Šta (ne) treba da govorimo devojčicama sa hendikepom
Fotografija: Flickr, Jenn Durfey
тело

Šta (ne) treba da govorimo devojčicama sa hendikepom

Biti devojčica je dovoljno teško, a biti devojčica sa hendikepom je dva puta teže.

Jedna od prvih stvari koju sam shvatila kao tinejdžerka je da je svet napravljen za ove “normalne” kako sam ih zvala, a da je moje da se uklopim, odnosno da lažiram da sam kao oni u najvećoj mogućoj meri. To sam vrlo rano naučila majstorski da radim, ali me je beskrajno iscrpljivalo. Izdvajala sam se iz svake grupe devojčica, i iako smo ćaskale na odmorima i družile se posle škole, vrlo retko sam osećala da pripadam tim razgovorima i dešavanjima. Sećam se da sam u tim momentima ranog tinejdž doba razmišljala koliko bih volela da poznajem neku kul devojku koja je “kao ja” i koja će mi reći kako i kada će taj pakao da se završi.

Reklame

Najtužnija stvar u odrastanju kad imaš hendikep je ta što si (makar u mom slučaju) jedina takva u okruženju, i čak ni najbliži ljudi nemaju pojma kako ti je stvarno jer jednostavno nikada nisu prošli kroz to iskustvo. I što je najgore, ne znaju šta je dobro da kažu, pa onda daju sve od sebe onako kako umeju, a to često napravi više štete nego koristi.

Ljudi oko mene su preduzeli sve mere da izrastem u samopouzdanu devojku - što uglavnom i jesam. Rasla sam okružena nepojmljivom količinom ljubavi i pažnje porodice i prijatelja. Zeznuto je samo to što se događa da vas upravo takve rečenice podsete koliko ste drugačiji i umesto da vam pomognu, skroz vas upropaste. Normalno, pošto sam bila tinejdžerka, i kao takva, potpuno izolovana u svakom smislu i uverena da me niko ne razume, o tome nisam ni govorio. I tu nastaje haos.

Šta nam govore časopisi za devojčice

Ni u jednom tinejdžerskom časopisu iz tog vremena nisam pronašla nikakav savet, komentar, priču ili usmerenje koja se odnosila na devojčice da hendikepom. Svi smo ih kupovali, redovno. Tamo piše kako da smuvate simpatiju ili da treba da koristite kondom i da ne sedate u kola s nepoznatim ljudima, ali ne piše šta da radite ako ste drugačiji u smislu hendikepa. Zajeb, verujte, jer su saveti odatle primenljivi na sve osim na vas.

Ovi časopisi vam takođe šalju poruku (kao i velika većina drugih, a posebno je jezivo što govorimo o tako ranom dobu) da ste vi pre svega objekat koji treba da bude lep. Dakle, sve ostale devojčice se “sređuju”, počinju da se šminkaju, izlaze, a devojčica sa hendikepom uglavnom nema pojma šta da radi, jer se niko na tim stranicama ne obraća njoj. Niko ne govori “Šta da radiš ako imaš ožiljak” ili “Kako da kažeš dečku da ti se sviđa iako se bojiš da će te odbiti jer ne hodaš?” ili “Saveti za prvi put za devojke sa hendikepom”.

Reklame

Sećam se da sam ja nastojala da se uklopim do tačke ludila. Bilo je grozno, i dovelo je dotle da sam u šesnaestoj skroz zaokrenula i otišla u metal rok – nosila sam samo crno. Pa, kad sam već drugačija, nek budem do kraja. Ne treba ni da naglašavam da to nije način.

“Naći ćeš nekoga ko će da te prihvati do polovine”

Što je najgore to su mi govorili roditelji iz najveće moguće ljubavi, i sa poentom da ću eto, naleteti na nekoga ko će me gledati fazon do struka, a to što su mi noge malo krive, pa sad, nek zažmuri na jedno oko. Bili su jako ozbiljni, i stvarno su to formulisali sa najboljom namerom. Cela ideja je bila da shvatim da će me neko voleti i prihvatiti bez obzira na sve. Međutim, gadno je što sam ja to shvatila bukvalno, i nisam videla ništa pogrešno u toj rečenici. Pa eto, imam lepu glavu, neka gleda u nju. Da sam tada bila kao što sam sada, odgovorila bi: “Molim? Do polovine? Pa ništa onda. Ili uzima ceo paket mene ovako nesavršene, ili neka se preusmeri.”

