatno bi mi falio bod ili dva. Ovako, pošto sam bila vukovac, uspela sam da upišem gimnaziju koju sam želela i ne kajem se zbog toga, jer mi je bilo divno i imam prelepe uspomene. Svakako, bio je stres do tog trenutka kad je prijemni poništen, jer sam tad i shvatila da mogu da upišem šta god želim. Na neki način mi je pomoglo, iako sam svakako radila i učila - nije kao da nisam ništa učila i upisala vrhunsku školu, ova situacija nije me oštetila samo zbog toga što sam svakako bila vredna i dobro se pripremila.

Što se prijemnog tiče, cela moja generacija je imala testove nedelju dana pre prijemnog. Imala sam ih i ja, ali iskreno, em što su slike bile loše rezolucije, em što me je mrzelo da učim sve te kombinacije prijemnog napamet. Mi smo ga radili dva puta - odnosno, započeli smo izradu dva puta. I to nije toliko bilo stresno, koliko je bilo zabavno, jer ono, ako imaš više vremena nije kao da ćeš nešto zaboraviti, već imaš samo više vremena da naučiš.

Generalno, bila sam jedna od lošijih učenika u mojoj osnovnoj, ali sam osvojila republičko iz nemačkog, tako da, kada se poništio prijemni, ja sam na neku foru sa tim dodatnim poenima završila prva na listi, jer sam imala više poena od maksimuma. Ipak, to i nije bilo toliko važno, jer sam već bila upisala nemačko odeljenje u Filološkoj gimnaziji, tako da se nisam nešto preterano stresirala zbog toga. Samo sam odjednom imala nove opcije koje nisam znala da iskoristim - nisam racionalno razmislila da li je možda onda bolje da upišem neku drugu školu.

Znala sam pitanja unapred, to je dosta kružilo među osnovcima u to vreme, tako da je većina ljudi već imala prijemne i svi su ih učili napamet pa su i imali dobar broj poena. Znam da su ljudi bili iznervirani kada su nam poništili te prijemne. Na mene to nije nešto previše uticalo, dobro sam uradila i onaj test koji nismo imali. Međutim, kasnije su nam poništili i ponovljeni i odlučili da se ti poeni neće računati za upis. Mislim da to nije bio najbolji potez Ministarstva, jer su ljudi osnovnu završavali na razne načine, i dosta ljudi je upisalo škole koje nisu realno bile za njih. Lično bih svakako upisala školu koju sam želela, koja mi je bila prva na listi želja, i sa bodovima sa prijemnog, i bez njih. Tako da nije bilo stresno - dok smo imali testove bila sam baš opuštena, a kada su nam to poništili, znala sam da će da bude nešto slično jer ni prvi prijemni nije bio težak, bukvalno nije bilo potrebe ni da se uče napamet pitanja. Ipak, kada je poništen drugi “pokušaj“ prijemnog, bila sam daleko više iznervirana nego pod stresom, zbog toga što smo utrošili vreme na spremanje i učenje za prijemni da bi nas četiri puta vraćali tamo-vamo, a da na kraju od toga ništa ne bi ni bilo.