Ninda Felina i Mark Roberts u kišnoj šumi; sve fotografije Greenpeace Indonesia
Tekst je prvobitno objavljen na VICE ID.Ninda Felina je danima pešačila kroz guste kišne šume Papue od jutra do mraka kako bi zabeležila zvuke prirode za svoj novi tehno trek, The Birds of Paradise.Ovaj di džej iz Džakarte sarađuje sa Grinpis projektom pod nazivom Save Our Sounds. Ninda je gasila požare po tresetištima, a zatim počela da volontira na prevenciji zagađenja kako bi se izbegla nova kriza sledeće sezone.
Reklame
Njen dirljiv, srceparajuć rad inspiriše pustoš u spaljenim područjima kao i lepota tropskih šuma. Razgovarali smo sa Nindom pre njenog seta na tajlandskom Wonderfruit festivalu o procesu prenošena zvuka džungle na plesne podijume Džakarte.VICE: U poslednje vreme baš dosta sarađuješ sa Grinpisom?Ninda Felina: Došla sam na festival u sklopu Save Our Sounds kolaborativnog projekta. U pitanju je kreativno širenje svesti, pokušaj da se dopre do urbanih ljudi kroz vizualne i audio doživljaje. Kao di džeju, namera mi je da povedem ljude sa sobom na putovanje do sela Malagufuk na zapadu Papue.
Šta si radila na Papui?
Imali smo priliku da vidimo razne životinje, od rajskih ptica do kasovarija. Nikad ranije nisam stvarala muziku na osnovu sirovog zvuka džungle. SOS projekat je izuzetno značajan i za mene lično a i za planetu Zemlju. Pruža nam priliku da širimo svest po našoj urbanoj džungli o značaju očuvanja netaknutih šuma koje nam preostaju.Svi znamo koliko su fantastične šume Indonezije, ali moramo i da shvatima u kojoj meri životinje i biljke zavise od tih šuma. One su dom milionima vrsta od kojih su mnoge već ugrožene. Tu takođe živi i na stotine indonežanskih plemena, u samom srcu džungle…A one ipak nestaju sve brže i brže.
Kad propadne jedna šuma, to ne osete samo ljudi koji tamo žive. Gubitak se odražava i na nas u gradu. Nekad urbane populacije zaborave na divljinu, ponese ih huk gradskog života, šume im deluju kao da su daleko. Ali svidelo se to nekom ili ne, one i dalje utiču na sve nas. Zato sam se i odlučila na ovaj Grinpis projekat. Kao di džej, povezujem ljude koji žive u urbanoj džungli sa onom pravom džunglom kroz muziku stvorenu na osnovu zvuka koje sam sama snimila u samoj šumi. U pitanju su prelepi zvuci koje većina nas nikad ranije nije čula, a mnogi nažalost nikad i neće zbog konstantnpg krčenja zemljišta. Ružno je ali istinito. Moramo priznati da se šume smanjuju iz godine u godinu, i da je divne zvuke koje one proizvode neophodno što pre sačuvati.
Reklame
Kako ti je bilo tamo u džungli?
Dugo smo šetali u potrazi za parkom rajskih ptica, bilo nam je baš teško da ga nađemo. Pet sati smo tragali za tom lokacijom. Bezbroj pijavica na sve strane, a mi gacamo kroz blato jer je bila kišna sezona. Prvi put ih nismo ni našli, posle smo morali da probamo ponovo. Čak sam i na licu imala pijavice!Nije ti prvi put da sarađuješ sa Grinpisom?
Nije, treći je! Ranije sam radila kao vatrogasac protiv šumskih požara 2013. i 2015. Pre Bila sam deo tima za prevenciju, a vatre smo gasili po tresetištima. Tada sam šume videla opustošene, ali ovog puta sam imala priliku da vidim prelepu netaknutu prirodu Indonezije. Stvarno mi je to mnogo značilo.Kako si se osećala?
Bila sam i nervozna i uzbuđena kad smo krenuli na Papuu. Nije bilo lako, to mi je bio prvi put da pešačim do samog srca džungle. Sati i sati blata, kiše, pijavica, ali stvarno je vredelo truda! Nikad ranije nisam imala priliku da snimam zvuke prirode. Mark Roberts mi je mnogo pomogao, on se time profesionalno bavi. Mnogo sam naučila od njega! Kako da snimam u prirodi, kako da koristim posebni rekorder za zvuke ptica, uopšte kako da pojmim samu divljinu.
Cendravasi, takozvane rajske ptice, obično lete visoko u blizini krošnja, ali rano ujutru se spuštaju do reke, pa smo ih tamo čekali da bismo ih snimili. Već u četiri smo počinjali da se probijamo kroz blato, što bi potrajalo dva sata. Prvi put kad smo stigli, zamalo su nam pobegle, ali nismo se dali obeshrabriti. Sledećeg puta smo ustali još ranije i krenuli u šetnju već u dva. Bolje da ih sačekamo na licu mesta nego da nam opet izmaknu.Tačno se sećam kako sam oko pola sedam zamalo zaspala u sred šume, sunce je tek izlazilo. Mark mi je šapnuo da pođem za njim, pa smo počeli da se tiho šunjamo i najzad videli to što smo i tražili! Par cendravasija u flertu, što se retko viđa. Zvuk je bio divan, a ples neopisiv. Napravili smo odlične snimke, a mene je celo iskustvo fasciniralo. Nadam se da moj zvuk adekvatno izražava ljubav koju osećam prema našim šumama.