Ali kad imaš dvanaest, zabeležiš to kao zakon. Takođe je problematično to što se podrazumeva da treba da nađemo nekog muškarca da nas “prihvati”. Pobogu, ne moram nikada nikoga da imam pored sebe u smislu veze i to je u redu. Ono što bi valjalo reći je: “srešćeš nekoga ko će te voleti i prihvatiti baš zato što si to što jesi u svakom smislu. A i ako ne bude tako, ti si jedno predivno stvorenje koje će svakako napraviti čudo od života! Ne treba ti dečko za to!”

Reklame

Ti si to što jesi, prihvati sebe

Na ovome sam odrasla. Moj tata je znao da kaže “Ti si takva kakva si, i mi smo srećni što te imamo, i ne bismo želeli nikog drugog umesto tebe”. Da vam kažem, mnogo je lepo znati da si željena i voljena i da nisi razočarenje jer si, eto, “bolesna” i da nisu ipak hteli neko drugo dete radije, ili sina recimo, a ne ćerku. U životu to nisam čula. I stvarno je bilo super rasti tako. Savetujem vam da ovo ponavljate devojčicama oko vas dok vam mozak ne pregori, i dalje od toga. Ne postoji mogućnost da preterate kada devojčici koja ima između deset i šesnaest godina govorite da je ona vaše blago, baš takva, i da treba da prihvati sebe, jer drugu sebe nema.

Kupićemo suknju koja prekriva kolena

To niko nije naglas rekao, ali kad je mama ukapirala da se tripujem oko nogu, sama je počela da prati taj moj nemi impuls da nosim dugu suknju ili obavezno preko kolena. Zahvalna sam joj jer nije pozleđivala ono što me je ionako bolelo, i što mi je sama šila sve što sam zamislila, bez pitanja i smaranja. Danas bih ipak volela da mi je rekla “Hajde obuci kratku suknju, jer njena dužina neće promeniti činjenicu da si drugačija. Nemoj se bojati.”

Normalno, ni ona ni ja tada to nismo znale, i radile smo najbolje što možemo - prećutno. Tuga je u tome što imam fotografije gde kao petogodišnjakinja nosim preslatku mini suknju koju mi je mama sašila, i uopšte ne mislim o nogama. Jebiga, volela sam kratke suknjice i tad. To samo potkrepljuje moju teoriju da su devojčice skroz OK dok ih društvo ne lupi po glavi standardima u koje se ne uklapaju.

Reklame

Ono što bi trebalo reći je: "ukoliko ćeš se osećati bolje, naći ćemo suknju, pantalone ili bilo šta drugo što čini da se bolje osećaš, i prekrićemo taj ožiljak, ili iks noge ili nešto drugo što je drugačije. Ipak, ja bih voleo/la da budeš hrabra i obučeš kratku suknjicu, i da ne prekrivaš to što jesi odećom. Tu sam da preguramo zajedno ako se osećaš nesigurno.”

Ništa, ali ništa neće promeniti činjenicu da će vas ljudi gledati, drugačije ste, a oni zevaju u sve što je drugačije, ne samo u vas. Zato obucite šta god vam drago. Ako vam je lakše, ni ove devojčice bez hendikepa ne misle da im sve super stoji i imaju sumnje povodom svog tela, niste jedine.

Pogledaj kako si lepa

Dvosekli mač: problematičan momenat da ovim samo dodatno hranimo stereotip da je osnovna odredba devojčice da bude lepa . Ako je tako, ako su devojke za pokazivanje, to znači da nismo odmakli od ugovorenih brakova i posmatranja nas kao objekata. Mislim da je prva stvar koju kao devojčice ukapiramo baš to da je naš osnovni zadatak da budemo lepe, i onda nam ova “jedna jedina” sa hendikepom raste svesna činjenice da nije “standardno lepa” i da nije “lepa kao drugi” ili dolazi do zaključka da nije uopšte lepa, što je najužasniji scenario.

Ipak, kad pomislim na ovu rečenicu u glavi čujem glas svoje majke. Ona je to izgovarala sa toliko ljubavi da sam ja zaista osećala da jesam lepa - i osećala sam se posebno i vrednovano. Zato sam obožavala momente kad mi kupi nešto od odeće pa se zajedno divimo kako mi super stoji, ili kad mi napravi frizuru. To je stvarno podsticalo moje samopouzdanje i kad sam se ogledala, stvarno sam videla to što je i ona, jednu lepu “normalnu”, voljenu devojčicu. Nisam videla hendikep. Valjda je sve do toga kako vam neko nešto kaže.

