Pitali smo mlade iz Srbije i regiona šta je za njih danas fašizam

Devetog maja 1945. godine je završen Drugi svetski rat u Evropi. Devetog maja 2018. taj dan obeležavamo kao dan pobede nad fašizmom ali i kao Dan Evrope jer je pet godina kasnije otpočelo stvaranje Evropske unije, i o tome se možete informisati u medijima.

Međutim, isto tako se možemo, i mnogi bi rekli moramo, zapitati šta reč fašizam znači kada je koristimo danas a šta je značila onda kada su milioni i milioni ljudi izgubili svoje živote što kao njegove žrtve, što kao borci za slobodu koju mi, ili bolje rečeno neki od nas, danas uživamo.

Na žalost, nakon razgovora sa raznim ljudima o tome šta fašizam za njih znači, stekla sam utisak da se on hrani baš time što je došlo do njegove relativizacije i da trijumfuje iznova u svakom od nesporazuma u vezi sa njegovom prirodom.

Ipak, uz pomoć kolega i sugrađana pokušala sam da dokučim šta je to fašizam danas i zašto nam se čini da nam njegovo značenje izmiče.

Novinarka i urednica nedeljnika “Vreme” Jovana Gligorijević upozorava na to da moramo biti štedljivi sa teškim rečima jer od mnogo upotrebe one izgube težinu a ne smemo ostati bez reči za najveći užas koji je sebi čovečanstvo dozvolilo u 20. veku.

- Fašizam danas, u to sam ubeđena, jeste pobeđen, ali to nije jednokratni posao jer on svaki čas podiže glavu i pokušava da se vrati: globalno, recimo kroz odnos prema migrantima i manjinama, a lokalno, kod nas, kroz rehabilitaciju raznih nedića, draža, stepinaca i ekipe – dodaje ona.

Stefan Radojković, istoričar (i burazer), slaže se sa tim da je došlo do devalvacije samog termina zbog neselektivne upotrebe.

- Za mene je fašističko svako uniformno razmišljanje koje ne toleriše razlike u vrednostima - nezavisno da li dolazi sa levog ili desnog političkog spektra – kaže on i dodatno komplikuje priču.

Ivana Rogar, spisateljica iz Zagreba smatra da je fašizam bilo kakva inicijativa koja guši ljudska i građanska prava u ime ideje koju proizvoljno proglašava svetom, bila to nacija, država ili fetus.

- Iako današnji fašizam nije Musolinijev, postoje mnogi mikrofašizmi u obliku političkih stranaka, projekata građanskih grupacija koji se zalažu za ušutkavanje neistomišljenika i nametanje vlastitog svjetonazora represivnim, odnosno institucionalnim mjerama - kaže ona i dodaje da bi o fašizmu govorila u množini.

Sa njom se slaže i Danilo Lucić, izdavač i pesnik, ali upozorava na štetnost preširoke upotrebe.

- Fašizam danas definitvno ne koristimo (samo) u onom istorijskom smislu. Iako i danas postoje ovakvi oblici vladavine, čak i na mestima gde cveta neoliberalizam, fašizam nam danas predstavlja svaki oblik rasne, nacionalne, etničke ili verske netrpeljivosti. I baš zbog tako široke upotrebe, snaga njegovog značenje se istrošila i izbledela, pa se trudim da tu reč upotrebljavam što manje. – nadovezuje se on.

Da je fašizam danas postao jedan prazan označitelj kojim ljudi često, bez razmišljanja, pohranuju sve ono čega se plaše i šta ih nervira tvrdi i Stefan Slavković.

- Meni je, kao novinaru, fašizam kad neko menja teze kako bi opravdao mišljenje ili politiku u kojem neko drugi nema prava da traži svoja prava: radnici su lenji, pa zato traže veće plate, izbeglice su oportunisti, pa zato s porodicama beže iz svoje zemlje u nepoznato, njihova deca su gladnija od naše, pa onda naša nemaju da jedu, antifašisti iz Drugog svetskog rata su pravi tirani, pa su onda fašisti iz Drugog svetskog rata neshvaćene male mace, koje su, eto, povremeno klale, LGBTQI zajednica je devijantna, pa je treba tući ili zatvarati… – vrlo konkretno Stefan ilustruje stavove na koje svakodnevno možemo naleteti što u živom razgovoru što preko izloženosti tuđim stavovima preko društvenih mreža. Jer danas je i pojam slobode izražavanja krajnje rastegnut.

Stefan još ukazuje na to da zbog svega navedenog , nazivati sve jednoznačno fašizmom ume da bude i kontraproduktivno, a da je najvažnije imati na umu da je fašizam zapravo skoro uvek usko vezan sa centrima moći, bili oni država, politička partija ili deo građanske elite.

Za rediteljku Mariju Lipkovski Barnu fašizam više nije ideologija već sistemski integrisana mržnja koja služi tome da se interesi određene grupe stavljaju iznad određene zajednice, i možemo ga prepoznati preko agresije koja se ispoljava kada takva grupacija deluje.

Na vezu između komunikacije preko društvenih mreža i zbrke koja se odnosi na sam termin i njegovu upotrebu ukazuje i Sefan Zalad, politikolog koji podseća na Godvinov zakon.

- Taj zakon glasi da što duže traje bilo koja diskusija o bilo čemu, veća je šansa da neko nekoga uporedi sa Hitlerom i njegovim zlodelima. U Srbiji su danas to pravilo okrenuli naglavačke pa je omiljena poštapalica nekoga nazivati fašistom, a njegova dela ili ideje fašističkim. – smatra on.

Za radnicu u kulturi i aktivistkinju, Virdžiniju Đeković fašizam se, baš i u spomenutim raspravama, brani onim “ali” koje dolazi posle "nemam ništa protiv”, i on je svako ograničavanje slobode koja ne ugrožava druge.

- Fašizam ima saveznike u ćutanju, odustajanju i zaboravljanju, a velike protivnike u pravu da budemo glasni, uporni i obrazovani. Fašizam se pobeđuje svakodnevno. – kaže ona.

Ilustratoka Manja Lekić, jutros se zapitala kako bi svet izgledao da fašizam nije pobeđen, a onda se uplašila da možda i ne bi postojala velika razlika u odnosu na ono što živimo danas jer su određene što nacije što grupacije ljudi i dalje marginalizovane ili potlačene u ekonomskom smilsu.

- Sa druge strane, moj deka od 96 godina je gledao RTS-ov prenos parade u Moskvi i plakao. Želim da verujem da je u njegovoj glavi fašizam mrtav, a da su te suze bile zbog ponosa na sećanje njegove generacije koja se žrtvovala da ga do kraja pobedi. – kaže ona.

Pa ipak, koliko god komplikovano zvuči sve ovo i kako god nazivali sve za šta duboko u nama samima znamo da nije ispravno, i tada, kao i danas najpogubnije je okretati glavu nadajući se da će pretnja fašizma nestati sama od sebe i da borba protiv njega nije naša odgovornost.