Reklame

Ti si nama lepa

Ovo je zeznutija varijanta. Kad si devojčica sa hendikepom ne želiš da budeš lepa roditeljima i rodbini, nego nekom dečku. Ovo sam baš često slušala, i prilično je radilo posao dok sam bila mlađa, jer, da ponovim, važno je da devojčica zna da je vama savršena, ali kad sam uletela u pubertet naravno da sam odmah zatim mislila “Ali ja neću da budem lepa vama!” Možda je dobro naporedo ponavljati obe rečenice.

Vidi što joj to super stoji!

Parametar na osnovu kog sam ja sebe merila je moja starija sestra, koja je stvarno, po svim merama današnjeg društva - lepa. Njoj sve stoji kao saliveno, i malo je nezgodno kad odrastaš svestan kako su na primer, one kul pantalone stajale tebi, a kako stoje njoj. U životu mi niko nije rekao "njoj stoji lepše" ili "to nije za tebe".

Baš naprotiv, svi u mojoj porodici su isto tako i meni govorili “jao super ti je!” i to potpuno iskreno, bez posebnog naglaska ili razlike. Međutim, kad ste tinejdžerka sa hendikepom, ništa ne valja, šta god da kažu. Poenta je da nikada i nikako ne treba praviti bilo kakva loša poređenja u odnosu na devojčicu bez hendikepa ko god ona bila u smislu - “njoj je ta haljina tako divna, ti bolje obuci nešto drugo”.

S druge strane, obavezno treba primenjivati princip jednakog pristupa, i ponašati se prosto normalno, a to znači da slobodno govorite da nekom bez hendikepa nešto lepo stoji, ali da kažete, kao moja majka na primer, za svaki slučaj - “nemoj da misliš da ovo tebi ne stoji lepo, ako ja njoj govorim da joj je super”. Šta da vam kažem, na sve je mislila.

Reklame

Treba da nabavimo veliko ogledalo

Volela bih da je ovo neko u mojoj kući rekao. Prosto zato što sam svoje noge i celu figuru lepo i jasno videla tek na drugoj godini fakulteta, kad sam u vešernici našla polomljeno ogledalo koje niko nije hteo.

Ne možete da zamislite šok. Nije da ne znam kako izgledam, znam. Visoka sam, mršava i imam x noge. Međutim, znala sam u teoriji, i u smislu kako ja sebe vidim i kako zamišljam da mi ovo stoji ili da izgledam. Samo nisam znala kako me vide drugi. Tad sam videla, i istog trenutka je sve dobro što sam ikad čula palo u vodu iako sam sada velika, i rasla sam na onom “ti si divna takva kakva si” jer sam shvatila kakva sam za druge, obične ljude, koji me percipiraju na osnovu fizičkog. Kratko rečeno, taaaako drugačija!

Sve tinejdžerske traume iz osnovne škole su isplivale uključujući i ono “neko će te gledati do polovine”. Provela sam nekoliko nedelja prvo plačući, a onda uporno gledajući sebe u kratkoj suknji i govoreći naglas - “ovo si ti, i noge su ti super. Baš si lepa. Ovo je ono što imaš, i dovoljno je i lepo je. Tvoje noge su prošle gomilu toga. Savršene su. Oni vide vizuelno neobično. Ti sve što je iza.” Upalilo je. Tek posle toga sam počela da nosim jako kratke suknje i čarape na tufne ili s nekim sličnim printovima. Zato što sam prvi put shvatila jednu važnu stvar - možda imam mršave potkolenice, ali sve mu jebem, imam stvarno super butine.

Reklame

Znači, kupite vašoj devojčici ogledalo, ne zato da bi se merila po parametrima društva i zahtevima klišeizirane “lepote” nego da bi znala kako tačno izgleda i da bi naučila to da voli. Teško je i dugačak je put, neka krene na vreme, biće joj lakše nego meni nadam se.

Jel imaš simpatiju?

Nisam sigurna da li je gore kad te pitaju za simpatiju i dečka ili kad ne pitaju. Kad pitaju to je uglavnom ono gde se samo nasmešiš, a u stvari misliš imam ali džabe mi je, on ni ne zna kako se zovem. Ako ne pitaju, onda se nerviraš jer automatski pretpostavljaju da tebe niko neće. Ja sam odrasla u prećutkivanju tog segmenta gde me skoro niko od društva i rodbine nije pitao za dečka, i sećam se da sam se osećala strašno izopšteno, kao da me unapred određuju, kao da nisam dovoljno lepa, da nisam dovoljno seksualno privlačna i da nikad nikoga u životu neću zanimati. Ovo je dugo trajalo. Rekla bih da je ipak bolje da pitate devojčicu sa hendikepom takve stvari. To će pomoći da se oseća jednako, čak i ako su se svi ostali već "povatali", a ona nije, i iako će sigurno biti u fazonu "ali mene niko neće, ovi ljudi me samo zajebavaju i pitaju me ovo čisto da budu kulturni", jednog dana možda shvati da je to u stvari pomoglo, jer kad joj drugi ljudi šalju poruke da nema razloga zašto ne bi i ona imala dečka ili simpatiju, sav taj skladišteni materijal u podsvesnom jednom će da izađe napolje i pomogne joj.

Jedna drugarica koja takođe ima hendikep mi je rekla da je dobila komentar od tate “ako iole budeš ličila na mene, imaćeš 100 momaka”. Ovo mi je odlično jer je opušteno postupanje. I moji su mene zezali za momke, a tata je bio uveren da ću da naletim na nekog super lika. Samo, kad si tinejdžerka, to ne pomaže uvek. Ali je važno da postoji. Stvarno sam zahvalna roditeljima što su me uvek takve stvari zapitkivali kroz zajebanciju, a da u isto vreme nikad nisu narušavali moju privatnost. To mi je nekako slalo poruku da sam ja samo jedan običan tinejdžer, iako sam znala da nisam.

Reklame

E, pa i ti da nađeš nekog i da se udaš

Znači horor, i da, i dalje postoji, a čuje se uglavnom iz usta rodbine. Odrasla sam u maloj sredini gde devojka, kao što rekoh treba da bude lepa, i gde i dalje važi pravilo da se devojke udaju u ranim dvadesetim, gde se vrednost neke od njih meri time da li ume lepo da spremi nešto od hrane, koliko je momci cimaju i onim da je ona tako lepa ma da bira momke.

Udaja je negde (bar u mom rodnom gradu) i dalje parametar kvaliteta devojke. I danas kad čujem komentar povodom toga na svoj račun, iznerviram se u sekundi, jer iako sam “završila tolike škole” ipak to još uvek fali pa da budem vrednovana da i mene eto, neko prihvata.

Pa, jebiga, ja sam negde od dvanaeste znala da neću moći da biram momke, jer mene, je l', niko neće. I to sam tako intenzivno primenila da sam, kada mi je mama govorila da ću sigurno naći dečka kad malo porastem, kazala “ajde bre mama, i ti i ja znamo da nema šanse da se smuvam s nekim, to je tako i tačka, i nema potrebe da mi to govoriš”. Mogu samo da kažem da mi je drago što nisam bila ona u tom trenutku, jer mora da je bilo gadno.

Posledice i naša odgovornost

Osvešćivanje da mene niko neće hteti u dvanaestoj, i da je bolje da budem iskrena sa sobom nego da se lažem. Tokom narednih godina to se samo produbljivalo, toliko da sam apsolutno ignorisala čak i situacije kad me neko jeste muvao, potpuno nesvesna šta se događa. Znala sam sve o seksu (iz knjiga razume se) i objašnjavala sam redom drugaricama šta je šta, ali sam sama bila ubeđena da to nije za mene, i u potpunosti sam odbijala da dam prostora seksualnom delu sebe. To jednostavno nije postojalo. Bila sam samo pametna, tačka. Što je najgore od svega, bila sam i apsolutno nesvesna činjenice da sam ja negde zaista lepa (šta god to bilo) ali okej, «simetrično lepa» - kako ja to kažem, i da nekom mogu da budem seksualno privlačna. Trebalo je mnogo godina, ko što rekoh, da počnem da nosim kratke suknje i da se osećam stvarno, stvarno prelepo.

To što se svi ovi nakaradni standardi lepote primenjuju svuda oko nas je nedopustivo. Taj sistem stvara nevidljive devojčice koje ne znaju koliko vrede i koliko su, u stvari, lepe. Nijedna devojčica na svetu ne treba da se oseća nepodobno, neadekvatno, nedovoljno seksualno, i da odbija da nosi štikle ili suknje samo zato što ima hendikep. Na nama da pazimo šta im govorimo, i da pratimo šta misle i čega se plaše, da budemo tu za njih, da ih učinimo vidljivima. Da bi adolescentski period, koji je za svakoga pakao, a za njih dupli, bio manje užasan. I da bi izrasle u devojke svesne toga koliko su jedinstvene.

Kad smo kod štikli, dok ne naučim da hodam u njima napolju, moram već jednom da kupim jedne “za po kući” što će da mi idu uz sve one kratke suknje. Stvarno moram.